Psihokineza

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Psihokineza

Počalji od pesma taj Pon Sep 02, 2013 10:59 pm

Parapsihologijom se naziva nauka o pojavama i zbivanjima koja se ne mogu objasniti zakonima savremene fizike, biologije ili psihologije. Poznate parapsihološke teme su prekognicija (predviđanje), život nakon smrti, pojava kao što su „duhovi“, telepatija i telekineza tj. sposobnost delovanja na predmete isključivo snagom uma.

Savijanje predmeta pogledom, podizanje kutije šibica, paketića maramica ili nečeg trečeg, a pritom ne koristeći ruke, već samo um i snagu misli čini se nerealnim, no je li to ipak moguće?

TELEKINEZA

Drugi naziv za telekinezu je psihokineza, a pojam  poteče od grčke reči psyche (duh, život, duša) i kinein(pomicati). Grčka reč tele znači udaljen, dalek.“

 1961. godine osnovano je društvo za istraživanje veze i telekineze – SORRAT (Society for Research on Rapport and Psychokinesis), a jedno od njihovih najvećih otkrića je otkriće spontane telekineze, što pobija tezu da je za telekinezu potrebna velika koncentracija i usredotočenost.

Uri Geller je osoba za koju bi se moglo reći da je najpoznatiji psihokinetičar na svetu.
Svoju moć telekineze iskoristio je kako bi se proslavio, a specijalnost mu je savijanje žlica i lomljenje prstenja bez ikakvog dodirivanja. Nije se zadržavao samo na tome već je uporno gledajući u termometar postizao da se živa u njemu digne, iglu kompasa pomicao je isključivo pomoću koncentracije, a mlaz vode skretao je približivši mu prst.





Na početku karijere, Uri Geler je u nekoliko navrata dozvolio naučnicima da ispitaju njegove sposobnosti u kontrolisanim laboratorijskim uslovima. Uri je naročito ponosan na studiju Harolda E. Puthoffa i Russella Targa sa slavnog Stanford Research instituta, a posle koje je zaključeno da nečeg tu ima. Čak je Urijeva sposobnost dobila i „naučno“ ime: „Geller-effect“. Slavni skeptik James Randi je praktično išao za njim i demonstrirao iste sposobnosti – kao trikove prevaranata i zabavljača.
Puthoff i Targ su kasnije kritikovani za neprikladnu metodologiju i nedovoljno kontrolisane uslove, a što se tiče „Geler-efekta“, valja naglasiti da postoji još jedan široko prihvaćeni izraz: „Kletva Uri Gelera“ („The Curse of Uri Geller“) – kad bi Uri „predviđao“ sportske rezultate, većina njegovih favorita je gubila utakmice.

Kad se sve sabere, uključujući i nebrojene diskusije u medijima i sudske parnice oko izjava da je prevarant, youtube klipova koji ga razotkrivaju itd, Uri Geler je danas markantan i odmeren stariji gospodin, koji poslednjih godina u inervjuima oprezno izjavljuje da više ne tvrdi da ima paranormalne moći, i dodaje: „.To ne znači da nemam moći, samo više ne idem okolo vičići da su natprirodne“. U februaru 2008. je, za vreme jedne od epizoda šoua „Sledeći Uri Geler“, eksplicitno izjavio da nema paranormalne moći, ali je pritom – namignuo!

Uri je bogat. Vrlo bogat. Ali, njegovo bogatstvo ima svoju manje poznatu stranu, koja prilično usložnjava slučaj. Koliko god da je zaradio uništavajući escajg, to je ništa spram para koje je dobio od velikih rudarskih kompanija u Meksiku i drugde, za koje je pronalazio zlato i naftu. Pare je dobio, i dobija ih i dalje. Dakle, on zlato i naftu nesumnjivo pronalazi. Kako, pitate se? Rašljama, naravno – kako drukčije?

Naučnici za izvanredne tvrdnje traže izvanredan dokaz. Pitanje je koliko je to fer i u duhu same nauke (pred takvim kriterijumom, mnoge naučne teorije koje se uče u osnovnim školama bi popadale kao zrele trešnje), ali imaju pravo da ga traže, može im se, njihovo je dvorište. Što se telekineze tiče, Geler svakako nije „smoking gun“, ali jedno je sigurno – telekineza i paranormalno su postali deo popularne kulture u dobroj meri zahvaljujući njemu, i „vernicima“ u natprirodne moći je teško da odmere koliko je učinio dobrog, a koliko lošeg. On je u svakom slučaju jedna od figura zaslužnih za pojačano interesovanje nauke za paranormalne tvrdnje, makar i s motivom raskrinkavanja. Druga figura – koju je sociološka pojava zvana Geler lansirala u orbitu – je James Randi, rodonačelnik večitih skeptika, njegov intimni negativ i najveći neprijatelj.

Geler je samo najpoznatiji, dok su najubedljiviji drugi...

Ninel Sergeyevna (poznatija kao Nina)Kulagina (1926–1990) je Ruskinja koju su – zbog telekinetičkih sposobnosti – njeni sunarodnici naučnici Sovjetskog saveza čitavih dvadesetak godina podvrgavali najozbiljnijim ispitivanjima. U javnosti dugo predstavljana pod pseudonimom Nelya Mikhailova, Nina nije nastupala u noćnim klubovima, nije bila markantna, nije snimila film, nije se rukovala s predsednicima, nije zaradila para, nije bila foto-model niti je našla zlato.

Crno-beli filmovi, na kojima se vidi kako Kulagina bez dodirivanja pomera čaše, olovke, šibice, igle kompasa i slično, odavno su slavni, i mogu se lako pronaći na internetu. Skeptici su, naravno, naglašavali da je sve to moguće izvesti i pomoću skrivenih končića, magneta, ogledala i slično, kao i da su sovjetske vlasti svakako imale interes da preteruju i – što ne reći – lažu kad je u pitanju njihov nacionalni (pardon, socijalistički) ponos u to vreme – što će reći u vreme hladnoratovske propagande. Ipak, svet je bio zadivljen, a filmovi su često tumačeni i kao dokaz rasplamsanog „Psi“ rata između supersila, povrh rata u naoružanju, trke u svemir itd.



Kako je, navodno, sama rekla, bila je oduvek svesna svojih neobičnih sposobnosti. Kad bi bila besna, posuđe oko nje se razbijalo. Uvek je znala šta drugi ljudi imaju u džepovima. Pred bolesnim ljudima su joj slike njihovih bolesnih organa pojavljivale pred očima. Navodno je lečila rane stavljajući ruku iznad njih, i „videla“ boje prstima (čime je i privukla pažnju naučnika 1964. godine, dok se u bolnici oporavljala od nervnog sloma pletući i vukući konce iz korpice bez gledanja).

Biolog Edward Naumov je jedan od prvih naučnika koji su pokazali interesovanje za Kulagionu i razbacao drvca šibice po stolu pred njom. Nina je, kao i uvek pre eksperimenata, zahtevala period meditacije. Znala je da je spremna, po njenim rečima, kad bi osetila oštar bol u kičmi i kad bi joj se zamaglilo pred očima. Onda je podigla ruke, zadrhtala s naporom, i šibice se, onako đuture, krenule ka ivici stola – dok nisu sve popadale.

Najslavniji je verovatno lenjingradski eksperiment iz 1970, kad je zamoljena da pokuša da utiče na ćelije organizma, tkiva i organe. Žablje srce je kucalo plutajući u rastvoru, a Nina ga je, po komandi, ubrzala, usuporila, zaustavila.

Britanski fizičar Benson Herbert i njegob kolega Manfred Cassirer su među retkim zapadnjacima kojima je dozvoljeno da organizuju i sprovedu potpuno samostalna ispitivanja. 1973. godine im je dato da u hotelskoj sobi u Lenjingradu urede sebi laboratoriju po želji (ulazak u moskovske laboratorije nije dolazio u obzir). Jedan od ključnih eksperimenata je organizovan sa hidrometrom – u uspravnoj tubi punjenoj slanom vodom je plutala staklena kugla. Uređaj je zatvoren i zaštićen od uticaja končića ili drugih trikova. Nina je trebalo da pomeri kuglu dovoljno da oni mogu da izmere snagu njene „psihičke sile“.

Naučnici se kunu da su nekoliko puta prošetali između nje i hidrometra dok se odmarala. Onda su primetili da intenzivno fiksira uređaj očima. Odjednom, podigla je ruke, i kugla je krenula... Naučnici se kunu da nije bilo nikakvih vlakana, da jednostavno nije bilo načina da postigne efekat bilo kakvim trikom.

Nauka, kažu, traži „smoking gun“, neoborivi dokaz po njihovoj volji. „Extraordinary claims require extraordinary evidence“ (Marcello Truzzi je to rekao, ne Carl Segan). A kad Nina učini da se kugla u hidrometru pokrene, onda je problem što je to bila hotelska soba, a ne američka laboratorija. Kada Swami Rama mislima pokrene igle za pletnje, u sred ugledne klinike pred uglednim doktorima sa velikim platama, pod njihovim uslovima, onda je to „nekako vazduh“. Mora se i priznati, nije im lako. Ako prihvate nešto za „extraordinary evidence“, previše rizikuju. Previše je prevaranata, prevelika je plata, objašnjenja ni na vidiku. Ja to razumem. Decenije školovanja se ne bacaju niz vetar tek tako. Nek ih baci neko drugi. A oni koji ne rizikuju reputaciju – dakle nisu naučnici – nisu merodavni jer – nisu naučnici.

Prirodna nauka je nomotetska – ona utvrđuje pravila i pravilnosti, zakone i zakonitosti. Bavi se velikim brojevima, stvarima proverljivim i merivim, dakle takvim koje je moguće po volji izazvati ili predvideti. Idiosinkratične pojave – one jedinstvene, neponovljive, onakve kakve su njihovoj unikatnosti – su eventualno predmet primenjenih disciplina kao što su neke od psihoterapija (gde se pojedinac tretira kao jedinstvena jedinka a ne kao dijagnoza iz fijoke).

Ako je PK realno postojeća sposobnost, to nam govori da smo mi ljudi više nego što mislimo o sebi, posmatrano od ponedeljka do petka i od plate do plate, od piva do piva, od vesti do vesti na televiziji. Bilo bi do sjajno, znati da u sebi nosimo moć bogova, da imamo potencijal za čuda. Slutili bismo da naša svest nije tek nusproizvod evolucije, da nismo samo bedna hrpa ćelija zgrudvana milionima godina slučajnosti koje nam, bez ikakve stvarne svrhe, omogućuju da efikasnije preživljavamo i množimo se – opet bez ikakve stvarne svrhe.

Za početak, da uradimo jedan online PK test i da se ne ljutimo na sebe ako nam ne uspe.









_________________
Svoj sam guru
avatar
pesma
Sekretarica
Sekretarica

Broj poruka 3460

Datum upisa 26.05.2013

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu