Bertolt Breht

ROĐENIMA POSLE NAS

Zaista, živim u mračno vreme!
Bezazlena reč je glupa. Bezbrižno čelo
Znak je neosetljivosti. Onaj ko se smeje
Samo još nije primio
Užasnu vest.

Kakvo je to vreme u koje je
Razgovor o drveću gotovo zločin
Zato što podrazumeva ćutanje o tolikim zlodelima!
Zar onaj što tamo mirno prelazi ulicu
Zbilja nije kod kuće za svoje prijatelje
Koji su u nevolji?

Istina: još zarađujem za život.
Ali verujte mi: pukim slučajem. Ništa 
Od svega što činim ne daje mi za pravo da se sit najedem.
Slučajno sam pošteđen. (ako me napusti sreća,
Biću izgubljen.)

Kažu mi: Jedi i pij! Budi srećan što imaš šta!
Ali kako da jedem i pijem
Kad ono što pojedem otimam gladnome,
A čaša vode koju popijem nedostaje žednome?
A ipak jedem i pijem.

Voleo bih i da sam mudar.
U starostavnim knjigama piše šta je mudro: 
Ne mešati se u spor u svetu i svoj kratki vek
Proživeti bez straha.
Održati se i bez nasilja,
Zlo uzvraćati dobrim,
Svje želje ne ispunjavati, nego ih zaboravljati – 
Smatra se mudrim.
Ja sve to ne mgu:
Zaista, živim u mračno vreme!

U gradove sam došao u vreme nereda
Kad je u njima vladala glad.
Među ljude sam došao u vreme buna
I zajedno sa njima sam se bunio.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Jeo sam između bitaka,
Legao sam na počinak među ubice.
Ljubav sam vodio nemarno,
A prirodu gledao bez strpljenja.
Tako je proteklo vreme 
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Putevi su u moje vreme vodili u močvare.
Govor me je odavao dželatu.
Malo šta sam mogao. Ali bi vlastodršci,
Nadam sam se, sedeli bezbednije da mene nije.
Tako mi je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Snage su bile slabe. Cilj je
Ležao veoma daleko.
Bio je jasno vidljiv, premda za mene
Gotovo nedostižan.
Tako je proteklo vreme 
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Vi što ćete izroniti iz potopa
U kome smo mi potonuli,
Spomenite se,
Kad budete govorili o našim slabostima,
I mračnog ovog vremena
Kome ste umakli.

Jer mi smo išli, menjajući zemlje češće no cipele,
Kroz ratove klasa, očajni
Kad je samo nepravde, ali ne i bune bilo.

A znamo i sami:
Mržnja, čak i prema podlosti,
Unakažava crte lica.
Gnev, čak i onaj zbog nepravde,
Čini glas promuklim. Ah, mi
Što htedosmo da pripremimo tle za ljubaznost,
Sami nismo mogli biti ljubazni.

Ali vi, kad najzad dođe vreme
Da čovek čoveku bude drug,
Spomenite nas se
S trpeljivošću.

Bertolt Breht (1898-1956)

O Nemačka, bleda majko,
kako uprljana sediš medju narodima,
medju ukaljanima padaš u oči.

Najbedniji od tvojih sinova leži umlaćen.

Kad mu je glad bila velika,
drugi su tvoji sinovi digli ruku na njega.

To se raščulo.

U tvojoj kući urla laž,
a istina mora da ćuti. Je li tako?

Zašto te svuda hvale tlačitelji,
a potlačeni te okrivljuju?

Izrabljivani prstom ukazuju na tebe,
a izrabljivači hvale sistem
što je u tvojoj kući izmišljen.

A svi vide kako skrivaš skut svoje suknje,
krvav od krvi tvog najboljeg sina.

Kad slušaju govore što dopiru iz tvoje kuće
smeju se, ali ko te ugleda, maša se noža
kao da vidi haramiju.

O Nemačka, bleda majko,
ala su te udesili tvoji sinovi,
da među narodima sediš kao ruglo

ili kao užas.

Niko te ne može puno popraviti, ako sam sebe ne popraviš.

Inteligencija nije u tome da ne pravimo greške, već da što prije uvidimo kako da ih pretvorimo u nešto dobro.

Nemojte se toliko plašiti smrti, koliko neodgovarajućeg života.

Nikada ne vjeruj onome koji o svakome govori dobro.

Ko se bori, taj može i izgubiti; ali ko se ne bori, taj je već izgubio.

Svi jure za srećom, a niko ne vidi da je sreća odmah iza njih.

Šta je provaljivanje u banku, u odnosu na osnivanje banke?

Niko vam ne može usaditi osjećanje manje vrijednosti bez vašeg pristanka.

Ko je protiv politike, ustvari je za politiku koja se provodi nad njim.

Nemojte se truditi da samo vi budete dobri, već da i svijet što ga iza sebe ostavljate postane dobar.

Čitati ujutro i uveče

Onaj koga volim
Rekao mi je
Da sam mu potrebna.

Zato
Se pazim
Gledam kuda idem
I bojim se da bi me svaka kišna kap
Mogla ubiti.

"Kad bi ajkule bile ljudi", upitala je mala gazdaričina kćer gospodina Kejnera, "da li bi bile bolje prema malim ribama?" "Naravno", reče on. "Kad bi ajkule bile ljudi, imale bi velike kutije u moru u kojima bi živele male ribe. U ovim habitatima bi držale sve vrste hrane - i biljke i životinje. Starale bi se da kutije uvek imaju svežu vodu, i uopšte bi pazile na sve sanitarne mere. Ako bi, na primer, neka ribica povredila svoja peraja, odmah bi bila zbrinuta, kako ajkule ne bi bile lišene nje zbog prerane smrti.

"Kad bi ajkule bile ljudi", upitala je mala gazdaričina kćer gospodina Kejnera, "da li bi bile bolje prema malim ribama?" "Naravno", reče on. "Kad bi ajkule bile ljudi, imale bi velike kutije u moru u kojima bi živele male ribe. U ovim habitatima bi držale sve vrste hrane - i biljke i životinje. Starale bi se da kutije uvek imaju svežu vodu, i uopšte bi pazile na sve sanitarne mere. Ako bi, na primer, neka ribica povredila svoja peraja, odmah bi bila zbrinuta, kako ajkule ne bi bile lišene nje zbog prerane smrti.

Da male ribe ne bi bile utučene, bili bi održavani veliki podvodni festivali, jer srećne ribe imaju bolji ukus od nego tužne. U školama bi ribice učile kako da uplivaju u čeljusti ajkule. Učile bi geografiju, na primer, tako da kada velike ajkule odlutaju negde, umeju da ih pronađu.

Najvažnije bi bilo, naravno, moralno obrazovanje ribica. Učile bi da je Najveća i Najlepša stvar za ribicu da se žrtvuje radosno i da mora verovati u ajkule, posebno kada joj obećavaju svetlu budućnost. Malim ribama bi se govorilo da se do ovakve budućnosti može stići samo ako nauče da budu poslušne. I nadasve, morale bi da se čuvaju svih osnovnih, materijalističkih, egoističkih i marksističkih frakcija, i da odmah prijave ajkulama ako neke od njih počnu da manifestuju takve tendencije. Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, vodile bi ratove međusobno radi osvajanja stranih kutija sa ribicama i stranih ribica. Pustile bi svoje ribice da ratuju za njih. Učile bi strane ribice da postoje ogromne razlike između njih i ribica drugih ajkula. Male ribe, tvrdile bi, su glupe, ali ćute na različitim jezicima i stoga se ne mogu razumeti međusobno. Svaka ribica koja ubije nekoliko neprijateljskih ribica u borbi - malih stranih riba, glupih na različitim jezicima - dobile bi malu medalju od morske trave koju bi zakačile na grudi i bile nagrađene titulom "heroj".

Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, imale bi umetnost. Bilo bi izložbi predivnih slika čeljusti ajkula u slavnim bojama. Pozorišta na morskom dnu bi prikazivala ribice heroje kako ponosno uplivavaju u čeljusti akjule uz melodičnu muziku koja draži njihove uši i velike misli koje uspavljuju njihova čula.

Čak bi postojala i religija kad bi ajkule bile ljudi. Propovedali bi da ribice počinju da žive tek kada dospeju u stomake ajkula. Štaviše, ako ajkule ikada postanu ljudi, ne bi sve ribice bile ravnopravne kao što su sad. Nekim bi bili dati položaji, bile bi postavljene iznad drugih. Onim značajnijim bi bilo dopušteno da proždiru manje. Ovo bi sigrno bilo na zadovoljstvo ajkula, koje bi za sebe onda imale veće primerke. Značajnije ribice bi bile odgovorne za čuvanje reda među ostalim: postale bi profesori, oficiri, graditelji kutija za ribice, itd. Ukratko, more bi postalo civilizovano tek kada bi ajkule bile ljudi."

Vizija u belom


Noću se budim sav znojav od kašlja koji mi steze
grlo.Soba mi je preuska.Puna je arhanđela.

Znam to:odveć sam voleo.Odveć sam telesa
punio,odveć narandzastih nebesa protraćio.Treba 
me istrebiti.

Bela telesa,najneznija među njima,pokrala su
moju toplotu,otišla su okrupnjala od mene.
Sad se ledim.Pokrivaju me s' odviše posteljine,
gušim se.

Podozrevam:hteće da me okade tamjanom.Soba
mi je preplavljena svetom vodom.Kazu:imam
svetovodenu bolest.A to je smrtonosno.

Moje dragane donose malčice kreča,u rukama
koje sam ljubio.Ispostavljen mi je račun za
narandzasta nebesa,telesa i ostalo.Ne mogu
da ga ne isplatim.

Više volim da umrem. Oslanjam se o uzglavlje.
Sklapam oči. Arhanđeli pljeskaju.