Paradoksi

Prividan paradoks, zabluda, može se razrešiti ako malo pro-mislimo jer protivrečnost obično nastaje zbog omaške u lancu logike koji vodi od premisa ka zaključku. 
Kod pravog paradoksa, međutim, uzrok protivrečnosti nije očigledan; mogu da prođu i vekovi dok se ne uoči. Pravi paradoks ima moć da se suprotstavlja našim najomiljenijim teorijama i verovanjima. 
Kao što je to jednom primetio matematičar Anatol Rapaport:
 
„Paradoksi su odigrali dramatičnu ulogu u istoriji intelekta, često zasenjujući revolucionaran razvoj nauke, matematike i logike. Uvek kad u nekoj oblasti naletimo na problem koji se ne može rešiti u važećem konceptualnom okviru, mi doživljavamo šok. Taj šok nas može prinuditi da odbacimo stari okvir i usvojimo nov“.

Paradokse ćemo naći u logici, matematici i fizici, a ima ih za svačiji ukus.

Jedan stari paradoks o kome su mozgali filozofi počev od sredine 4. veka p.n.e, i koji je i danas aktuelan, jeste paradoks lažova. Najraniji izvori ga pripisuju Eubulidu iz Mileta, koji se upitao:

„Čovek mi kaže da je lažov; da li je to što tvrdi – istina ili laž?“

 Kako god analizirali prethodnu rečenicu, kontradikcija opstaje. Isti paradoks se pojavljuje i u Novom zavetu. Govoreći o Krićanima, sveti Pavle piše:

 „Jedan od njih, čak njihov prorok, kaže da Krićani uvek lažu“.

 Nije jasno da li je sveti Pavle bio svestan problema u ovoj rečenici, ali je paradoks gotovo neizbežan ako se dozvoli samoreferenciranje.

Jedna od najvažnijih alatki našeg rasuđivanja je verižni zaključak (sorites). On među logičarima označava niz ulančanih silogizama: predikat jednog stava postaje subjekat sledećeg stava. Evo kako izgleda tipičan primer:
sve vrane su ptice;
sve ptice su životinje;
svim životinjama je za preživljavanje potrebna voda.
Prateći niz, dolazimo do logičkog zaključka: svim vranama je potrebna voda.

Pošto je, kao dete, veoma često sanjao lucidne snove (u kojima ljudi i stvari deluju stvarno kao na javi), Haton se zapitao da li je i sam život san, makar i u nečijem tuđem umu. Čin snevanja, po njemu, pruža dokaze da čula na koja se oslanjamo pri razlučivanju stvarnosti od iluzije ne mogu biti potpuno pouzdana. Stoga bi “svako stanje zavisno od naših čula trebalo da bude vrlo pažljivo proučeno i stavljeno na test realnosti”.

Svoje lucidne snove u kojima je bio svestan da sanja posebno je držao uznemirujućim, sve do dana kada je stvorio “magičnu formulu” pitanjem: “Ukoliko sebe uhvatim da se pitam da li sanjem, dokazujem da zaista to činim, jer mi ovo pitanje nikada ne bi došlo na javi.” Avaj, zbog prirode snova kakva jeste, nikada se toga nije setio kada je trebalo.

Mnogo kasnije, pišući o vlastitim fascinacijama snovima, sa “neba” mu je kontradikcija u njegovom rezonovanju. Iako je tačno da bi pitanje “Da li sanjam?” tokom sna dokazalo da se zaista sanja, prevideo je sledeće: baš to isto pitanje je sebi postavio na javi.

Kao jedna od najskeptičnijih hipoteza sa dalkosežnim posledicama u popularnoj kultu argument sna se pojavljivao vekovima unazad hranjen pažnjom umova poput Dekarta koji ju je “popularizovao”, iako njegovi koreni datiraju još od Platona i Aristotela.

Simptom modernih vremena i pomalo nejasnog pritiska sticanja popularnosti, ovaj fenomen polazi od česte tvrdnje velike većine ljudi da njihovi prijatelji imaju više prijatelja od njih samih. Što je najbizarnije, ovo je i faktografski potvrđeno.

 Postoji naučni rad o ovom vrlo stvarnom fenomenu koji je uneo prilično konfuzije u zdravorazumsku predstavu o dvosmernosti prijateljstva i, uopšte, sličnih odnosa u populaciji: 

broj seksualnih partnera, kao pikantan primer na koji se odnosi isti zaključak sa kraja gornjeg pasusa…

ili na onaj nejasan osećaj da su svi u teretani u boljoj formi od vas ili da su u književnom kružoku načitaniji…
Uteha glasi da to nije ništa lično upereno protiv vas.

 U pitanju je matematika, dok se na paradoks može gledati kao na pristrasnost u uzorkovanju pri kojem se ljudi sa većim brojem prijatelja lakše (ili olako) uvršćavaju među nečije prijatelje. Objašnjenje je zbunjujuće jednostavno: više je verovatno da ćete biti prijatelj sa nekim ko ima više prijatelja, nego sa nekim ko ih ih ima malo – odnosno, pre ćete poznavati popularnije ljude nego one manje popularne. Zato su svi ostali gore spomenuti fitnes posvećenici fizički spremniji od vas – jer retko srećete one koji retko odlaze u vežbaonice. Ekvivalentno tome, postoje ljudi koji gotovo da nemaju prijatelja – ali vi niste prijatelj ni sa jednim od njih.

Nikad više lekova i nikad više bolesnika na Zemlji- paradoks.

Nikad više hrane,a toliko gladnih.

Nikad više knjiga, a toliko zaglupljenih.