Владета Јеротић

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Владета Јеротић

Počalji od Gost taj Sre Feb 20, 2013 12:13 am



Владета Јеротић је рођен 1924. године у Београду у коме је завршио гимназију и медицински факултет.

Специјализирао је неуропсихијатрију, а у Швајцарској, Немачкој и Француској психотерапију. Радио је више деценија као шеф Психотерапеутског одељења болнице "Др Драгиша Мишовић".
Од 1985. као професор по позиву предаје Пастирску психологију и медицину на Теолошком факултету у Београду.

Јеротић је развио обимну и плодну публицистичку делатност из граничних области религије и психотерапије и философије и психијатрије. Такође је одржао предавања из психијатрије, религије и књижевности у готово свим већим градовима Југославије.

Од 1984. године Владета Јеротић је члан Удружења књижевника Србије, а редован је члан Медицинске академије и дописни члан Српске академије наука.


Gost
Gost


Nazad na vrh Ići dole

Re: Владета Јеротић

Počalji od Gost taj Sre Feb 20, 2013 1:11 am

Аутобиографија




Рођен сам у Београду, у чиновничкој породици, августа 1924. године. "Јединац у мајке!" Док сам био мали, понекад сам питао родитеље зашто немам брата или сестру. Касније, оваква питања била су све ређа, па ми се, на крају, чинило да је баш добро што сам јединац, јер сам уживао у нарцистичким предностима јединца. Наравно, већ сам за време гимназијског школовања лагано откривао у себи, као и у односима са људима, приличне недостатке и "пукотине" карактера само једног детета у породици. И данас сматрам да је један део Сенке у мојој личности (како је Јунг назвао "палог брата" у нама, односно инфериорни део личности) - само делимично коригован свесним увидом, радом на себи и повољним спољашњим условима - треба приписати егоизму, који увек прети да набуја у јединца у породици, над којим родитељи претерано лебде и стрепе. Отуд сам препоручивао већини мојих пацијената, познаницима и млађим пријатељима да имају више деце, пошто је породична динамика у таквим породицама далеко природнија и нормалнија, него тамо где расте једна биљка која ће, можда, дати цвет, али то никад није сигурно.

Оца сам запамтио као вредног и поштеног човека који је савесно обављао своје дужности; био је тачан, строг и прецизан у свему што је радио, па је сматрао сасвим природним да и од мене то исто захтева. Мајка је била топла, осећајна, мало нервозна жена, не увек задовољна помало крутим и не много друштвеним мужем, па је, због тога, преносила вишак својих неостварених жеља на мене, што није било увек добро. Отац и мајка, једном речи, због различитих карактера, нису увек функционисали складно, долазило је до сукоба које сам ја, данас ми изгледа, изузетно тешко примао и подносио. Нисам, истина, никада бежао од куће, мада сам често то пожелео, осим што сам, каткад, са једним добрим другом, мојим вршњаком, одлазио на Дунав, тамо негде близу Небојшине куле, дивно се проводећи у разноврсним играма, заборављајући на време. При повратку кући, дочекивало ме је брижно лице мајке и љутито лице оца, који је умео ове моје "хаклберијевске" излете да казни и батинама. Том Сојер и Хаклбери Фин била је у тим годинама моја најомиљенија лектира. Онда, и Кожна чарапа и Спорт клуб кликер и још понека авантуристичка прича из библиотеке "Златна књига".

Као дете, до почетка пубертета и адолесценције, био сам живахан, немиран и непослушан дечак, који се бунио, подједнако, против претеране осећајности мајке, која ме је тако везивала за себе, и против опсесивне принципијелности оца кога сам и поштовао, и волео, али се и бојао. Ваљда због тога нисам волео да будем дуго у кући, а како сам био друштвен и разговоран, волели су ме другови из суседства и разреда, па сам са њима проводио доста слободног времена на улици. Рано сам заволео биоскопе и спорт. Данашњи биоскоп " Балкан" за три и по динара пружао је дупли програм сјајних филмова, махом авантуристичких и каубојских (Том Микс, Жорж О'Брајан, Кен Мајнард). Оваквим филмовима некад бих се тако занео, да сам настављам да их гледам и после три сата проведена у биоскопу. Пошто сам због обожаваних филмова понекад бежао из школе или са вечерњих часова соколске гимнастике, чекала ме је прописна "порција" грдње, па и батина, када бих се вратио кући.

Волео сам и спорт - фудбал и лаку атлетику. Играо сам у гимназијском фудбалском тиму левог халфа, јер сам пуцао само левом ногом, иако нисам био левоног. Још боље сам трчао на сто метара, скакао у даљ и троскок. Како сам био вижљаст, лако покретан и гибак, ови спортови ишли су ми од руке, можда сам могао да постигнем и више да се неко онда бавио мноме. Додуше, постојао је један мој старији друг, Милан Цекић, понављач и гимназији, али добар спортиста, који је уображавао да ће од мене начинити спортску, лакоатлетичарску звезду. Моји родитељи њега нарочито нису трпели, јер су се плашили да ће ме одвући од школе и упутити неким другим правцем. А школа се морала у грађанским породицама Београда, по цену живота, завршити. Понављање или избацивање из школе сматрало се срамотом првог реда за родитеље. Београд је био пре Другог светског рата релативно мали град, скоро да су сви знали. Породични људи, када су се састајали, имали су само две теме: дневну политику и "како су деца? како уче? како су положили разред?"


Бунтован, какав сам био као дечко, нисам волео школу, сигурно и зато што су отац и мајка толико на њу полагали. У основној школи био сам, чини ми се, одличан ђак, али већ у гимназији нагло сам попустио и, све до петог, шестог разреда гимназије, једва сам се провлачио као, - "добар ђак". А учио сам у, збиља, елитним школама. Прва два разреда основне школе, у школи Краља Петра I, у истоименој улици (родио сам се на стотинак метара од ове школе у Задарској улици, на Варош-капији; и данас највише волим тај крај Београда око Саборне цркве, Косанчићевог венца, Калемегдана), а друга два разреда, када смо се преселили са Варош-капије, у школи краља Александра, у Дечанској улици. Када је дошло време за гимназију, родитељи су ме уписали у Другу мушку гимназију, која се налазила на месту данашње зграде "Политике". Срушена је, нажалост, до темеља, за време априлског бомбардовања 1941. године. Свуда у школама имао сам одличне наставнике. У првој основној школи Ружицу Тот, у другој Љубицу Баљић, док су ми у гимназији предавали наставници који су предавали и краљу Петру II. Српски језик и књижевност предавали су ми Милош Савковић, Миодраг Лалевић и Божидар Ковачевић; математику, касније академик, Татомир Анђелић; латински Сергије Лавров и Албин Вилхар; веронауку Љубомир Рајић, потоњи владика рашко-призренски Владимир. Најрадије сам слушао веронауку и историју и обично сам имао најбољу оцену из ових предмета. Љубав према историји, а онда теологији, коју сам једно време, при крају гимназије, желео да студирам, остала је до данас. Никад ми није досадно да читам шта се дешавало у Србији за време Лазаревића и Бранковића, за време Првог или Другог српског устанка, али и како је протицала револуција под Кромвелом у Енглеској или са Робеспјером и Дантоном у Француској.

Адолесцентно доба значило је за мене потпун преокрет - у мишљењу осећању, понашању. Од екстравертног, живог и немирног дечака, кога су у два маха хтели да истерају из гимназије због немирлука - до 15, 16. године из владања сам увек имао на крају године тројку, а у току године и јединицу, што је значило "укор наставничког савета"; заједно са нашим познатим песником и преводиоцем Драгославом Андрићем, био сам најнемирнији ученик у разреду - у току веома бурног и сложено проживљеног адолесцентног доба, из мене се ишчаурио, на прилично изненађење и родитеља и родбине, интровертан "мислилац" (благо иронично помишљам на Роденовог "Мислиоца"), који се, већ на великој матури у гимназији, одлучивао само између два факултета: теолошког и "чисто" философског. После једне озбиљније повреде ока и мога првог "озбиљног" заљубљивања у једну удату жену, офталмолога, која ме је дивно лечила и излечила, одлучио сам да студирам медицину (за коју је, истина, мој отац, одавно, "навијао"). А кад се један мој добар друг нагло разболео од схизофреније, и после годину дана лечења умро (од туберкулозе плућа), чврсто сам решио да се упишем на медицину ради психијатрије. Веровао сам онда, у својој омнипотенцији, да ћу разрешити тајну схизофреније и као психијатар-психотерапеут помоћи свим другим схизофреним несрећницима, када ништа нисам могао да урадим да спасем мога друга Димитрија.

Наравно да сам у адолесцентном добу, па и мало касније, писао стихове, приче; започео сам и са писањем два романа, а читаво време младости, све до 14, па, богами, и до 40. године, писао сам дневник. Налазио сам у њему велику утеху и радост; уобличавао сам своја скривена и тамна осећања преводећи их у слова дневника, тесао сам реченице и не слутећи да ћу једном почети да се бавим озбиљније књижевношћу и књижевном критиком. Неке од песама које сам написао после Другог светског рата, објавио сам у тадашњем књижевном часопису "Сведочанства" и доживео оштру, а за оно време и опасну критику, ни од кога мање, него од Оскара Давича. Он је, том приликом, напао још неколико песника који су се појавили у истом часопису као - "декадентне песнике". Не мислим да је Давичова критика била разлог што сам писао све мање песама, већ је разлог био у мојој већој наклоности према прозном казивању себе.


0Господин Владета Јеротић, Председник Омладине "Покрета" Станислав Станишић, и Његово преосвештенство епископ банатски господин Никанор

Бомбардовање Београда 6. априла 1941. године моја породица и ја доживели смо у нашем стану у Кондиној улици. Било је то релативно рано ујутру, на дан Ускрса; отац и мајка су већ били устали, ја сам још лежао у кревету. Грмело је и тресло на све стране. Отац нас је пожуривао да сиђемо у подрум, у коме су се већ налазили други станари из наше двоспратне зграде. Нисам се уплашио, не зато што сам био храбар, већ што нисам био довољно свестан опасности од бомбардовања, које никада до тада нисам био доживео. Панике у подруму није било, иако сам осећао да се сви боје и да зато ћуте. Од младих, једино је још био кућепазитељев син Живко, мој вршњак кога сам много волео - сви остали у нашој згради били су средовечни и старији људи. Не знам тачно колико је трајало бомбардовање Београда, ваљда око један сат. Наша кућа је остала поштеђена, мада су неке зграде сасвим близу наше, између осталих зграда Радио Београда у Хиландарској улици, биле погођене бомбама.

Пошто се бомбардовање Београда настављало и идућих дана, уз све слабији отпор наше противавионске одбране, отац нас је повео, са нешто ствари, на Вождовац, у кућу његовог брата од тетке, познатог предратног глумца, редитеља и преводиоца француских комада за позориште, Владете Драгутиновића, по коме сам ја и добио име. После два-три дана у кући мога стрица, због несигурности и пожара у Београду, сви смо кренули пешице према Кумодражу и тамо се сместили у једну већу сеоску кућу. Те вечери, после изласка из Београда, када сам са једне узвишице погледао на мој родни град - први пут сам се ужаснуо. Изгледало ми је, буквално, да гори цео Београд.

Мој отац, савесни и тачни рачуноиспитач Главне контроле, иначе резервни капетан, сматрао је да му је дужност да брани своју земљу и да му је због тога једини циљ да нађе своју команду. Сматрао је да сам и ја, иако тек седамнаестогодишњак, способан да пођем заједно са њим у рат, стога ме и повео са собом, остављајући мајку у Кумодражу, са другим женама избеглим из Београда. Сетивши се да његова војна команда треба да буде негде око Краљева, пошли смо према југу, у бежанију која је била, у правом смислу, хаотична за све. Кретали смо се лагано, што пешице, што камионима које смо сретали и који би нас донекле возили, а онда остављали саме на друму. Неколико пута склањали смо се у јаркове поред пута када би се немачке "штуке" ниско обрушавале и митраљезом из авиона косиле све који су се путем кретали. После неколико дана исцрпљујућег "марша", стигли смо, зачудо, у очеву команду, коју смо пронашли у селу Рибници близу Краљева. Обукли су нас у војничка одела и послали негде између Чачка и Ужица, на имагинарни "фронт" који је требало бранити од Немаца. У међувремену, вести које су стизале са непостојећег фронта бивале су, из дана у дан, све горе. Сви су знали да Немци незадрживо напредују, да им наша расута и неорганизована војска не може да пружи никакав отпор. А и нашој малој групи, која је добила војничку униформу, није било предато никакво оружје. Није било јасно, ако наиђемо на немачку војску, шта треба чинити.

Мој отац, преносећи се у мислима у сличан положај и доживљај у току Првог светског рата, када се пред јачом непријатељском силом као млад војник, сличан мени у овоме добу, повлачио са осталом српском војском кроз Албанију, уобразио је да ће се и у овом другом рату све тако исто поновити, храбрећи мене и остале који су се са нама повлачили да издржимо и стигнемо до Црне Горе, одакле ће, можда, бити начина да се, или извучемо сасвим из земље, или организовано даље повлачимо - куда, није ни њему било јасно.


Епископ врањски Пахомије заједно са академиком Владетом Јеротићем

На крају ове трагичне авантуре, као последице рушења потписаног пакта са Немцима марта 1941. године, прошли смо, бар отац и ја, више него добро. Завршетак рата, наиме, затекао нас је у једном селу изнад Ужица, а да нисмо испалили ни зрно барута (није га нигде ни било), нити угледали иједног немачког војника. Скинули смо у томе селу српску униформу, исто онако лако и безболно како смо је и обукли, остављајући је сељацима да је сакрију. И то је био наш спас, јер оне који су неопрезно и наивно силазили са околних брда у Ужице у униформи, Немци су без премишљања и без обзира на године војника заробљавали, одмах трпали у фургоне и одашиљали пут севера - у немачко заробљеништво. Како смо се отац и ја појавили у Ужицу, већ од Немаца заузетом, као "цивили", нико на нас није обраћао пажњу и ми смо успели да се, после дан-два проведена на улицама и по буџацима Ужица, кријући се, ипак, од Немаца, увучемо у неки претрпан путнички воз, који је полазио пут Београда. Стигли смо срећно у Београд, нашли смо се са мајком опет заједно, у нашем стану, у Кондиној улици, који је, Божијом срећом, био поштеђен и од разарања и од ватре. Немачка окупација је почела!

Да ли је окупација изменила мој живот? Не нарочито. Школе су брзо почеле да раде, па сам уписао осми разред гимназије, који ми је још био преостао да завршим. Учио сам добро и вредно, можда никад тако радо као те, најгоре окупационе, 1942. године. Писао сам најбоље писмене задатке из српског језика и књижевности - моја професорка српског, Стојанка Травањ била је одушевљена мојим ставовима; поправио сам се, зачудо, чак и из математике, која ми никад није ишла од руке, па сам из ње, на великој матури, имао четворку. Одлично је прошла и велика матура, па сам се и са нешто туге растао од гимназије и гимназијских другова. Са двојицом-тројицом наставио сам да се виђам у току читаве окупације, обично у стану једног од њих.

Данима и ноћима водио сам са неколицином пријатеља страсне разговоре о питањима философске и религиозне природе. И данас ме је помало срамота да смо, у једном времену опште светске пометње, када је у нашој земљи већ увелико беснео грађански рат, а Немци немилосрдно кажњавали сваки преступ у Београду и унутрашњости земље, нас неколицина осамнаестогодишњака читали, као у бунилу, дела Достојевског, Сјенкјевича, Вајнингера, Шопенхауера и Платона и о њима, без трунке попијеног алкохола или цигарета, распредали до дубоко у ноћ.

Да ли можете замислити и уживети се у тај наш "небески изолационализам", који је трајао готово све време Другог светског рата, чак и онда када смо морали да ступимо у радну акцију "Националне службе за обнову Србије", која ме је одвела, најпре, у Ћуприју, затим у Велику Плану и потом вратила у Београд, на чишћење кућа после нових и горих бомбардовања Београда у току 1944. године, овога пута од енглеских и америчких, "савезничких" бомбардера?

