Miroslav Antić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Miroslav Antić

Počalji od seka taj Pet Feb 08, 2013 3:18 am


Miroslavu Antiću (Mokrin, 14.3.1932 – Novi Sad, 24.6.1986) ne treba nikakva lakirana biografija, lažna slava, unjkavi govor, prigodan tekst. Kao da je žurio da umre da bi ponovo živeo. Ni kod jednog drugog našeg mrtvog pesnika, grob nije počeo da uzdiže stvaralaštvo, koje je u svim žanrovima i oblastima iz jednog komada i antićevsko, pesničko u svom biću. U samrtnom času, preteći je digao glas nad svom mrtvačkom menažerijom, u kojoj amebe i paramecijumi traže svoj trenutak: “Niko ne sme da mi drži govor!”. Vojvodina i ona stara Jugoslavija je zapamtila taj oproštaj, za koji je Antić sam napisao “Besmrtnu pesmu” i naručio Janikine tamburaše i “Pira manđe korkoro” (“Lutam sam po svetu”). Iz Ulice Mihala Babinke broj 1, kome je kao pesniku i kolegi iz iste redakcije i rubrike izborio sokak, Antić se preselio u legendu. Još za života je bio mit, a njegova meteorska figura zaparala je panonsko nebo ostavljajući opus kome je teško sagledati kraj, samo u pisanom obliku. Pesnik koji je bio simbol slobode i nezavisnosti svake vrste, posejao je tragove svoje genijalnosti i u “pobočnim umetnostima”: na filmu, u pozorištu, slikarstvu. Da ne govorimo o novinarstvu. Tu skoro objavljena Antićeva bibliografija sadrži 3225 bibliografskih jedinica, 152 izdanja Antićevih knjiga. U svemu što je takao, uradio svojom rukom, Antić je bio neponovljiv i postao, uistinu, kultna ličnost. Živeo je više života, najmanje osam, a svi detektivski napori da se oni rasvetle ostaju bez ikakvog rezultata. Oni koji su o Antiću “znali sve” iz kafanskih priča i naklapanja, hvalisanja onih koji ga možda nisu ni videli, tek iz njegovih sabranih dela su u prilici da dotaknu jednog autentičnog Miku. Onog koji nije mogao da se sakrije i kada je to žarko želeo. Jedna od tih dragih knjiga ima naslov “Rečnik Vojvodine”. U njoj Antić nije čuo zvezde, razumevao ptice, mirisao trave, osećao moć zemlje. Više od knjiga čitao je ljude, savremenike koji su se uzdigli pedalj iznad razora i horizonta u kome se spajaju nebo i zemlja.
izvor:Stranica jovicaletic.com


Poslednji izmenio seka dana Pet Feb 08, 2013 6:42 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
seka
Član u razvoju
Član u razvoju

Broj poruka 100

Datum upisa 01.01.2013

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav Antić

Počalji od seka taj Pet Feb 08, 2013 3:19 am

Autobiografija

U običnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao.
Bar sam pošteno kiriju platio
na ovom svetu sto sam živeo.
Možda sam nekome jad iscelio
i nekom u zenice sjaj namamio.
I u komšiluk zvezde doselio.
U prozor svitanja uramio.
Ako mi život krila skrati
i sneg u oko počne da veje,
znam, bar se neću pokajati
što sam umeo da se smejem.
avatar
seka
Član u razvoju
Član u razvoju

Broj poruka 100

Datum upisa 01.01.2013

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav Antić

Počalji od seka taj Pet Feb 08, 2013 3:20 am

Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige…
Zar ima briga?
Tuge…
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao…
Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.
2.
A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.
Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.
Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.
Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao
ne znači jedan život,
stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.
I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.
3.
Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?
Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.
4.
Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš – ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.
avatar
seka
Član u razvoju
Član u razvoju

Broj poruka 100

Datum upisa 01.01.2013

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav Antić

Počalji od seka taj Pet Feb 08, 2013 3:22 am

Balada

Od svih si devojaka bila tiša
zbunjena, sama, uplašena, bleda,
ej zašto nisi porasla viša
bar viša za pola pedlja.
Jedne je noći udarala kiša,
tako okrutno k’o čuvari reda,
ej zašto nisi porasla viša,
bar viša za pola pedlja.
Jer kad si se o drvo kraj vrata obesila
jednom u svitanja seda
između bosih nogu i blata
bilo je razmaka samo pola pedlja.
avatar
seka
Član u razvoju
Član u razvoju

Broj poruka 100

Datum upisa 01.01.2013

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav Antić

Počalji od seka taj Pet Feb 08, 2013 3:23 am

Čarobna pesma

I

Često te tako vidim.
Istina, kao u nekoj
dalekoj srebrnoj magli.
Ali divno te vidim.
Na nogama ti čizme
od sedam svetlosnih milja.
U ruci ona lampa
u koju, posle Aladina,
umesto duha zatvaraš
obrise večitog vremena.
I čujem šapućeš: sezame.
I svet se pred tobom rasklapa.

II

Dodirom tvojih misli
prostori sebe otkrivaju.
Dužina tvoga vida
tinja i pokreće krvotok
još nenačetih svetova.
Letiš na čarobnom ćilimu
i dižeš se za pticama
tamo gde je sve prozirno.
Sve u jednoj dimenziji
kao na dečjem crtežu,
al ima nečeg ljudskog,
dubljeg od čovečanstva.
Tamo te čekam budan
u svom kosmičkom snu.

III

Nikad ti nisam rekao
koliko do suza volim
tvoju tršavu glavu
koja u sumrak miriše
na sapun i jesenji vetar.
Glavu u kojoj stanuju
samo visoke boje,
ogromne, nedostižne,
sposobne da razume
spirale nebeskih ognjeva,
geometriju sna
i hrabrost novih Ikara
koji će krenuti sutra
ka nepoznatim suncima
brzinom prema kojoj je
svetlost obično puzanje.

IV

Sine moj, i ja letim.
Kao što ptica ne ostavlja
otiske krila u vazduhu,
tako se i ja krećem
verujući u ono
što bih hteo da vidim,
a ne što stvarno vidim.
Možda to znači ući
u unutrašnjost tišine.
Možda to znači postići
ono što ne može svako:
da život ne bira nas,
već mi njega biramo.

V

Ja sam sva svoja najčudnija,
najlepša putovanja,
prevalio kroz pustoš
ove vetrovite glave.
I tu su stali beskraji
o kojima i ne slutiš.
Biti putnik kroz mudrost,
to znači: baviti se
vratolomijom bezumlja.
Ne srljajući, već – drhtavo,
dostojanstvenom nežnošću
jedne predivne lude.

VI

Zato bežim od kuće.
Nađeš me kako sedim
u restoranu kraj reke
i mučim se da oljuštim
sa čela misli
zemljinu težu čamotinje,
jednolikost života
i otupelost zanosa.
U bestežinskom stanju
vina i tihe muzike,
odlepim se i lebdim.
Lebdim nad samim sobom.
Tako zamišljam nebo.

VII

Onda priđeš i kažeš mi:
tata, idemo kući.
Ostavljam na stolu osmeh
i prepunu pepeljaru
malih dogorelih krila.
Otvaram vrata i ulazim.
Ne u svet, već u sebe.
I ne prolazim dalje,
nego u sebi ostajem.

VIII
Kažu: još ništa ne shvataš
sa tvojih trinaest godina.
Oslonjen o zid kiše,
sisam koštice vazduha
i smeškam se u sebi.
Znam mnoge roditelje,
potpuno lišene one
izuzetne ozbiljnosti
kojom se svome sinu
može postati sin.
Ne boj se. Ja te poštujem.
Evo ti ruka i vodi me,
pažljivo, da se ne uplaše
pegave oči lišća
u baricama oktobra.

IX

I dok hodamo tako,
hteo bih da te zamolim:
preleti beskonačnost,
prestigni vreme i maštu,
al nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.
Dodirni rukama grive
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa eksplozijom pulsara,
al nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.
Početak početka je svuda.
Kraj kraja je u nama.

X

Posle zvezdanih letova
valja imati mesto
gde možeš da se spustiš.
Jer ljudska srca su niska,
zasađena kao jagode.
U redu, idemo kući,
gde su svici komete
našeg malenog kosmosa,
gde smo načinili sebi
milimetarske beskraje,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima, nepažnjom,
jedan od drugoga, zauvek,
otkinemo i skliznemo
svako u svome pravcu.
Ja daleko od tebe
kao Alfa Kentaura.
Ti daleko od mene
kao sazvežđe Vlašića.

XI

Pronađi nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da žive i da dišu.
Al nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.
Samo se tako možemo
jedan drugom približiti.
Četiri ulice tamo,
i tri ulice ovamo,
i jedva primetan osmeh,
i čiste, iskrene oči,
to je prostranstvo bezdana
koje bih hteo da premostim
od moje zvezde do tvoje.
avatar
seka
Član u razvoju
Član u razvoju

Broj poruka 100

Datum upisa 01.01.2013

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav Antić

Počalji od seka taj Pet Feb 08, 2013 3:24 am

Drugarska pesma

Ništa ti ne razumeš,
moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče
što te je život razmazio.
Da znaš kolike sam noći
uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja,
pokrivao te i pazio.
Ti si za mene još uvek
parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti
i celu kuću potresa.
Ja sam te, lepoto moja,
naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće
kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti dao život.
Nije te donela roda.
A sada smo se, odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kažem
zaista ne razumeš
i kao da sve sto umem
ti triput bolje umeš.
U redu, pametna glavo.
Ja sam te ljuljao, kupao,
ponosio se tobom,
nemušte reči sricao,
i dosta svoje mladosti
zbog tebe sam polupao
i kad je u svet trebalo
nisam se zbog tebe micao,
nego sam sav osedeo,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život
i dani valjani bili.
Danas kad rođendan slaviš,
sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor
na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od takve sorte
što ne sme da zadrhti
kad odapinje strele.
Možda još nije kasno.
Jednom se mora sve reći:
i drugarski i tužno
i grubo i srneći.
Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene
moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svađao
kad te drugi istuku.
Bio si moje mezimče
i tu sam najviše pogrešio.
Četrnaest ti je godina
i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem
i dušu i glavu i leđa?
Hoću da jasno kažeš
kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam
sve što ti odraslom fali?
“Tata, škripi u braku…
na poslu… daj za džeparac…”
A ja ti i dalje pomažem
jer te volim i žalim.
Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili
i stvarali smo čuda,
a ništa nismo stvorili.
I evo, danas ti dajem
reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek
na ovoj, tek započetoj
čarobnoj stazi života
- moram i razbiti njušku.
Makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.
Nikad te tukao nisam.
To za dečake nije.
Al sutra, odrasli prinče,
videćeš kako se bije.
avatar
seka
Član u razvoju
Član u razvoju

Broj poruka 100

Datum upisa 01.01.2013

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav Antić

Počalji od seka taj Pet Feb 08, 2013 3:25 am

Dogovor

Od dva tereta, prvo prenosi teži,
Pa će ti drugo teško biti lakše
Za jedan već savladani napor.
Odlučuj se za putovanja kad je nepogoda
I kad su zametnuti tragovi.
Biraj neshvatljivu nauku.
Ne počinji već započete stvari.
Tebe ne interesuju pitanja.
Tebe interesuje samo poslednje pitanje.
avatar
seka
Član u razvoju
Član u razvoju

Broj poruka 100

Datum upisa 01.01.2013

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav Antić

Počalji od seka taj Pet Feb 08, 2013 6:53 am

Drhtava pesma

Osećam: nešto u meni raste
pomalo bolno – pomalo belo,
kao da nekakve zbunjene laste
lete kroz moju glavu i telo.
Vrte se.
Prestižu.
Nešto traže.
Od njih se na usni dah užari.
Ja ne znam šta ću,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.
Osećam: nešto u meni prska
kao kad pupoljak zenice širi.
Zašumi nekakva zlatna trska
i neće pod čelom da se smiri.
Tu oblog ne pomaže.
Duša se kikoće i krvari.
Nešto me muči,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.
Onda me zakiti prezrelo leto:
dva grozda – kao dve tople tačke.
Sve mi u rebrima razapeto.
Sve okrenuto naglavačke.
A sve je ipak luđe i draže.
Srce bi prostranstva da ozari.
Plačem od sreće,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.
Prirodo, čuj me:
laganja nema!
Ti bujaj – ja ću od tebe više!
I neka široko u nama dvema
ogroman ružičast vetar diše.
I luduj, prirodo!
Zri naopako!
Samo mi nemir ne pokvari.
Volim te što si zaista tako
k’o i ja balava za divne stvari.
avatar
seka
Član u razvoju
Član u razvoju

Broj poruka 100

Datum upisa 01.01.2013

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav Antić

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu