Sveštenici političare

Patrijarh srpski Irinej saopštio je da je lažna informacija da je u razgovoru sa patrijarhom moskovskim i sve Rusije Kirilom kritikovao i iznosio optužbe na račun državnog rukovodstva Srbije. Sam sebe demantuje, smeju li sveštenici da lažu? Treba li da se mešaju u politiku javnim iznošenjima svojih stavova na političke teme svugde gde im to padne na pamet?



Svakodnevno smo svedoci mešanja crkve u politiku, to crkvene glavešine opravdavaju takozvanom brigom za srpstvo, što ne sporim, mogu da brinu ali da tu svoju brigu iskazuju drugačije, ne dnevnim političarenjima, mogli bi da se malo više mole Svevišnjem da nam pomogne, jer to im je u suštini posao, za to su dobro plaćeni od naroda i države,- politikom se kod nas bave političari, ne sveštenici, tako se to radi u sekularnim državama.
 
U opis radnih zadataka jednom svešteniku ne ide vodjenje spoljne politike, ni unutrašnja ne bi trebalo da ga se tiče, ako se zna kako narod loše stoji sa moralnim vrlinama (manama), koliko je duhovno osiromašen, sveštenici bi mogli i trebali da rade svoj posao bolje nego do sada, verujem da od tolikog posla koji im je dan ne bi imali vremena da misle o politici, da ga rade kako bog zapoveda a i politika bi bolje stojala kad se oni ne bi mešali u nju; u jednom zdravom društvu je važno da insititucije svoj posao rade najbolje moguće, to je preduslov napredku ili kao u našem slučaju, pojedine institucije treba depolitizovati da bi se stanje u državi postavilo na zdravu osnovu i krenulo uzlaznom linijom, ka nekom mogućem napredku u budućnosti. 

Sveštenici su pastiri duša a ne političari, trebalo bi da se bave svojim poslom dvadeset i četiri časa na dan, a ne bilo kojim vidom državne politike, bilo bi najkorisnije da gledaju svoja crkvena posla, reklo bi se najprostijim rečnikom. Ali, ne, oni svoju ulogu doživljavaju drugačije, u čemu su im pomogli naši političari svakodnevnim uvlačenjem u crkve bilo kojim povodom, uz prisustvo kamera što se podrazumeva, mediji su najbitnija karika vladanja i pokazivanja moći narodu. Tim populističkim prikazivanjem sebe kao velikih vernika, velikih Srba koji drže do crkve više nego do ičega na svetu političari signaliziraju sveštenstvu da se zna ko je gore a ko dole, kome se i premijer države klanja pred javnim mnjenjem zarad političkih poena. Sveštenici samo koriste prostor koji im je država ustupila svojim klanjanjem i rukoljubima, vole da ture nos tamo gde im nije mesto više nego da napune crkve nedeljom na službi i otuda su svugde i gde treba, i gde ne treba, zastupljeni u medijima non stop, popovi uživaju u publicitetu dok im crkve zvrlje poluprazne. To je jedan od razloga totalne duhovne i svake druge propasti ovog naroda- institucija kao što je crkva se stalno meša u politiku, političari se dodvoravaju crkvi da narod vidi ko je to nama u velikoj ljubavi. Vrzino kolo uticaja, moći i vlasti se razvezlo državom Srbijom, broje se glasovi ''za'' i glasovi ''protiv'' istupanja sveštenika u javnosti po političkim pitanjima kao da smo u cirkusu, predizborna kampanja je kontinuirana i davi nas kao gradjane na svakom koraku, degradiramo kao društvo zahvaljujući ovoj nezdravoj situaciji mešanja verujućih baba i državnih žaba, pa pitanje ''jesmo li mi sekularna država'' itekako stoji.
Odgovor na njega se ne može dobiti iz prve, to je poražavajuća činjenica koja puno govori o nama i našim višedecenijskim problemima vezano za (ne)normalnu spregu crkve kao duhovne i države kao svetovne vlasti, sekularna država je samo priča za malu decu u klimavim demokratijama pred spavanje, budjenja ovde i nema. 

Rezultati svega su vidljivi, koštaju nas živaca, novca, prosperiteta i funkcionalnosti, te bržeg rešavanja nagomilanih problema jer se institucija kao što je crkva zagubila u svojim ingerencijama, a država ne ume da se nosi sa tim, ne zna šta bi, pa populiše i očijuka sa crkvom na štetu svih onih koji bi da žive u koliko toliko normalnom društvu u kojem se zna ko šta radi i za čega je odgovoran.

"Na sahrani Zorana Đinđića, SPC predstavila se Srbiji kao mračni glas iz prošlosti. Delegirajući mitropolita Amfilohija da održi opelo i govor, SPC je nedvosmisleno rekla Srbiji da ostaje na pozicijama starog režima. Predstavljajući premijera Đinđića kao pomiritelja Srbije sa Evropom i svetom na račun poniženja srpskog naroda, mitropolit Amfilohije je pozvao Srbiju da se odrekne sveta i civilizacije." Mirko Đorđević, izvanredni poznavalac istorije pravoslavnih crkava

Mitropolit Amfilohije je na opelu Zoranu Đinđiću u hramu Svetog Save u Beogradu ovako besedio:
"Svet je ovaj tiran tiraninu, a kamoli duši blagorodnoj. To su reči, draga braćo i tužni zbore, koje nam naviru na um ovdje pred odrom Zorana Đinđića, postradalog predsjednika Vlade Srbije. Utoliko prije nam te riječi naviru na um, ukoliko se nalazimo u hramu koji je izrastao iz spaljenih moštiju i mučeničkog praha najvećeg prosvetitelja srpskog, Svetoga Save. Prije Zorana Đinđića na ovom mjestu počivao je jedino onaj koji je iza sebe ostavio poruku svome i svakom zemaljskom narodu: ‘Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvijek i dovijeka. To je bio obezglavljeni velikomučenik kosovski Lazar. Mi se danas ovdje opraštamo sa Zoranom Đinđićem. U blizini šanca i spomenika voždu Karađorđiju, čija je glava takođe posječena kumovskom i bratskom rukom i okapala, napunjena slamom u Stambolu, prije dvjesta godina...” Po onoj narodnoj: svaka rana je pored srca. A, ova rana, rana Zorana Đinđića - ne samo za njegovu majku, za njegovu Ružicu, Luku i Jovanu, nego za sve nas i za cijeli narod - rana je koja je rana posred srca. Pa se ne zna koja je dublja: ova njegova rana, otvorena rukom bratomržnje, ili ona Milice Rakić, poginule od bombardovanja 1999. godine, ili ona zaklane Marice Milić, iz Belog Polja kod Peći, sahranjene uoči Vidovdana iza oltara Pećke patrijaršije, te iste godine. Ili bezbrojne one rane, nezacijeljene, otvorene na ovim našim prostorima, u vrijeme bezumlja posljednjeg građanskog rata i bombardovanja. Sve te rane obasjava i grije plamen stotinama, u naše dane, zapaljenih kosovskometohijskih svetinja'', rekao je, između ostalog, Amfilhoije zaključujući da će Đinđić prvenstveno biti zapamćen po tome što je ''u momentu najvećeg poniženja svog naroda, na obrenovićevski način pružio ruku pomirenja Evropi i svijetu'' kad su još stotine hiljada pripadnika njegovog naroda bili prognanici sa svojih ogništa u zemlji bez zemlje i otadžbini bez otadžbine.

Ni ovog puta SPC nije padalo na pamet da prizna svoj greh. Obrušila se na one koji su ukazali na Amfilohijev skandal. Vladika Atanasije Jeftić je tim povodom optuživao: "Pokojnik je dobio što je tražio i nadam se da će Bog da ga primi zato što je želio da se završi hram Svetog Save"

Sveštenik SPC Aleksandar Stanković otišao je još dalje: na času veronauke učenicima prvog razreda rekao je da je ''ubica Zorana Đinđića najveći srpski junak jer je ubio najvećeg srpskog izdajnika.''

Nastavljena je tradicija koju već dugo vremena neguje militantno sveštenstvo SPC.

Prema ovakvim nazovi sveštenicima koji ovako nešto govore i uče decu ne treba bilo ko da ima poštovanja, prema političarima nema blanko poštovanja, a ovi militaristi u mantijama to svakako jesu, džaba se sakrivaju u manastire bežeći od odgovornosti pred zakonom za silne malverzacije i izgovorene reči, nemam trunku poštovanja za ovakve likove, kako god oni sebe da nazovu i kojem god bogu da se mole: gori su bednici i od običnih političara jer se sakrivaju iza crkve dok daju političke izjave.

Sveštenici-najgori demagozi, gori od svih političara zajedno,rasipnička bulumenta što živi na narodnoj grbači,nikom za ništa ne odgovaraju,obećavaju neproverene stvari,žive ko bubrezi u loju na lažima bez truda, rada,zalaganja manipulišući ljudima kao stokom.

Prijašnji svećenici su išli i po 30km pješice i ljude balgosovili ili podučavali u nećemu. O politici nisu lupali, služili su Boga. E, danas je druga priča, danas ne ide nijedan svećenik ili popo bez AUDI 6 ili što jače. Jer kažu velika im je župa, parohija. I strunu se dok obiđu sve, restorane mislim. I onda tako siti, sjete se politike i kažu "Božju" riječ u to ime. Čast izuzetcima. Ima ih, ali je tužno da ih je sve manje. Zato se i zovu izuzetci.