Било би ипак нетачно, па и апсурдно рећи да мене и неколико мојих драгих пријатеља политика и збивања у земљи нису дотицали. Пратили смо, повремено, наравно кришом, шта Радио Лондон јавља о ратној ситуацији, знали смо за трагичну поделу српског народ на партизане и четнике … При свему томе Београд као да је био заштићен (све до америчког бомбардовања, опет на Ускрс, 1944. године) и од глади и од непосредних ратних догађаја. Морам да кажем да је оваквој мојој релативној аполитичности допринео доста и мој опрезни отац. Он се ни пре Другог светског рата није активно бавио политиком. Ако је и прешао Албанију, учествовао као борац у ослобађању Србије, био рањен од Бугара, добио чак и неки орден у томе рату, био је и остао подозрив према политици. Цењен на послу који је добро обављао, лично се занимао још само за музику и позориште, а стизао је да прочита и понеки светски или југословенски роман који би га занимао. Сећам се да је отац - мислим да је то било 1939. или 1940. године - доста огорчен причао мајци и мени како на њега, на месту на коме ради, врше притисак да гласа за једну партију. Тада је био чврсто одлучио да не гласа уопште. Вероватно да је негде, подсвесно, деловао на мене овакав очев став, како према политици, тако и према партијама, па отуд и ја нисам имао никада никакве наклоности, ни према једној, ни према другој, у току целог мог досадашњег живота.

Што се тиче нашег односа према "квислиншкој" влади Милана Недића за време немачке окупације - и моја ужа и шира родбина, а и ја као најмлађи међу њима, имали смо уздржан, више благонаклон него негативан став. Што је више време пролазило од краја Другог светског рата до данас, све је више у мени растао лик Милана Недића, несумњивог родољуба, православног верника, храброг ратника у Првом светском рату, никаквог германофила, али свакако антикомунисте, човека унапред свесног да је жртвован. Данас се доста добро зна какву је судбину Адолф Хитлер био наменио Србији и Србима у случају да се није нашао један Милан Недић. Мишљења су у Француској и даље подељена о улози француског Недића, маршала Петена, за време рата. Лично знам да ме је "Национална служба за обнову Србије", неполитичка организација која је окупљала младе људе ради физичког рада, основана на иницијативу Милана Недића, спасла, како одласка на принудан рад у Немачку, тако и одласка у "шуму" (четницима или партизанима). Да ли је потребно да додам да нико од моје бројне уже родбине (отац је био тринаести, а мајка седма у њиховим породицама) није био у партизанским, нити у четничким одредима за време рата? У овој чињеници једино видим Божију заштиту која нас је све у породици сачувала од трагичног расцепа који је, једино Србију у току Другог светског рата, довео до крваве и осветољубиве поделе међу браћом. Ово је учинила политика, па сам још једном, до гроба, захвалан моме оцу што се никад није "инфицирао" политиком. Мој отац Момчило до краја свог живота остао је патриота, не и националиста, никад шовиниста. Имао је пријатеље и поштоваоце у целој бившој Југославији.


Презвитер Вукашин Милићевић и Владета Јеротић на представљању књиге Новосадски разговори

Понављам да ме је и данас помало стид да кажем да су ми окупацијске године биле најлепше године у мојој младости. У релативно заштићеном и сигурном Београду, у релативној материјалној сигурности родитеља (за време рата запослила ми се мајка, први пут), проводио сам највећи део времена стравичног светског и грађанског рата, читајући, као безуман, занимљиве књиге, водећи ноћне "слоновске" разговоре са дивним људима, слушајући музику, посећујући редовно недељне православне литургије, једном или два пута несрећно се заљубљујући. Нећете поверовати колико сам сјајних књига прочитао, а неке од њих у себе заувек упио, управо у годинама, од 1941. до 1945. године. Неколико одличних библиотека било ми је надохват руке, а ја сам, као гладна ала, све гутао - читаву руску класичну књижевност, затим српску и, делимично, југословенску; од Француза обожавао сам Игоа, Лотија, Ростана, Мопасана, а из философске литературе Платона и Шопенхауера, затим, нарочито, Ничеа. Стизала је до нашег пријатељског кружока и забрањена совјетска литература: Николај Островски, Иља Еренбург, Михаел Голд, Фјодор Глатков, Борис Пиљњак, наравно и Максим Горки и дивни Леонид Леонов.

Живот културе за време рата, бар у Београду и из перспективе романтичног осамнаестогодишњака, био је богат и разноврстан. Осим добрих представа са првокласним предратним глумцима у драми, опери и балету Народног позоришта, одржавана су квалитетна предавања из области науке, философије, књижевности, на Коларчевом универзитету. Имао сам среће да слушам, и много шта до данас запамтим, од предавача као што су били Боривоје Милојевић (биологија), Иван Ђаја (физиологија), Ксенија Атанасијевић и Бранислав Петронијевић (философија) и других наших виђених академика и професора универзитета. Било је, наравно, и других, такође познатих српских научника и философа који из патриотских разлога (уколико нису били левичари, па су се у Београду крили) нису хтели да се појављују на јавним местима као предавачи. Свакако да су то били храбри људи, вредни дивљења (Милош Ђурић, на пример), па ипак нисам замерио онима који су држали јавна предавања за време окупације, а ни сада их не критикујем. Сви су они били честити људи, врсни стручњаци, са незнатним изузецима, нимало германофилски расположени, који су се, при томе, мудро чували да у својим предавањима не додирују политику. У већини случајева, тема предавања је била таква да и није било тешко избећи осетљива политичка питања.

За време немачке окупације, осим можда 1941. и 1942. године, мало је било образованих Срба у Београду, бар у околини са којом су општили моји родитељи и родбина, који су били у сумњи какав ће бити исход рата. После пораза Немаца код Стаљинграда, ретко се постављало питање стварног победника рата. Милан Недић и његова влада чинили су све што је било у њиховој моћи да се спречи грађански рат у Србији, мада су потајно подржавали покрет Драже Михајловића, а према комунистима остали до краја непомирљиви, оптужујући их за превремени устанак у земљи и тачно претпостављајући какви су стварни били циљеви Комунистичке партије Југославије. Најжешћи антикомунистички идеолог у политици Димитрије Љотић, а у православној цркви владика Николај Велимировић, упозоравали су без прекида српски народ (још пре Другог светског рата) шта га чека ако се приклони комунистичкој идеологији, наводећи доста истинитих примера из стварног живота у Совјетској Русији. Милан Недић и његов министар просвете Велибор Јонић - чији ми је говор на Коларчевом универзитету, упућен матурантима београдских гимназија 1942. године, остао у добром сећању - такође су покушавали да расхладе многе усијане, младе српске главе, занете, које утопијским, које демагошким, идејама комуниста. Можда је неке користи од таквих упозорења младима било; незадрживо напредовање совјетских трупа, међутим, које су ослобађале Русију и већ стајале пред европским границама, распламсавало је надање младих људи у Србији да ће са ослобођењем Југославије, најзад почети да се остварује сан младих, политизованих људи о "богатству, једнакости и слободи". Године 1944. и другови из мог друштва, са којима сам проводио безбрижне часове на трећој галерији Народног позоришта, слушајући и по десети пут исте, омиљене опере, са којима сам разговарао о свим "проклетим питањима" из руских романа - почели су да се колебају. Симпатије, не толико за комунисте и Совјете, већ за "браћу Русе и Словене", расле су, тако да су, нешто пре ослобођења Београда, двојица пријатеља из мога друштва отишли у оближњи партизански одред. Болно је за мене било наше дефинитивно разилажење (и после завршеног рата); неколико проповеди које сам у току 1943. године слушао у Саборној цркви у Београду, од већ онда чувеног православног говорника, доктора Јустина Поповића, као и они делови из романа Сјенкијевича и, нарочито, Достојевског, који су се односили на православље, већ су ме онда, те далеке 1943. године, дефинитивно учврстили у православном доживљавању света, које се није могло никада и никако сложити са марксистичким учењем. Не могу друкчије ни данас да верујем него да сам се налазио у Божјој заштити и милости. О својим доживљајима из те, за мене пресудне, 1943. године, писао сам опширније у монографији Разговори са православним духовницима.

После неколико дана проведених у подруму наше и суседне, веће зграде, најзад је стигло оно дуго очекивано и жељено ослобођење. Не могу рећи да није било радости код Београђана приликом уласка совјетских и партизанских трупа. Већина Београђана, па и ја, журили смо да поздравимо совјетске војнике. Имао сам са њима срећу, јер први војници, које сам на тенковима угледао код Главне београдске поште, били су као из старих руских романа: плави , лепи, насмејани и врло млади. Партизанска војска изгледала је доста јадно, различито одевена, често са неким делом одеће убијеног Немца на себи; избегавали смо, на леп начин, директан сусрет са њима. Било је међу нама младима у Београду и страха да ће нас одмах присилно мобилисати и повести са собом. Рат је још увек трајао и, као што је добро познато, Београђани и јесу бивали мобилисани и, без војне обуке, у својим оделима, потерани на злогласни "Сремски фронт", на коме су многи брзо гинули, не испаливши честито плотун из оружја, које нису знали ни како се у руци држи. На "Сремском фронту" погинуло је неколико мојих гимназијских другова, који су представљали елиту Друге и Девете мушке гимназије у Београду. Сваког дана и сам сам очекивао позив у војску. Незамислива Божија заштита опет ме је спасла најгорег!


Архим. Гаврило са проф. Јеротићем

Пошто сам уочи самог ослобођења Београда почео да радим као болничар - волонтер на хируршком одељењу Опште државне болнице у Београду (на предлог мога паметног оца који као да је био видовит), вероватно због недостатка санитетског особља (макар и необученог, какав сам и сам био), грађански сам мобилисан, с тим да останем на хируршком одељењу као болничар док не завршим санитетски курс инфективних болести и онда, према предвиђеном плану војног санитета партизанске војске, будем послат у Босну, на сузбијање тифуса, који се тамо увелико ширио међу војском и цивилним лицима. Курс сам, збиља, завршио, али опет чудом Божијим, нисам никад послат у Босну, мада сам очекивао са зебњом сваког дана позив, тих тешких зимских месеци 1944. и 1945. године. За то време предано сам радио на хируршком одељењу, које, иако цивилно, примало је безброј рањеника које Војна болница у Београду више није могла да прима. Од болничара, брзо сам напредовао до лекарског помоћника, па су моји врли шефови, све сами асови југословенске хирургије - Ива Јовановић, Стојан Новаковић, Милош Мисирлић, Радивоје Спиридоновић - дозвољавали, каткад, да им асистирам при операцијама. Моја одлука да студирам медицину била је донета још 1943. године; додуше, већ сам се онда одлучио да специјализирам неуропсихијатрију, али то пред мојим шефовима нисам говорио, јер су се они трудили да ми омиле хирургију, за коју нисам осећао баш никакву наклоност. У касну јесен 1945. године уписао сам се на Медицински факултет и започео тако нов период живота.

Не знам зашто би требало да понављам све оно што се већ одавно зна - како је партизанска власт одмах после рата и првих неколико година потом, поступала са стварним и измишљеним противницима. Добро је свима знано какви су одлични интелектуалци и због чега, практично без суђења, стрељани. Ако је првих година после рата још и било неке мимикрије међу властодршцима Југославије и Србије, који су дозвољавали да Милан Грол или Драгољуб Јовановић кажу нешто што се није свидело комунистима - када се још напразно шпекулисало о могућем повратку краља - убрзано после тих првих година, гвоздена песница диктатуре (свакако уз већ унапред припремљени "благослов" великих светских сила на Јалти) падала је немилосрдно на сваког ко би се, на било који начин, успротивио све тежим уредбама и наредбама власти.

Тако је све текло, уз много крви и суза, до 1948. године, када се десио нови преломни политички догађај (Резолуција Информбироа), који није донео никакво попуштање диктаторске власти владајућих, осим што је окренуо, само донекле, оштрицу мача са тзв. реакционара (присталица Запада, о коме се увек само презриво писало, уз познату песмицу: "Америка и Енглеска биће земља пролетерска"; ову су песму и млади и стари заносно певали, чак искрено верујући да ће тако, како се у песми пева, и бити!) на присталице Информбироа; њих је највише било међу Црногорцима и Србима, што представља и данас, по моме мишљењу, психолошки, психопатолошки, али и метафизички проблем.

Никаквог активног укључивања у "време обнове и изградње" после рата, с моје стране није било. Никада нисам постао, слава Богу, члан Комунистичке партије Југославије, али ни касније, и много касније, све до данас, члан било које политичке партије. Вирус острашћености Срба за политику, који је одавно, да не кажем одувек (али, бар, од почетка Првог српског устанка до данас), доносио, и доноси још увек, безброј невоља и, често, смртне опасности свим рђаво политизованим Србима (а рђаво су политизовани сви они који појма немају шта је политика и у њој право и економија, дијалог, толеранција и дипломатија), од простог сељака до високо школованог интелектуалца - мене није заразио. А томе могу да захвалим само и једино православној Христовој вери и васпитању мога мудрог оца који се, такође, никада активно није бавио политиком, а до своје 92. године остао је честити родољуб, председник Удружења албанских ратника, умерен Србин (док је био млад и у средњим годинама, умерен Југословен), никад у лажном компромису или у млаком опортунизму.


Протојереј ставрофор др Драгомир Сандо, академик Владета Јеротић и др Светомир Бојанин

Да, сетио сам се. Ипак сам нешто допринео "времену обнове и изградње", била је то пруга Шамац-Сарајево 1947. године. Избегавши успешно претходне године да одем на изградњу пруге Брчко-Бановићи (наивно сматрајући да довољно доприносим обнови земље тиме што добро и на време дајем испите), "надобудни" другови из студентског комитета медицинара упели су се из свих сила да ме буквално принуде да одем на изградњу нове пруге. Физички рад на прузи Шамац-Сарајево био је исцрпљујући и целодневан. Задужени другови из комитета записивали су колико је колица земље и камена сваки од нас у току дана извезао, да би увече, под шкиљавом лампом, у великој бараци у којој смо спавали, гласно одбројавали, прозивајући сваког појединачно да сутрадан уложи већи труд и тако се приближи највећем могућем признању - ударничкој значки. Које због моје слабе физичке кондиције, које због недовољне или никакве мотивације за рад, спадао сам у доњу класу - класу рђавих бораца за социјализам. У неколико махова, мени и мени сличним претили су избацивањем са пруге, што је аутоматски подразумевало истеривање са даљег студирања на Медицинском факултету. Све се, срећом добро завршило после месец дана свакодневног малтретирања, укључујући политичке часове, тих истих вечери када смо се у бараци окупљали да чујемо пресудну реч наших успламтелих руководилаца.

Нисам пропустио, ипак, да запазим шта је значила истинска вера, самим тим и снажна мотивација за физички рад, код оних медицинара са којима сам студирао, а који су са четрдесетак килограма телесне тежине постајали ударници. Ништа им није било тешко да ураде, нису се разболели од претешког рада, а још су стизали да уче и да спремају за вечерње конференције марксистичке реферате! То ми је била прва вера и искрено убеђење, као што сам, још тада, наслутио на којим темељима почива психосоматска медицина, тј. када се и због чега људи уопште разбољевају. не улазим сада у осетљиво питање разликовања вере од фанатизма, присутних и у политици и у религији. Каква је разлика и да ли је има (посматрано са психолошког гледишта) између вере првих хришћана, прогоњених неколико векова од Римљана и других незнабожаца, вере (или фанатизма?) средњовековних инквизитора, који су, не трепнувши, у искреном убеђењу да чине добро Богу и Цркви, спаљивали "вештице" и све могуће "јеретике" (тек је 1835. године укинута последња постојећа инквизиција у Шпанији), и комунистичких верника (пре њих и оних протестантских из времена Лутерове револуције), који су, нарочито пред Други светски рат у Југославији, храбро и без страха полагали своје животе за идеју ("ми Руси имамо идеја" - Достојевски)?

Већ сам рекао да су два необична, а пресудна догађаја у току 1942/43. године одлучила моје опредељење за медицинске студије. Најпре је то била повреда ока због које сам морао да лежим на Очној клиници у Београду, где сам био тако нежно и пажљиво негован и успешно излечен од једне лепе удате докторке, у коју сам се био заљубио, да сам напречац одлучио да студирам медицину. И потом, само неколико месеци касније, изненадно разбољевање од "младалачког лудила" мога доброг друга и вршњака Димитрија.

Када смо почели да студирамо медицину крајем 1945. године, било је нас студената преко 1000. Сакупило се било више генерација свршених матураната, пошто, као што је познато, Београдски универзитет за време немачке окупације није радио. Предавања смо слушали, у току прве године, заједно са студентима фармације и ветерине у великој сали Коларчевог универзитета. О мојим наставницима на Медицинском факултету, у току свих пет година студија, могу да кажем само најлепше. Све су то били сјајни стручњаци и педагози, сви су они, са малим изузецима, као професори већ били стекли углед у предратној Југославији. Довољно је само да поменем имена професора Матавуља (хемија), Шљивића и Радојевића (анатомија), Ђорђевића и Димитријевића (бактериологија и фармакологија). У најлепшем сећању, ипак, остао ми је чувени професор Александар Костић, хистолог и сексолог, који је најсувљи и најдосаднији предмет на читавој медицини - била је то хистологија - својим бриљантним предавањима и истим таквим уџбеником, учинио једним од најзанимљивијих предмета у првим годинама студирања медицине. Опет са малим изузецима, већина мојих професора на медицини, не само да нису били комунисти, него је највећи део ових мојих врлих наставника био антикомунистички расположен, што, наравно, они нису отворено показивали. Па ипак, неки међу њима - управо Александар Костић, професор Душан Борић, Синиша Тасовац и још неколико других - били су срамно избачени са Медицинског факултета као "буржују" и "непријатељи народа". Тако се за неке од ових одличних људи и стручњака пре времена прекинула њихова универзитетска каријера и бављење науком.


Да споменем још једном да сам наставом, вежбама, радом са болесницима у току мојих студија медицине био веома задовољан, па сам и данас захвалан мојим, већ давно преминулим наставницима, доцентима и асистентима, који су се око нас својски трудили. Оно што је било, с друге стране, каткад, крајње непријатно, мучно, па и опасно, биле су релативно честе "конференције" студената медицине, којима се обавезно морало присуствовати; на њима се, некад и појединачно, прозивао онај студент који није био довољно ангажован у политичком животу факултета. Пошто сам и ја спадао у такве студенте, ваљда ми је зато и остао у тежем сећању овај део студирања медицине. Све мучно, ипак, што је долазило са политичке стране, могло је да буде успешно компензовано, како одличним предавањима и добро вођеним вежбама поред постеља болесника, тако и дружењима са колегама који су слично мислили и осећали. Остајући до краја опрезан и неповерљив према сваком мешању политике у науку, успео сам да "прегрмим" два, три опаснија периода друштвених збивања у Београду и Југославији, која су се огледала и на наше студирање. Један такав опасан период била је 1948. година - "наше одлучно не стаљинизму" - када су се чланови Партије морали појединачно изјашњавати да ли су за Тита или Стаљина. Иако се крило, сазнавали смо како су пролазиле оне наше колеге на студијама који су желели (да ли увек искрено и из убеђења?) да остану верни обожаваном ауторитету и оцу свеопштег комунизма. Многе је "прогутала помрчина" заувек, други су робијали на Голом отоку, трећи су били под сталном присмотром полиције, мада им је било дозвољено да наставе студије. Чињеница да од почетка студија нисам био заинтересован за политику, помогла ми је још једном. Од ванпартијаца, наиме, срећом, није се захтевало никакво опредељивање за и против.




Poslednji put izmenio Цветко dana Sre Feb 20, 2013 3:49 am, izmenio ukupno 3 puta

Gost
Gost


Nazad na vrh Ići dole

Re: Владета Јеротић

Počalji od Gost taj Sre Feb 20, 2013 3:29 am

Аутобиографија


Скоро да бих, збиља, могао рећи да су године (преко двадесет година) које сам провео на раду у Болници "Др Драгиша Мишовић" у Београду као психотерапеут и психијатар, мада и четири године проведене у иностранству (Швајцарска, Немачка и Француска), биле моје најпуније године практичног рада са пацијентима. Бог и срећа пратили су ме и даље, баш у овим годинама мога рада (од 1957. до 1985. године). Зашто ово кажем? Добро је познато да је првих неколико година од оснивања Болнице "Др Драгиша Мишовић" на Дедињу, ова установа била удбашка болница, намењена угледнијим политичким руководиоцима, које су лечили само проверени чланови Партије, лекари, па и ниже лекарско особље. После мога повратка из иностранства 1961. године, када сам конкурисао за место психотерапеута на тада једином психотерапеутском одељењу у Југославији, код примаријуса др Владислава Клајна, знао сам да ћу дуго чекати на одговор и да ћу, вероватно бити одбијен. Чекао сам, заиста, годину дана; за то време је наша будна полиција брижљиво испитала шта сам све радио и како сам се држао у поменутим европским земљама у којима сам специјализирао психотерапију. И још једном, моја доследна политичка неутралност, која није била последица ни мога кукавичлука, нити моје храбрости, већ једноставно, збиља, органске одбојности према сваком политизирању, оном марксистичком посебно, дивно ми је и овога пута помогла. Четири пуне године боравка у иностранству, у току којих се нисам враћао у Југославију, али сам редовно једном или два пута годишње, посећивао наше амбасаде ради продужења боравка, провео сам на познатим психијатријским клиникама радећи као лекар - гост, зарађујући новац доста напорним радом психијатра у душевним болницама, избегавајући сусрете, како са нашом политичком емиграцијом, тако и са људима из југословенских амбасада.

Срећна околност је била и та што је, мало времена пре него што сам био примљен на неуропсихијатарско одељење Болнице "Др Драгиша Мишовић", скинут табу да у болницу могу бити примани само проверени лекари - комунисти. Неколико колега неуропсихијатара, изврсних стручњака, нешто старијих од мене, који никад нису били чланови Партије, били су већ примљени код др Владислава Клајна, који је водио неуропсихијатарско одељење.

Личности Владислава Клајна, предратног психоаналитичара (из узаног круга првих београдских и српских психоаналитичара пред Други светски рат), лекара у партизанској Војсци Југославије, којој се придружио у Словенији после распада Италије, где се налазио у заробљеништву, имам умногоме да захвалим што сам све до његове смрти уживао пуну слободу рада. Др Клајн, и сам одличан психотерапеут, оснивач првог таквог одељења у Југославији, писац једне од првих књига о неурозама и психотерапији, умео је да уочи и цени мој ентузијазам за психотерапију. Никада, у току скоро двадесетогодишњег рада са Владиславом Клајном, нисам имао неприлика зато што нисам био члан Партије, или што ме је дневна политика остављала или равнодушним или неутралним. Атмосфера за психотерапеутски рад на одељењу, од којих су само двоје били чланови Партије, и то врло коректних према већини колега који то нису били, било је изврсно. Сваки је од нас, и поред напорног свакодневног рада са неуротичним и психотичним пацијентима, који су бивали из године у годину све бројнији (а и наше одељење се прочуло као добро), могао да ради и научно - да пише чланке и књиге, да посећује европске и светске конгресе психотерапије и тамо представља своје радове, који су бивали запажени. Овој изузетно повољној клими на одељењу сигурно је допринела чињеница да наше неуропсихијатарско одељење није било наставна база Медицинског факултета. Ово је, опет, зауставило наше амбиције за докторатом, јер нисмо видели никакве изгледе да са њиме стигнемо до Медицинског факултета; отуд, ниједан од колега са којима сам радио није докторирао. То нам није сметало да на други, можда достојанственији начин, изнесемо у јавност своје квалитете. Друго је питање, нимало неважно, да ли је било ширег и јачег отпора према психотерапији, како од стране Неуропсихијатријске клинике Медицинског факултета у Београду, тако и од стране званичне марксистичке идеологије. Наравно да је било отпора, веома јаких и веома дугих, са обе стране.

Готово све клинике Медицинског факултета, после принудног удаљавања неких професора, а онда и пензионисања (некад убрзаних и превремених), махом предратних наставника Медицинског факултета, примале су за асистенте и доценте, у првом реду, чланове Партије, често слабе стручњаке, без радова и доктората. Иако се овако жалосно стање - уосталом, на свим факултетима Београдског универзитета - постепено поправљало, па су се, све чешће, уз политичку подобност тражили и докторат и научни радови, још дуго година владала је на клиникама атмосфера тврдог, па и вулгарног материјалистичког гледања на свет и живот. Када је реч о неуропсихијатрији и њеној катедри - психотерапија је била, па и остала, изузетно неомиљена дисциплина, право пасторче међу егзактним и провереним методама тзв, органске психијатрије. Довољно је само да наведем чињеницу да мој шеф др Владислав Клајн, и поред довољног броја стручних радова и књига, никако није могао да нађе приступ Катедри за неуропсихијатрију као доцент или професор. Треба споменути да је др Клајн важио као приљежан и проверен члан Комунистичке партије још из времена партизанског ратовања, али да и то није било довољно да се преко њега да зелени сигнал за улазак психотерапије на Универзитет.

С друге стране, знамо да, од када је марксистички поглед на свет постао једина званична идеологија бољшевичког друштва, психоанализа је представљала опасност марксизму, јер су је марксисти сматрали "тројанским коњем" западног капитализма, или су је видели као "декадентну буржоаску идеју", као оружје у борби против комунизма. Покушаји мирења психоанализе и марксизма које су са доста успеха започели совјетски психолози и социолози, махом јеврејског порекла, после Лењинове смрти завршили су се потпуним неуспехом, између осталог и због антисемитског става Стаљиновог. Нешто више успеха, мада не и трајних, у нашој средини, шездесетих година нашег века, имали су слични покушаји измирења, само наизглед супротних доктрина марксизма и психоанализе, које је предузимао Владислав Клајн. Истини за вољу (ово многи не знају), ни Владислав, ни Хуго Клајн нису били заступници строге, ортодоксне психоанализе. И један и други, пелцовани марксизмом, мада не убеђени марксисти, заступали су идеје умерене психоанализе, психоаналитички оријентисане психотерапије, социологијом кориговане Фројдове прецењене идеје биолошке оријентације у медицини.

Не знам да ли се може поверовати, али мој долазак на Теолошки факултет у Београду био је за мене неочекиван и изненадан. Позив да дођем на Факултет и оснујем Катедру за пастирску (пасторалну) психологију и медицину био је за мене велика част, иако ме је затекао усред мога интензивног психотерапеутског рада у Болници "Др Драгиша Мишовић", неспремног и уплашеног у преузимању одговорности за почетак нечега потпуно новог у моме животу. Када сам директорима болнице у којој сам радио саопштио одлуку наставничког савета Богословског факултета, претходно одобрену (и благословену) од патријарха Германа и ондашњег Синода Српске православне цркве (било је то 1984. године), хладно ми је саопштено да ми се не може одобрити да упоредо радим у болници као лекар и на Теолошком факултету као професор. Не заборавимо да је то још увек било време једнопартијске диктатуре и атеистичког социјализма. Свако ко је био у вези са црквом, хришћанством, православљем и српством, постајао је у очима власти подозрив - компромиса још није било и ја сам морао да се одлучим. Данас изгледам сам себи сумњив, како сам онда могао да брзо и одлучно решим недоумицу. Дао сам оставку у болници у којој сам радио преко двадесет година, убрзо сам затражио и добио пензију и, већ почетком 1985. године, у присуству патријарха Германа, неких епископа наше Цркве, професора Богословског факултета и студената, одржао сам приступно предавање: Улога и значај религије у животу човека.


са Владиком Иринејом у Новом Саду 1997. год.

Примљен сам лепо и срдачно од колегијума Богословског факултета, а нешто мање од студената факултета, пошто им је материја коју сам предавао била страна - њихова знања из психологије која су добијали у богословској средњој школи била су минимална. Постављало ми се питање да ли је корисније да држим своја предавања за све заинтересоване за област пастирске психологије и медицине, међу којима би се нашли и студенти других факултета, као и образовани лаици, или да одржавам затворена предавања за мањи број студената теологије истински заинтересованих за мој предмет. Када сам са овом недоумицом изашао пред патријарха Германа, да од њега чујем мишљење, он мије саветовао, знајући за моје дотадашње, релативно добре резултате које сам постизао на разним београдским отвореним трибинама, где сам најчешће говорио о религији, да моја предавања на Теолошком факултету буду отвореног типа и приступачна сваком ко жели да ме чује и нешто упита. Послушао сам га, па су тако моја предавања, све до данас, остала свима приступачна, што је имало своје предности и мане. Предности оваквог начина предавања биле су у томе што су, у току низа година одржавања оваквих часова, многи студенти других факултета (највише су долазили и данас долазе студенти психологије и медицине) проширивали своја веома скромна знања из области религије (првенствено хришћанске, и то православне хришћанске религије), док су сами студенти теологије, који су посећивали моја предавања, били у мањини, али то је била, збиља, квалитетна мањина са интроспективним даром и љубављу за бројне и занимљиве проблеме психологије и психопатологије религије.

Лично, нисам био задовољан својим предавањима; нисам ни данас задовољан, после тринаест година наставничког искуства. Увек сам био болно свестан да нисам завршио ни психологију ни теологију, иако сам психологију успешно студирао (да се похвалим да нисам имао ниједну деветку) скоро до краја, а онда сам морао да прекинем студирање због одласка у иностранство ради усавршавања у психотерапији. Теологију, пак, нисам никада студирао, мада сам неколико година, доста уредно, посећивао предавања на Теолошком факултету, упоредо са студирањем медицине. Том приликом слушао сам предавања изврсних професора, као што су били Борислав Лоренц, Душан Глумац, Милош Ердељан и други. Увек сам био свестан, и то ме је донекле умиривало, да Катедра за пастирску психологију никада није постојала на београдском Богословском факултету, мада је она већ деценијама присутна, не само на свим протестантским и римокатоличким теолошким факултетима у свету и бившој Југославији, већ и на православним грчким факултетима (у Солуну и Атини). Био сам и остао уверен да је овај предмет неопходан и на нашем, београдском Теолошком факултету, што сам образложио и у својој књизи Хришћанство и психолошки проблеми човека, некој врсти неформалног уџбеника, и то у чланку Увод у пастирску психологију и медицину.

Поводом вредности и значају мога предмета за студенте православља добио сам значајну подршку, у току мога боравка у Лондону 1989. године, од једног од највећих ауторитета у православном свету данас - митрополита Антонија (Блума). При свему томе, неизвесна је будућност пастирске психологије у Београду, које због недовољне заинтересованости професорског колегијума за овај предмет, које због мога наследника на овој катедри, који би требало да буде и теолог и психолог, или бар теолог са посебним даром за психолошке проблеме религије и цркве, наследника кога за сада тешко откривам.


Иза релативно слабог занимања студената теологије за психологију уопште, психолошке и психопатолошке проблеме који стоје у тесној вези са будућим радом свештеника посебно, открио сам (као хипотезу) нешто што се односи, можда, и на етнопсихологију нашег народа. Иза привидног неинтересовања за психологију и психолошке проблеме, чини ми се да се крије страх младог човека од упознавања себе, од откривања своје Сенке, Персоне, Аниме и Анимуса, да се послужим познатим терминима из Јунгове аналитичке психологије. Парадоксално, велико интересовање младих у Србији последњих 15-20 година за студирање управо психологије, показатељ је, по моме мишљењу, конфузије идентитета младих људи данас и њиховог илузорног очекивања да им неко други (конкретно, студије психологије и професори психологије) покажу ко су, заправо, они и куда треба да крене њихов животни брод. У прилог ове моје претпоставке говори и чињеница да мањи број уписаних студената психологије заврши са успехом студије, што, уосталом, важи и за студенте теологије у Београду.

Предмет пастирска психологија и медицина, који предајем на трећој и четвртој години студија теологије, са обавезним испитом на крају четврте године, обухвата широко подручје будуће пастирске делатности свештенослужитеља у односу на његову паству. Предавања почињу са достигнућима пренаталне психологије данас, преко веома значајног периода детињства, затим адолесцентног доба и тзв. зрелог доба са заснивањем породице, завршно са добом старости. Прелазећи тако, у предавањима, из једног животног доба у друго, додирујем све оно што је здраво и болесно у сваком од ових доба, увек доводећи овакве појаве у везу са религијом, односно са превентивном улогом православне вере и православне цркве у спречавању психопатолошких појава, а када се оне манифестују и са одговарајућом православном хагиотерапијом.
На питање да ли и како одржавам везу са психотерапеутском праксом и болесницима од времена када сам престао да радим у болници - могу рећи да, и поред тога што немам приватну праксу, нити радим у неком психолошко-психијатарском саветовалишту, ову везу нисам сасвим изгубио. После завршеног часа на Богословском факултету остајем по два и три сата у моме кабинету на факултету у једнократном дужем разговору са људима који траже сусрет са мном. Наравно да само један разговор који сам у стању да обавим са неком особом није довољан, често ни за тачну дијагнозу, још мање за неку озбиљнију терапију. За почетак психотерапије излазе ми у сусрет моје љубазне, млађе колеге, психолози и психијатри - психотерапеути, који примају пацијенте које им упућујем, а од пре неког времена велику помоћ пружа саветодавни психолошко-медицински центар при Патријаршији, у чијем сам оснивању, заједно са протом др Србољубом Булићем. теологом и психологом, учествовао. У овоме саветовалишту, првом овакве врсте код нас, раде бесплатно наши познати стручњаци (међу њима и универзитетски професори) православне вере, из специјализованих области брачних проблема, алкохолизма и наркоманије, психоза и проблема секти, дечијих и адолесцентних поремећаја, затим и проблема старачког доба којима се бави психијатар - геронтолог.


Gost
Gost


Nazad na vrh Ići dole

Re: Владета Јеротић

Počalji od Gost taj Sre Feb 20, 2013 3:55 am

Избор интервјуа и новинских текстова

Човек је позван на индивидуацију


Владета Јеротић, психијатар и књижевни критичар о нашој књижевности и нама самима
Народне новине – Ниш, 29-30. новембар, 1. децембар 1998


…- Када сам, као млад човек, улазио у свет антропологије, књижевности, филозофије, прича Владета Јеротић, један од првих мојих снажних доживљаја, не само интелектуалних, него и емотивних, било је читање Карла Густава Јунга и сусретање са његовим појмом индивидуације или индивидуационог процеса. Човек је, управо сам тако и схватио, позван на индивидуацију. То је у природи човека, како каже Јунг, и сваком је, негде у заметку, завештано неко усавршавање. У том смислу, битна је помоћ хришћанства, а питање је каквог би уопште смисла, без те духовности, имало наше усавршавање и сва знања (макар стицана и на неколико факултета). Лакше је учити на факултету, па и писати књиге, него мало променити себе, усавршити се у хришћанском смислу. Ту су негде и додирне тачке Јунговог појма индивидуације и православног појма теозис – обожење. Човек је позван да усавршава најпре себе, па све остало. Писци које сам читао и они о којима сам писао, нарочито, највише су ми помогли да схватим овај процес унутрашњег чишћења и мењања.

- Момчило Настасијевић је ту непревазиђен, каже Владета Јеротић, зато сам у наслову књиге и парафразирао назив те прелепе његове приповетке "Запис о даровима моје рођаке Марије", једне од најлепших у српској књижевности. До сада се углавном Марија тумачила чак на болестан начин, али ја код Настасијевића нисам видео ништа болесно – видео сам само његову сопствену метаморфозу. Живот је Момчило Настасијевић завршио такорећи као светац, имао је величанствену визију пред смрт. Он је заправо био човек који се чистио и манифестовао.

…- Бавећи се Вуком Караџићем ("Описаније Сербије"), затим Протом Матејом Ненадовићем, ја сам улазио све више у антропологију нашег народа, уз бескрајну захвалност, пре свега, Јовану Цвијићу, чија су истраживања о карактерологији динарског типа Срба – почетак српске антропологије. Много сам научио и од Владимира Дворниковића ("Карактерологија Југословена"), као и од Владимира Велмар Јанковића, Слободана Јовановића, Петра Џаџића, а затим и Бојана Јовановића, који је направио одличан избор "Карактерологија Срба". Када је реч о позитивним особинама српског народа, ту се могу убројати: храброст, добродушност, искреност, осећање правде, али с друге стране су – неслога, инат, издајство, лаковерност. У сваком случају, морамо знати себе, свој карактер, без тога нам ништа не вреди. Врло је тешко данас говорити о српском идентитету, али ово је све један велики позив на оживљавање национално-православног, патриотског бића српског човека – пре свега упознавањем српске историје.

Када је у питању карактерологија Срба, како истиче Јеротић, треба поменути речи великог Иве Андрића, о коме је он такође писао, а који о српском народу суди као објективан и неутралан посматрач збивања, са невероватном мирноћом изнутра и невероватним даром запажања. "Многи наши људи, пише Андрић, носе у себи наслеђен комплекс одметника и страдалника, човека коме је учињено криво, кога прогоне на правди Бога зли непријатељи правде и поштења." … што год смо давно, вештином, знањем створили, то не може да се одржи, као уметност или наука, јер из сваке црте, из сваког ретка зјапи њихово неплодно, голо, гладно и незајажљиво ја. Зашто балканске земље не могу да уђу у круг просвећеног света, чак и преко својих најбољих и најдаровитијих представника? … чини ми се да је један од разлога одсуство поштовања човека, његовог пуног достојанства, пуне унутарње слободе …" Изречене давно, речи овог мудраца ни данас, на жалост, не губе на својој актуелности.

- И после свега овога мислим да ипак не бисмо смели да кажемо ubi bene, ibi patria – тамо где ми је добро, тамо ми је отаџбина, већ – тамо где ми је отаџбина, православна српска, тамо ми је добро и када није добро – каже Владета Јеротић и у духу оживљеног патриотског српског бића ипак поручује младима: "Остајте овде".


Дневник, Нови Сад, 25. новембар 1998.


Наша историја је дивна и богата. Али, не треба обнављати сентиментално, не носталгично и не лажно конзервативно и патријархално – каже Владета Јеротић.

Позиција психолога или теолога у тумачењу различитих области и појава изгледа повлашћено, јер, по својој природи, њихова анализа увек открива универзална значења и вредности. С таквог становишта је, чини се, могуће о свему размишљати и дати суд који ће бити уважаван. Ипак, сам ауторитет научника није довољан да заштити од произвољности теорија, могуће и не тако ретке. Великог удела у томе има његова личност и одговорност. Неуропсихијатрија је др Владету Јеротића одвела до различитих области и тумачења њихових веза, али увек са свешћу да је свако објашњење и откривање суштине једино могуће путем истине…

Шта је узрок, а шта последица стања духа једног народа? Да ли његове етнопсихолошке особине утичу на историју која му се догађа, заправо на његову судбину, или оно што му се догађа одређује какав ће бити?

- Стари грчки дијалектичари би рекли да је тачно и једно и друго. Супротности се привлаче, па етнопсихолошке карактеристике једног народа утичу на његову историју, позитивну и негативну, а и прилике утичу на његове особине. Карактерологија народа је област која је врло мало испитана, а и врло деликатна. У 20. веку су сви народи врло осетљиви, када други откривају њихове негативне особине, што је природно. Требало би да сам народ, било који, значи и српски, буде довољно јак и снажан, да може да приказује самом себи своје позитивне и негативне особине. Али, како је једном рекао мој пријатељ Зоран Глушчевић, никад време да буде повољно да се таква анализа српског народа појави у свом правом издању.

Можда је једино време, када је то донекле било могуће, било пре Првог светског рата, када је Јован Цвијић писао о томе. Велика је била његова смелост. Изузетан је био. У »Балканском полуострву« је писао управо о карактеристикама наших народа. Повољно је било и неколико година између два светска рата, када је Владимир Дворниковић објавио изванредну књигу »Карактерологија Југословена«. Писао је више од десет година, веома савесно, проучавајући све могуће детаље. Само у та два периода било је повољно да се говори о карактерологији народа.

Спољашње прилике утичу на карактер појединаца и народа, као што и карактер појединаца и народа утиче на прилике. Шта је примарно? Не знамо ни која је примарна људска природа, отприлике половина утицаја односи на наслеђе, а друга половина на средину, то јест родитеље, какви су нам били и како су нас формирали. Нарочито у првих пет, шест година живота.

Да ли се данас уопште може размишљати и истом методологијом проучавати и личност појединца и особине једног народа?

- С крајњом опрезношћу. И Фројд, који се највише бавио појединцима, био је склон, а и он је упозоравао на опрез, да збиља неке особине појединог човека, његов начин развоја, мане и врлине, опет зависно од породице и наслеђа, могу да се примене и на читав народ. Шта би ту о српском народу могли да кажемо? У негативном смислу, патријархална грубост очева и покорност мајки очевима, односно мужевима, као и заштићивање деце од њихове грубости, стварала је чувене »турске тушеве«, где деца нису могла да се снађу између топле и хладне воде. Добро педагошко упутство било би да оба родитеља буду или строга, умерено строга, или оба умерено блага. Раније, у нашој средини, отац је био одсутан, а потом долазио и често кажњавао децу. Све то развија и појачава у народу оно што се зове рајински менталитет. Тако народ постаје покоран.

Моје је мишљење да се нека револуција мора одиграти у породици, јер без ње, заправо, нема ничега. Сада траје један прелазни период, који ће можда одвести у катастрофу целу Европу, Америку и белу расу, али не цео свет. Ни у Азији није тако, а ни код муслимана. Не волим много да говорим о томе, али бела раса као да се уморила и од рађања и од начина живота. То је озбиљна криза беле расе. Код муслимана не видим никакве кризе. Напротив. Воде и даље патријархалну политику и живот. Највећи парадокс и најстрашније што могу да кажем је питање како то спречити? Убацивањем »мина« у муслимански свет. Вероватно то Америка и ради са Кином и муслиманима, не би ли се подрио, засад очуван, морал муслимана и азијских народа. То су страшни парадокси.

Наравно, хришћани су разједињени и једини начин да се један народ опорави, српски најпре, јесте прво помирење цркве и државе, интелектуалаца и црквених лица. То су све огромни послови који чекају Србију, ако се извуче из кризе, у коју стално улази. Када би имали бар пет до десет година предаха, верујем да би позитивне снаге у нашем народу ишле према овим, чини ми се, битним линијама опорављања. А то значи јачање духовног живота српског човека, преко обнављања историје. Али, не ради историје, ни традиције, поготово не конзервативне. Не може се више бити исти. У типу породице, о којем сам говорио, стварају се или покорна или бунџијска деца. Где је треће? Где је између тога нешто вредно, позитивно, што може да унапреди народ? Наравно да има појединаца, али они страдају у народу у којем се налази само покорност или бунт.

Да ли »дарове наших рођака« и предака можда треба прво препознати и критички промислити о њима, да би се кренуло ка бољем?

- Кренимо најпре с позитивним особинама наших предака и нашом историјом, која је дивна и богата. Мислим на немањићку, а и историју пре тог периода. Али, не треба је обнављати сентиментално, не носталгично и не лажно конзервативно и патријархално, већ са савременим духом. Да се зна каква је била, а не да би је поново проживели, јер се то не може. Нема цикличности у историји. Увек је другачије и када изгледа да је историја иста. Ствари се наизглед понављају, као да су исте. Земља се окреће око Сунца, оно око свога у галаксији, и људи рђави и ратови су ту, а опет није све исто.

Говорећи о гневу, цитирали сте речи апостола Павла: »Гњевите се и не гријешите; сунце да не зађе у гњеву вашему«. Ако дозволите парафразу тих речи, односно поруке, да ли она значи да се човек може гневити и да тај осећај може бити конструктиван, ако је у одређеној мери?

- Као психолог, био бих склон да кажем да има и конструктивног гнева. Али, као што је и отац Порфирије рекао, ниједан гнев није конструктиван. Ревностан гнев, гнев против сопственог греха био би, строго православно размишљајући, једини могући. Позитиван гнев би морао бити само онај који се односи на наше грехе. Никакав други. Ако се може замислити гнев у љубави, ако се та два појма могу спојити и ако сте у стању да се гневите на некога, а да при том имате љубави према њему, ето примера могућег позитивног гнева.

Да ли Вам се, можда, чини да људи данас не распознају добро и зло у свему што се догађа, почев од свакодневнице и својих поступака, до општих процеса у друштву и да ти појмови, иако суштински, немају своје право место?

- Све мање људи разликује добро и зло, јер неће. Гуше сваки покушај разликовања, као што неће ништа да чују ни о греху. То је типично данас и за најпаметније људе западне цивилизације и када пишу, чак и за теологе. Добро и зло у сваком човеку постоји у заметку и то се не може никад угушити. Почетак нашег духовног рађања јесте почетак разликовања добра и зла, као и греха и покушаја да се он превазиђе. Грехова има више. Немојмо кренути одједном с неколико, већ с оним који нас највише мучи.

Свих седам људских грехова јесу седам особина. Све је то присутно у нама. рецимо, блуд – човек је вероватно полигамно биће, а Господ нам је дао да будемо моногамни. Има занимљива теорија немачких научника још крајем 19. века, да је првобитни човек био монотеиста, моногам и биљојед. Ово последње је готово и доказано. Ледено доба је најпре променило начин исхране. А монотеиста је постао политеиста и паганин. Сасвим је могуће и да је човек био моногам у почетку, јер је тада било мало људи на Земљи, а табу инцеста је врло рано постављен у историји човечанства. После су почеле размене, да се унутар једног племена не би мешали рођаци и долазило до инцеста и дегенерација и тако су жене узимане из других племена.

Питање разликовања добра и зла подразумева духовну обнову. За почетак, читање духовне литературе и посећивање литургије. Не мора се довољно знати шта се збива за време литургије, иако је то важно за православно просвећивање, јер ће касније доћи и до тога. Трећи пут је налажење духовника.


М. П, Промоција књиге "Дарови наших рођака" Владете Јеротића
(Блиц, Београд, 16. 6. 1999)

Одакле непрекидан бунт у крви већине српских људи, у оних оштроумних и талентованијих нарочито? Да ли је овај бунт наследни талог у национално несвесном бићу српског човека (као последица српске историје после косовске трагедије)? Да ли је бунт израз богочежњиве српске православне душе, вазда жељне Божје правде и закона? Или је тај бунт само и једино последица рђавог ауторитарног (а не ваљаног ауторитативног) вишевековног патријархалног васпитања у српској породици у којој је реч оца породице задуго била необорива и једино исправна?"

Ово су нека од питања на која Владета Јеротић, психијатар и професор Теолошког факултета, покушава да одговори у есеју о Радоју Домановићу, смештеном у трећу књигу психолошких огледа из домаће књижевности под насловом "Дарови наших рођака". Према речима аутора, ова књига прожима у себи хришћански, аналитички и антрополошки поглед на свет заснован на Фројдовој и Јунговој психологији, а осим Радоја Домановића, у књизи се говори о другим великанима наше књижевности – Иву Андрићу, Миодрагу Павловићу, Милошу Црњанском, Николи Тесли и другима. Говорећи о природи српског националног бића, професор Јеротић је на промоцији књиге нагласио да је политика за Србе страст, а не вештина и да је у нас та страст јача од сваке друге, па чак и сексуалне страсти.

Gost
Gost


Nazad na vrh Ići dole

Re: Владета Јеротић

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu