Јесен у кожи, долази ми јесен...

Д Е П Р Е С И Ј А

Људи су често склони да осећај обичне краткотрајне туге и слична стања називају депрасијом. Но, депресија је ипак нешто озбиљније. Она спада у поремећаје расположења. То је једно ментално стање које се карактерише дуготрајним осећањима потиштености, туге, безнађа, песимизма, обесхрабрења и једног општег стања дубоке празнине. Дакле, депресија није исто што и нека пролазна туга која вас може захватити с времена на време. Пролазна туга је нормална ствар код свих људи. Знајте и то да депресија не представља човекову слабост, и да не може нестати тек тако као руком однешена. Људи који су захваћени депресијом не могу тек тако да се саберу и да престану да буду депресивни. Потребно је доста труда и рада на себи да би се човек отарасио депресије.

Како препознати депресивно стање?

Депресивне особе мењају расположење током дана. Често је нерасположење најјаче ујутро, а поправља се током дана, али може бити и обрнуто. Поремећен сан, рано буђење и устајање и немогућност настављања нормалног сна због бројних мисли које „пролазе“ кроз главу. Јавља се опште успоравање мисаоног тока, говора и виталних функција, осећај забринутости, мањак енергије, неспособност уживања, мањак концентрације, заборавност, негативне мисли о будућности, осећај кривице, окривљавање себе и низак ниво самопоуздања, осећај безнађа, преокупираност болестима, губитак тежине као резултат губитка апетита и ослабљен либидо.

Како се депресија дијагностикује?

Дијагностички поступак води лекар специјалиста - психијатар/неуропсихијатар. Разговором моћи ће да одреди ради ли се о правој депресији или само о пролазном депресивном расположењу или пак евентуално о неком другом поремећају.

Како се депресија лечи?

Лечење депресије подразумева примену медикаментозне (антидепресивима) и психотерапије. Лечење је успешно у великом броју случајева.

А Н К С И О З Н О С Т

Депресија је у великом броју случајева повезана са осећањем стрепње која може бити врло узнемирујућа и онепособљавајућа, и каже се да депресија и анксиозност иду руку под руку.

Анксиозност или стрепња је нејасан страх без очигледног спољњег повода и углавном без организмичких знакова који уобичајено прате страх произашао из реалне спољне претње. Треба је разликовати од обичног страха, јер ѕа разлику од тог осећаја стрепња је неодређена, није везана за неки одређени објекат или особу.

Како препознати анксиозно стање?

Анксиозне особе често имају поремећај рада срца, спазам крвних судова, неправилно дисање, дијареју, дрхтавицу, нападе знојења, глади, парастезије, напетост, лоше предосећаје, бојажљивост, неоправдана стрепња из разних разлога. Основна карактеристика је то што особе са анксиозним поремећајем апсулутно не могу поднети неизвесност. С обзиром да су такве особе раздражљиве, изражена је плачљивост, увредљивост, плану због ситница.

Који су типови анксиозних поремећаја?

Панични поремећај је врста поремећаја у којем доминира изненадан, безразложан, снажан и несавладив напад страха, праћен дрхтањем, убрзаним дисањем, гушењем, вртоглавицом, несвестицом, осећањем дезоријентације и дереализације. За разлику од анксиозности, код паничног поремећаја постоји доживљај потпуне катастрофе, интензивни страх од смрти или лудила и потпуног губитка контроле.

Агорафобија (грч. αγοραφοβία; αγορα-трг, φοβος-страх) је првобитно означавала страх од отвореног простора, док се данас под тим појмом подразумијева скуп страхова у вези са јавним местима, отвореним простором и мноштвом људи и са мишљењем да на таквом месту након изненадног онеспособљења не бисмо били у стању побећи или потражити помоћ.

Фобије представљају посебан облик страха који се везује за одређене објекте, ситуације, места или активности. Особе које доживљавају фобијски стах, свесне су да је он нереалан, нелогичан или чак претеран. Реч фобија потиче од грчке речи фобос што значи бекство, ужас, паника, страх.

Социјална фобија је неразумљив, претеран страх од одласка у друштво, од јавног наступа, па чак и од самог присуства и погледа других људи. Посебно може бити интензиван страх од непосредног додира са другим људима, од контакта лицем у лице, очи у очи. Социјална фобија може варирати од благе зебње и нелагодности до паничног страха при самој помисли на излазак међу људе. Порекло социјалне фобије је у осећању несигурности, инфериорности, стида и осећања кривице или у потиснутим агресивним и егзибиционистичким тежњама.

Опсесивно компулзивни поремећај је врста неурозе коју карактерише опсесивно наметање непријатних мисли и принуда да се чине апсурдне, мучне и неприхватљиве радње. Особа је присиљена да врши неке радње, мада их доживљава као туђе, наметнуте и непријатне јер, ако им се успротиви, осећа страх или кривицу. Типични симптоми опсесивно-компулзивне неурозе су: опсесивно замишљање, присилно бројање, присилно прање руку или вршење неких ритуалних радњи.

Анксиозност одвајања се дефинише као емоционална реакција која се јавља када је осујећено, или се таквим чини, успостављање блискости са особом која привлачи или са којом постоји блиска емоционална привлачност. То је нормалан и конструктиван облик емоционалног реаговања, а добија димензију патолошког само у случајевима када је анксиозност врло високог интензитета и када се јавља у ситуацијама у којима се не би очекивала њена појава.

Како се лече анксиозни поремаћаји?

Скорашњи преглед анксиозних поремаћаја указује да би ефикасно лечење укључивало терапију лековима (антидепресивима, анксиолитицима) и когнитивно-бихејвиоралну терапију која помаже људима да своје мисли о свему ономе што их прекомерно брине преобразе у рационалније идеје. Групе подршке за појединце и породице, такође могу помоћи да се створи оруђе за смањивање симптома и излажење на крај са њима. Анксиозни поремећаји могу бити адекватно лечени у оквиру примарне здравствене заштите уз могућност упућивања стручњацима који се баве когнитивно – бихејвиоралном терапијом.