Marquis de Sade

Markiz de Sad (1740.-1814), pisac, filozof, francuski aristokrata i jedna od najkontroverznijih ličnosti svih vremena. Proveo je 27 godina u 11 zatvora i ovaj podatak je odredio ne samo njegovu ličnost, već i stvaralaštvo, jer je veći deo svojih dela napisao u tamnicama.

Iako je De Sad tvrdio: „Ja jesam bludnik, ali nisam zločinac, niti ubica“, njegove knjige decenijama su bile optuživane, zabranjivane i spaljivane zbog navodne bestidnosti, bogohuljenja i zločinačkog podstrekavanja.Ipak, autor „Filozofije budoara“, „127 dana Sodome“, „Julijine povesti“, „Justine“, ne samo da nije zaboravljen, već je u novije vreme upoređivan sa Bajronom, Kantom i Ničeom.

Knjiga „Zločini iz ljubavi“ najčednija je Markizova knjiga. Reč je o četiri ljubavno-avanturističke pripovesti u kojima nema „mračne erotike“. U originalnom izdanju, knjiga je imala podnaslov „Herojske i tragične priče“.

''Čovek je subjekt sa dve slabosti vezane za njegovo postojanje i koje ga odlikuju. Svugde treba da voli, svugde treba da moli; eto osnove svih romana : činio je to da bi naslikao bića koja je molio, kao i da slavi ona koja je voleo. Prva su, uslovljena strahom ili nadom, morala biti mralna, ogromna, puna varki i izmišljotina, poput onih koje je stvorio Jezdra u vreme potčinjavanja Vavilona. Druga su bila puna nežnosti i osećanja, kao što su to Karikle i Teagen kod Heliodora. Ali kako je lovek molio, kako je svugde voleo, u svim tačkama Zemljine kugle gde je živeo, uvek je bilo romana, to jest dela fikcije koja su slikala čas izmišljenje predmete njegovog kulta, čas stvarne predmete njegove ljubavi.'' odlomak  ''Zločin iz ljubavi'' 

Ovaj um, veličanstven u svojoj poremećenosti, uticao je na Bodlera (Charles Baudelaire), Dostojevskog (Fyodor Dostoyevsky), Flobera (Gustave Flaubert) i druge.
Markiz de Sade osuđivan je kao sotonsko čudovište i prljavi pornograf. Zbog ideja koje je zastupao gotovo je celi život proveo po zatvorima, a skončao je u ludnici. 
Glavni izvor svih ljudskih zala za De Sadea jesu moral i zakon, odnosno Bog koji je njihov izvor. Tom slabašnom biću, kako ga De Sade zove, posvećene su najluđe perverzije.

De Sade u potrazi za užitkom nemilosrdno unakažuje tuđa tijela – ne samo u knjigama nego i u stvarnosti, zbog čega je trideset godina proveo po zatvorima i ludnicama – pa je jasno da mučenje svetog tela predstavlja i vrhunski užitak.
Zašto ga “Oskvrnjivanje moći, slika svetaca, hostije, raspela, sve to u očima filozofa mora biti jednako umanjivanju vrijednosti kakvog poganskog kipa”; detalji su razrađeni u “120 dana Sodome” napisanoj na rolni papira dugačkoj 120 metara.
Ovaj književnik i filozof bluda, rođen je 1740. godine. Otac mu je bio demokrata koji je, navodno, spavao kako sa raspusnim plemkinjama tako i sa dečacima uličarima. De Sadova majka, tiha i povučena žena, ostavila je sina u manastiru odmah po rođenju, da bi sa pet godina on bio poslat kod strica opata u Avinjon. Moguće je da bi se u ovom slučaju frojdovsko-psihološke teorije o formiranju ličnosti u ranom detinjstvu mogle pokazati kao posebno smislene. Bio je, naime, okružen bludom svog oca i strica, koji je održavao odnose sa četiri žene, pa je stajao i lice u lice sa lažnom svešteničkom moralnošću.
Nadahnut bujnom, ali bolesnom maštom obogaćenom ratnim iskustvom, de Sad nad ženama, često prostitutkama, isprobava sadističke teorije. Neke su samovoljno želele da mu se predaju, dok su se druge žalile vlastima, te markiza bacaju u zatvor. Izbavljuje ga porodica njegove bogate žene s kojom se venčao kad je izašao iz vojske.
Nakon još jednog skandala sa mučenjem nekoliko prostitutki, de Sad je ponovo uhapšen, odveden u tvrđavu Muala i osuđen na smrt. Pod nerazjašnjenim okolnostima, uspeo je da pobegne i sa suprugom se sakrije u svom zamku. Pretpostavlja se da je i supruga, Rene-Pelaži (Renée-Pélagie), učestvovala u orgijama i perverzijama, pa i u jednom od skandala u kojem su seksualno zlostavljali dečake. Nakon toga, oboje su proglašeni opasnim državnim neprijateljima.

Godine 1789, nekoliko dana pred revoluciju, prebačen je iz Bastilje u ludnicu. Nedugo boraveći na slobodi, revolucionarni režim ga ponovo hapsi i osuđuje na smrt. Ipak, pogubljenje je odloženo, a pošto su vođe revolucije smaknute, ponovo se našao na slobodi.
Ostareo i siromašan, napisaće i objaviti “Filozofiju u budoaru” i “Justinu ili nedaće zbog vrline”, zbog čega će, po poslednji put, biti zatvoren u ludnicu. Tamo je sa duševno obolelima izvodio erotske pozorišne komade. Preminuo je u ludnici 1814. godine.

De Sadova nihilistička priroda, koja podrazumeva poricanje svega sem zločina i razvrata, bogato je oličena u njegovim delima i životu. Za njega ne postoji Bog, već samo priroda, a priroda pored lepote stvara i razaranje. Kako životom vladaju zakoni prirode, tvrdi da je jasno da zakon jačega mora da se poštuje. Čovekovi destruktivni impulsi takođe su deo prirode i moraju da se ispolje. Iako je sadržaj dela šokantan i za one koji su pripremljeni na stravu i okrutnost, bilo bi pogrešno reći da su lišena književne vrednosti. U najmanju ruku, zaista jeste bio filozof razvrata, a njegov filozofski sistem, ma koliko bolestan, bio je razrađen i utvrđen do najsitnijih pojedinosti.


Pet meseci nakon venčanja s Renee-Pelagie dolazi do afere Jeanne Testard. Markiz je unajmio dvadesetogodišnju prostitutku Jeanne Testard kojoj je rekao kako je dokazao da Bog ne postoji, te joj taj dokaz i razložio. On je naime masturbirao u kalež, najgorim izrazima vređao Boga i Gospu, te je u vaginu žene stavio dve hostije da bi tokom penetracije govorio: “Ako si Bog, odbrani se.” Nakon tog razlaganja odveo ju je u sobu gde joj je čitao bezbožnu poeziju tražeći od nje da ga bićuje, ona je odbila i prijavila policiji, ali se De Sade izvukao.
Druga afera se dogodila 1768. godine kada je De Sade unajmio Rose Keller da radi kod njega kao služavka. Tek što ju je doveo u kuću gurnuo ju je u zamraćenu sobu, vezao za krevet i bičevao, nožem joj naneo rane na leđima u koje je potom kapao vosak, na sve to on je doživeo orgazam. Kažnjen je na sedam meseci zatvora.

Jedni će ga proglasiti proizvodom bolesna uma, ali mnogi, poput Alberta Camusa, Simone de Beauvoire, Georgesa Bataillea smatrali su ga ingenioznim piscem koji je u svetu izokrenutih vrednosti, uz ponešto satire i humora, čitatelju podastro i razotkrio zlo. Promatrana kroz tu prizmu njegova perverzna fabula postaje humana, moralna i odgojna. 

Magični bludnik evropske proze, pisac koji je verovao u sebe, ostavio je i ovu poruku: „Tragovi mog groba moraju nestati sa lica zemlje, jer laskam sebi da ću ostati u pamćenju ljudi...“