Ja sam nihilista

Gruba definicija za nihilizam ( lat. nihil - ništa ) bi bila neverovanje u bilo šta, odbacivanje i negiranje poznatih vrednosti u društvu, osim onih koje su potrebne za opstanak.



''Konstatujem, prihvatam, usvajam ogroman proces razaranja privida (i privlačnosti privida) u korist smisla (reprezentacije, istorije, kritike, itd.) koji je kapitalna činjenica XIX veka. Prava revolucija XIX veka, modernosti, sastoji se u radikalnom razaranju privida, u otrežnjavanju sveta i njegovom prepuštanju žestini tumačenja i istorije. Konstatujem, prihvatam, usvajam, analiziram drugu revoluciju, onu XX veka, revoluciju postmodernizma, koja je ogroman proces razaranja smisla, ravan ranijem razaranju privida. Onaj ko napada smislom ubijen je smislom.
Dijalektička scena i kritička scena su prazne. Nema više scene. Nema terapije smisla ili terapije putem smisla: sama terapija je deo uopštenog procesa indiferencijacije. Scena same analize je postala neizvesna, slučajna: teorije su kolebljive (u stvari, nihilizam je nemoguć, jer on je još uvek jedna očajnička ali određena teorija, jedno zamišljanje kraja, katastrofičan pogled na svet ).
Sama analiza je, možda, presudni element ogromnog procesa zaleđivanja smisla. Višak smisla koji teorije donose, njihovo takmičenje na nivou smisla je sasvim sekundarno u odnosu na njihovu koaliciju u glacijalnoj i kvartalnoj operaciji raščlanjivanja i prozirnosti. Treba biti svestan da analiza, ma na koji način se odvijala, ide ka zaleđivanju smisla, pomaže precesiji indiferentnih simulakruma i oblika. Pustinja se širi. Implozija smisla u medijima. Implozija društvenog u masi. Beskonačno uvećavanje mase u funkciji ubrzavanja sistema. Energetski bezizlaz. Tačka inercije.
Sudbina inercije jednog zasićenog sveta. Fenomeni inercije se ubrzavaju (ako se može tako reći). Zaustavljeni oblici se granaju, a rast se zaustavlja u izrastaju. U tome je i tajna hipertelije, onog što ide dalje od svog sopstvenog cilja. To bi bio naš svojstveni način razaranja finalnosti: ići dalje, predaleko, u istom pravcu – razarati smisao putem simulacije, nadsimulacije, hipertelije. Poricati sopstveni cilj putem hiperfinalnosti (ljuskar, kipovi Uskršnjih ostrva) nije li to i sablažljiva tajna raka? Odmazda izraštaja raste, odmazda brzina u inerciji. I mase su obuhvaćene tim gigantskim procesom inercije putem ubrzanja. One su taj proces koji se kao izrastaj Širi, proždire, koji poništava svaki rast i svaki višak smisla. One su taj tok, ta struja prekinuta jednom čudovišnom konačnošću.
Danas nas fascinira i strasno zanima upravo ta tačka inercije i ono što se oko nje događa (nema, dakle, više diskretnog šarma dijalektike). Ako biti nihilista znači davati prednost toj tački inercije i analizi te ireverzibilnosti sistema sve do izvesne tačke nepovratnosti, onda sam ja nihilista.
Ako biti nihilista znači biti opsednut načinom nestajanja, a ne vise načinom proizvodnje, onda sam ja nihilista. Nestajanje, afanizis, implozija, Furie des Verschwindens. Transpolitičko je prevashodna sfera načina nestajanja (stvarnog smisla, pozornice, istorije, društvenog, pojedinca). To zapravo i nije toliko nihilizam: u nestajanju, u ispražnjenom, proizvoljnom i indiferentnom obliku nema čak vise ni patosa, patetike nihilizma – one mitske energije koja još čini snagu nihilizma, radikalnosti, mitskog poricanja, dramatične anticipacije. To čak više nije ni neka razočaranost sa samoočaranom, zavodljivom i nostalgičnom obojenošću razočarenja. To je naprosto nestajanje. Trag te radikalnosti načina nestajanja nalazi se več kod Adorna i Benjamina, uporedo sa nekom nostalgičnom primenom dijalektike. Jer, postoji izvesna nostalgija dijalektike, i nema sumnje da je najsuptilnija dijalektika odmah nostalgična. Ali dublje se kod Benjamina i Adorna nalazi i jedan drugi ton – onaj izvesne melanholije vezane za sam sistem, koja je neizlečiva i s one strane svake dijalektike. Danas upravo ta melanholija sistema izbija na površinu kroz sve ironično prozirne oblike koji nas okružuju. Ona postaje naša fundamentalna strast.
Nije to više onaj spleen ili ono osećanje praznine u duši s kraja prošlog veka. A nije ni nihilizam koji na neki način teži da sve normalizuje putem destrukcije, strasne ozlojeđenosti. Ne, melanholija je osnovni tonalitet funkcionalnih sistema, aktuelnih sistema simulacije, programiranja i informacije. Melanholija je kvalitet inherentan načinu nestajanja smisla, načinu rasplinjavanja smisla u operacionalnim sistemima. I svi smo mi melanholični. Melanholnija je ono brutalno hlađenje svojstveno zasićenim sistemima, kada je nestala nada da se uravnoteži dobro i zlo, pravo i lažno, odnosno, da se suoče neke vrednosti iste vrste, opštija nada nekog odnosa snaga i nekog rizika. Svugde i uvek sistem je suviše snažan: hegemoničan. Protiv te hegemonije sistema mogu se uznositi lukavstva želje, može se lekularno odstupanje ili čak veličati kuhinja, lo ne rešava preku nužnost potpuno otvorenog suprotstavljanja sistemu. To čini jedino terorizam. On je crta reverzije koja briše ostalo, kao što samo ironičan osmeh briše ceo jedan govor, kao Što samo jedan blesak nepriznavanja u očima roba briše svu moć i uživanje gospodara. Što je neki sistem hegemoničniji, maštu više uzbuđuje njegov najmanji neuspeh. Čak i najsitniji izazov ima vid nekog lančanog popuštanja. Jedino ta neuobičajena reverzibilnost predstavlja danas događaj na nihilističkoj i napuštenoj političkoj sceni. Samo ona mobiliše imaginarno. Ako biti nihilista znači suprotstaviti nepodnošljivoj granici hegemonističkih sistema tu radikalnu crtu ismevanja i nasilja, taj izazov na koji sistem mora da odgovori sopstvenom smrću, onda sam ja u teoriji terorista i nihilista, kao Što su to drugi pomoću oružja. Teorijska žestina, a ne istina, jedino je sredstvo koje nam preostaje.
Ali to je utopija. Jer lepo bi bilo biti nihilista kada bi još postojala neka radikalnost – kao što bi bilo lepo biti terorista kada bi smrt, uključujući i smrt teroriste, još imala neki smisao. Međutim, upravo tu stvari postaju nerešive. Jer, tom aktivnom nihilizmu radikalnosti sistem suprotstavlja svoj nihilizam neutralizacije. I sistem je nihilistički, utoliko što poseduje moć da sve, uključujući tu i ono što ga poriče, pretvori u indiferentnost. U tom sistemu i sama smrt se odlikuje svojim odsustvom. (Bolonjska stanica, minhenski Oktoberfest: mrtvi se poništavaju ravnodušnošću, tu je terorizam nehotični saučesnik celokupnog sistema: ne politički, nego po ubrzanom obliku ravnodušnosti čijem nametanju doprinosi). Smrt nema više ni fantazmatične ni političke scene na kojoj bi se prikazivala, odigravala, ceremonijalna ili nasilna. A to je, zapravo, pobeda drugog nihilizma, drugog terorizma – onog svojstvenog sistemu. Nema više scene, čak više ni minimalne iluzije potrebne da bi događaji mogli dobiti snagu stvarnosti – nema više scene ni mentalne ili političke solidarnosti: šta nas se tiču Čile, Bijafra, ljudi iz čamaca, Bolonja ili Poljska? Sve se to rasplinjava na ekranu televizije. Nalazimo se u eri događaja bez posledica (i teorije bez posledica). Za smisao više nema nade. I začelo je dobro što je tako: smisao je smrtan. Ali ono čemu je nametnuo svoju prolaznu vladavinu, ono stoje nameravao da likvidira da bi nametnuo vladavinu prosvetiteljstva – prividi, oni su besmrtni, neranjivi, čak i za sam nihilizam smisla ili nesmisla. A tu počinje zavođenje.''

( Žan Bodrijar: Simuklarumi i simulacija )

Kako se osloboditi svega starog i izgraditi sve novo,  svet bez prošlosti, kako rasturiti sadašnji bezvredni, nepravedni sistem? Nestati.

Vrednosti gube vrednost, svrha, smisao, cilj, gde to naći? Dosadno tumačenje vrednosti koje su obezvrednjene upravo tim tumačenjima, pitanja radi pitanja, jer pravih upotrebljivih odgovora na ''zašto'' i nema smaraju mozak i čine život besmislenim. Život koji živimo i vrednosti koje smo sebi pripisali i idealizovali ih su u raskoraku, toliko teorije a malo ili nimalo prakse guši život, takva teorija je nemoguća u praksi, a mi je se uporno držimo, od nje smo stvorli sistem, bežimo od onoga što čovek jeste u ono što bi hteli da čovek bude, verujemo u budućeg čoveka dok se sadašnjem čoveku rugamo, a prošlog zazivamo kao božanstvo. Negujemo san ubijajući javu. Skepticizam hoće odgovor, nije mu dovoljan optimizam koji je pokrenut pitanjem, odgovor bez pitanja je neupotrebljiv, ne vodi besciljni svet nikuda dok se kune da je na pravom putu spasenja čovečanstva. Istina je lažna?

Pusto verovanje u moralne zakone bez kompletne konkretizacije tera da menjamo svet u korenu, nihilistički neverovanjem, Ništa iznad svega, jer ''verovanjem u moral mi osudjujemo život''- rekao bi F. Niche 

''Moj novi put u afirmaciju. — Filosofija, kako sam je ja dosada shvatao i doživeo, jeste dobrovoljno ispitivanje odvratnih i zloglasnih strana života. Iz dugog iskustva, koje sam stekao lutajući ledom i pustinjom, naučio sam se da drukče gledam na sve dosadanje filosofiranje: — skrivena istorija filosofije, psihologija njenih velikih imena izbila je na videlo za mene. »Koliko istine podnosi, na koliko se istine usuđuje jedan duh? — to je za mene bilo pravo merilo.
Zabluda je kukavičluk… svako dostignuće saznanja dolazi od hrabrosti, od čvrstine prema sebi, od čistoće prema sebi… Ovakva eksperimentalna filosofija, kojom ja živim, predviđa i mogućnost načelnog nihilizma; time se, međutim, nije reklo da će ona ostati na negaciji, na ne, na volji za negacnjom. Ona bi radije htela dopreti do suprotnoga, do dioniziske afirmacije sveta onakvog kakav je, bez oduzimanja, bez izuzimanja i izbiranja — ona hoće večito kruženje: — iste stvari, istu logiku i nelogičnost spletenosš stvari. Najviše stanje do koga može dopreti jedan filosof: odnositi se dioniziski prema životu — moja formula za to glasi: amor fati.''  F.Niche ''Volja za moć''

Amor fati? Prihvati sudbinu onakvom kakva jeste a ne onakvom kakvom bi hteo da bude, prihvati sebe onakvim kakav jesi a ne onakvim kakvim bi hteo da budeš.

Veliko filozofsko pitanje glasilo je: "Zašto postoji nešto, a ne ništa?". 

Danas je suštinsko pitanje: "Zašto postoji ništa, a ne nešto?".

