Idoli

Čekić govori
“Zašto si tako tvrd?” – reče jednom drveni ugalj dijamantu: “zar nismo bliski rođaci?”
Zašto si tako mek? Oh, braćo moja, pitam ja vas, dakle: zar niste vi – moja braća?
Zašto ste tako meki, tako pokorni i popustljivi? 
Zašto toliko mnogo poricanja, odricanja u vašim srcima? 
Tako malo sudbine u vašim očima?
A zar vi nećete biti kobni i neumitni: kako bi mogli jednom sa mnom – da pobedite?
A ako vaša tvrdoća neće da seva i reže i raseca: kako bi mogli jednom sa mnom – da stvarate?
Svi stvaraoci su, naime, tvrdi. I vama bi moralo izgledati blaženstvo da ostavite trag vaše ruke na milenijume kao na vosku – blaženstvo, pisati po volji milenijuma kao po bronzi – tvrđe od bronze, plemenitije od bronze. Potpuno je tvrdo, samo je najplemenitije.
Ovu novu zapovest oh, braćo moja, dajem je vama budite tvrdi!'' –( F. Niče: Sumrak idola )

Idolpoklonici smo svi odreda!

Sve ono što mislimo, naučeni smo da mislimo. Sve to su smislili neki drugi pre nas, mi samo pamtimo, prepisujemo i sledimo tudje tragove kroz vreme i prostor, vraćamo se unazad da bismo hodali napred koristeći tudje mape, tapkamo u mestu koje je neko drugi utabao za nas, u koritu smo, u vekovnom kalupu, na beskonačno dugoj prohodnoj stazi mišljenja, kačimo se kao kukci na nasledjena znanja, štujemo svoje idole, klanjamo im se i sklanjamo na svakom koraku kroz život. I još se smatramo slobodnima! Preuzeli smo uloge i glumimo ih pred sopstvenim krivim ogledalima! 

Kako se otarasiti idola? Trebaju li nam!?

Padamo na kolena pred mnogim stvarima, padamo ničice pred ljudima, molimo se pojavama, idolpoklonstvo nam je u krvi. Tražimo uzore, nekoga ili nešto iza čega ćemo se sakriti, čemu ćemo služiti, kome ćemo verovati, čiji ćemo biti, gde ćemo pripadati. 

Lako prisvajamo tudje mišljenje za svoje. Od svog straha stvaramo božanstva, od svoje samoće gradimo hramove. Kličemo kopijama po trgovima dok uz put gubimo svoju individualnost. Tražimo lepotu u drugima ne shvatajući da smo sami jedinstvene umetničke kreacije, živi unikatni mehanizmi stvoreni iz svetla, imamo moć i silu da svojom autentičnošću obasjamo svaki kutak svemira. 

 Kreatori smo svih svetova u apsurdnoj potrazi za stvaraocem kroz život koji merimo i sečemo pogrešnim procenama, prolaznim merama, oslanjajući se na nasledjeno znanje umesto na sopstveni prirodni osećaj.

 Robujemo relativitetu ne uvidjajući sopstvenu apsolutnost.  Robujemo materiji, zato se očajnički hvatamo za sve što nam se učini vredim pažnje u materijalnom svetu, tvrdeći da nam je bitna duhovnost, podštapamo se nasledjem.

Duhovnost, svakodnevno radjanje inspiracije u nama, svaki dan je nov dan, neponovljivo stvarno iskustvo. Ona se ne uči, ne nasledjuje, ne prepisuje, ne sledi! Duh je večita iskra promene u svemu oko nas i nama. Neprestana radost postojanja bez kalupa, modela i godine proizvodnje.

Više volimo biti neko iz mase za koga misle drugi, nego svesni pojedinac koji misli za sebe, bez obzira na sva znanja ovoga sveta. 



Ne, iz očaja, bede, haosa nas neće izbaviti naše vodje! Svi imamo talente!

 Čovek je društveno biće, to da, ali nije ovca iz stada navikla na šišanje, ili jeste?

 Nije? Jeste?

Ako su ljudi skloni da žive u komuni, društveni su, odmah se samo od sebe nameće da će se medju njima pojaviti rivalitet i komparacija, boriće se jedni sa drugima za prevlast u čoporu, baš kao i životinje. Onaj koji se izdvoji po nečemu iz grupe i to iskoristi pa nametne svoju volju drugima postaje autoritet, vodja gupe. To ne znači da je vodja bogomdan da bude glavni-a, znači samo da ume da se nametne dobro ostalima koristeći se svim sredstvima. Nadmoć nad ostalima se tu broji, pa šta ispadne.

Kad grupa smisli sistem po kome bira vodju da sebi olakša izbor idola, norme koje pišu autoriteti nisu savršene, ali ih ostali prihvataju kao kodeks ponašanja, birajući liniju manjeg otpora- autoritet je često neprikosnoven i neupitan, obožavan bez pokrića jer manje više uspešno održava sistem, parola ''snadji se'' dominira. Snalažljiv autoritet koji želi moć uvek nadje način da se nametne bez obzira na sopstvene osobine i ličnost, kvalitet autoriteta u sistemu postaje sekundaran, sistem je bitan, kvantitet i populizam su primarni, njima se povode mediokriteti. Sistem šljaka po propisanom modelu, štancuje vodje koji najčešće nemaju dobre namere, retka pojava kritike sistema se guši svim raspoloživim sredstvima u datim okolnostima, to nasilje nad individualizmom je legalizovano, autoriteti pišu zakone prilogodjavajući ih sebi. 

Ovce su tu da glasaju za vodje, podržavaju i slede svoje idole i bleje ''spontano''.
 Ispada da čovekova društvenost i nije neka kvalitetna ljudska osobina, odnosno, svakako nije najkvalitetnija ljudska osobina. Velika grupa ljudi je uvek manipulisana od manje grupe izabranih autoriteta tzv elite, iz raznih najmanje humanih razloga.

 Pojačana manipulacija i kontrola vodja nad ostalim ljudima pravi od kolektiva šrafove u mašini za mlevenje ljudskog intelekta,''slediti a ne misliti'' postaje krilatica onima koji slede i slepo veruju u sve što je zapisano i izrečeno od strane autoriteta koji se biraju sistematski medju mediokritetima, prinudnim danas tzv demokratskim metodama.

Sistemu je bitan sistem, kvalitet se podrazumeva, malo ko ga dovodi u pitanje, tako smo naučeni.

Osrednji su stvorli svoje elite koje im služe da leče svoje komplekse i sujetu. Elita pokreće industriju moralnopodobnih mišljenja i širi informacije kojima se manipuliše čitavim sistemom. Idolizuje se sve što sistemu odgovara a satanizuje sve što se ne uklapa u ovu priču o eliti i vodjama.

Ljudi su sistematski zaglupljeni jer se od njih ne traži ništa do pukog pamćenja i deklamovanja već vidjenog, žive u zabludi da su bitni.

Više i ne moraš biti neki autoritet da bi bio vodja koji želi biti popularni idol, samo se uklopi u sistem kako valja, radi onako kako se očekuje od tebe, budi podoban bićeš izabran, sutra će neka ulica nositi tvoje ime, ili neka banda navijača, ili neki novi virus...

Manipulativna igra autoriteta sa mediokritetima piše ljudsku istoriju, ona se prepričava onako kako idolima odgovara.

Ljudi počinju ''misliti'' tudjom glavom. Ljudi postaju ovce. 

 Čovek je individua,  ono što ga čini čovekom je njegova specifičnost, njegova individualnost, sličnostima medju ovcama se samo dobro manipuliše. Oni koji ističu sličnosti žude za idolima.

U potrazi za svojim stvaraocem, ganjajući ideale, u nedostatku boga tj u nedostatku spoznaje o sebi i svojim ličnim mogućnostima, stvaramo mit o superčoveku i ''višim rasama'', idealizujemo druge nesposobni da sagledamo sopstvene kvalitete, odbacujemo prirodnu čovekovu upotrebljivu sebičnost kao vrlinu, dajemo joj negativan predznak, iz individualnog poimanja jave šaltamo se na kolektivno vidjenje sna, spavamo sa svojim utopijama.

"Kolektivizam je premisa primitivnog divljaka. Nesposoban da razume individualna prava, primitivni divljak veruje da je pleme uzvišeni, omnipotentni vladar, koji poseduje živote svojih pripadnika i može ih žrtvovati kako mu volja." Ajn Rend

Kad se stvori takva klima u kojoj pleme o (kao) svemu odlučuje, a pleme naravno ima svog vodju, vodja/model po automatizmu vremenom postaje idol. Idol plemenu može biti neki psihopata, krvožednik, poluidiot, nebitno, važno je da se većina iz plemena identifikuje sa njim, da ima isti ili jako sličan pogled na svet; nije bitno je li ili nije ta vizura pogrešna, bitan je opstanak plemena i njegove vizije/politike o sebi, odraz u ogledalu, po svaku cenu, sve će se to oko vodje vremenom idealizovati do sitnih detalja, pisanjem njegove biografije/istorije. Vodja postaje božanstvo, to odrade sveštenici, vračevi, čuvari''tajni'' uz put,  intelektualci sa vrha piramide vlasti, savremenici sistema, bog je rodjen!  Kakva lakrdija od igre sa univerzalnim vrednostima na plemenskom nivou!

Tako se stvorio alibi za sva zla ovoga sveta što su u prošlosti radili, u sadašnjosti rade i u budućnosti će raditi horde saplemenika medju sobom ili nad jakim individualcima koji se ne uklapaju u mit o ''višim narodima'' jer ih ne dojmi, ne uklapaju u sliku koju su sami o sebi stvoili idolmani verni ''višim interesima'' svog roda, svoje krvi i tla, iskompleksirani mediokriteti. Ovčice u toru su spremne da ih povedu bilo gde u ime plemena.

Gledam današnje idole u koje se klinci kunu i sve mi je jasno. 

Ovaj svet je propao, nema ga više,ovo što živimo danas je samo iluzija da će sutra biti bolje. 

Nema sutrašnjice, postoji samo sadašji trenutak ugušen idiotskim obožavanjem prošlosti i estradnih zvezda, sportista i ko zna još kakvih političkih spodoba koje pratimo putem medija, informacije su obožene!

 Svet je izgubio razum, srce nikada nije ni imao!

Uzor u onom pozitivnom smislu nije loše imati, ako si muzičar pa želiš naučiti nešto od dobrog muzičara, to razumem, sportista uči od sportiste, zanat je zanat, ali ludački zanos onih koji npr znaju sve o Dejvidu Bekamu a da nikada nisu šutuli čestito loptu u životu mi je totalna glupost bez ikakvog pokrića. Ni sa Noletom Djokovićem nije bolji slučaj, govori se o nacionalnom ponosu a pamte gluposti vezano za ovog čoveka koji ne traži da ga masa vija po Srbiji, plaća porez negde napolju, ovde snima skupe reklame, po koja dobrotvorna večerica za bogate prijatelje Amere i njima slične, to je tako nobles i in, i to bi bilo to. Sport je biznis, samo to neki ne kapiraju, idoliziranje ljudi je u globalu čist shit.

Evo kako sam Djoković razmišlja:

"Imam životnu filozofiju koju volim da nazivam 'budi jedinstven', zasnovanu na mojoj strasti, porivu i želji da stalno napredujem. Posvećen sam tome da postanem najbolji mogući teniser, kao i najbolja osoba i imam stalnu želju da pomognem drugim ljudima, posebno deci, koji su imali manje sreće od mene", kazao je Novak.

To kaže i potpiše ugovor sa ''Uniklom'' da ne trepne. I šta smo naučili danas iz ovog citata?  

BUDI JEDINSTVEN, trudi se da budeš takav, tako se živi. Samo što će malo njih ovo da upamti, više ih se dojmi Noletov status u društvu nego njegov filozofski životni moto.

Ikonoljublje, glumljenje ludila pred nogama kraljeva, popova, državnika itd 
   

Čemu to?