Logika pesimizma vodi u nihilizam: šta je na to tera? Pojam bezvrednosti, besmislenosti: ukoliko se moralne vrednosti kriju iza svih ostalih visokih vrednosti, moralne ocene vrednosti su osude, odricanja; moral je okretanje od volje za životom.
 
 Šta znači nihilizam? — Da najviše vrednosti gube svoju vrednost. Nedostaje cilj; nedostaje odgovor na pitanje ''zašto''. 
 
 Posledica neverovanja u vrednosti kao rezultat moralnog ocenjivanja stvari: mi smo prestali da marimo egoizam (čak iako smo uvideli da je altruizam nemoguć); nama je obljutavilo ono što je neophodno (premda, smo uvideli da je nemogućna slobodna volja). Mi opažamo da ne dostižemo do oblasti u koju smo stavili svoje vrednosti — a međutim sfera u kojoj živimo nije time dobila u vrednosti; naprotiv, mi smo premoreni, jer smo izgubili glavni nagon za život. ''Sve je dosada bilo uzalud!'' 

Nepoverenje prema našim ranijim ocenama vrednosti poraslo je do te mere, da je dovelo do pitanja: ''nisu li sve ''vrednosti'' samo mamac, kojim se komedija produžava, ma da se time ne dolazi bliže raspletu?'' To dugo vreme sa jednim ''uzalud'', bez cilja i smera, misao je koja najteže parališe, naročito kada čovek uvidi da je namagarčen a ipak nema moći da se tome otme.

 Da najviše vrednosti gube svoju vrednost. Nedostaje cilj; nedostaje odgovor na pitanje ''zašto''. 

Meni su kroz zivot neke jako vazne stvari postale nevazne...ali nekako ne mislim da gube vrijednost, vec da se covjek mijenja, pa samim tim mijenja se i ono sto mu je vazno postalo je nevazno, mozda nekad obrnuto...
E sad mi pade na pamet Josipa Lisac, Svi smo mi bez cilja.., a sve to Zasto? nikad nema svoje pravo Zato....sve su to opet pitanja na odgovore,jer nista nije stopostotno.... jer beskonacnost je prisutna sve dok disemo..Pojedinac je jedanko bitan kao citav svijet, jer kad ga ne bude, ni svijet za njega nece postojati...a dok je tu...beskonacnost igra po danima zivota....

Marea ::

 Da najviše vrednosti gube svoju vrednost. Nedostaje cilj; nedostaje odgovor na pitanje ''zašto''. 

...vec da se covjek mijenja, pa samim tim mijenja se i ono sto mu je vazno postalo je nevazno, mozda nekad obrnuto...
E sad mi pade na pamet Josipa Lisac, Svi smo mi bez cilja.., a sve to Zasto? nikad nema svoje pravo Zato....sve su to opet pitanja na odgovore,jer nista nije stopostotno.... jer beskonacnost je prisutna sve dok disemo..Pojedinac je jedanko bitan kao citav svijet, jer kad ga ne bude, ni svijet za njega nece postojati...a dok je tu...beskonacnost igra po danima zivota....

Da, promene od nas mogu napraviti pesimistu za noć, a nihilistu za dan u kom recimo tražiš odgovor na pitanje zašto se to i to događa....? Čak i kada se u naznakama pojavi neko zato, nije dovoljno kao odgovor, nijedan odgovor nije dovoljno dobar jer ništa ne rešava; događaj se dogodi, zavesa spusti, kraj svemu je neminovnost kojem odgovori ničemu ne služe.

Tako nekako, kao što ti kažeš Marea, svako neka nađe svoju istinu, onu koju će prilagoditi svom postojanju, utkati u svoj život, sa kojom će moći da živi bez trzavica. Stvoriti život za sebe po svojim vlastitim pravilima, uključliti svoj ''kompas'', prilagoditi se sebi i opstati bez nervoze na koju te potiče okolina.

Raditi na stvarnosti.

"Nema istine, nema apsolutnog stanja - nema 'stvari po sebi'. Eto, to je Nihilizam, i to u svom najvišem smislu."

Niče