Srce jače od vatre

Jovanka Orleanka, svetica i zaštitnica Francuske, bila je ćerka seljaka iz regije Šampanja, što je neverovatan početak za budućeg vojnog predvodnika koji je verovao da se nalazi u božjoj misiji u kojoj treba da oslobodi svoju zemlju od Engleza.

Politička situacija u Francuskoj je bila tada veoma nestabilna. Na čelu države je bio Šarl VI, nesposobni kralj, koji je povremeno patio od halucinacija. Više članova kraljevske porodice kontrolisalo je zemlju u njegovo ime, uključujući kraljicu Izabelu, i vojvode od Orleana, Burgundije, Berija i Burbona. Vojvoda Luj od Orleana ubijen je aka (orleanista) i Burgundinaca. Maja 1413. konflikt je doveo do velike pobune u Parizu, koju je predvodio Simon Kaboše inspirisan Burgundincem Pjerom Košonom, koji će postati značajna figura u Jovankinom kasnijem životu.

Francusku državu potresali su neredi u vreme kada je Jovanka odrastala u idiličnoj seoskoj sredini u dolini Mez. Jovanka je imala tri godine kada je engleski kralj Henri V izvršio invaziju na Normandiju, ističući istorijsko pravo svoje porodice na francuski tron. Henri je slavno porazio francusku vojsku u bici u blizini sela Aginkort (oko 50 kilometara južno od Kalea), 25. oktobra 1415. Ovaj događaj je usitnio francusku aristokratiju i oslabio armanjačku frakciju.
U to vreme Jovankina porodica obrađivala je svojih 50 jutara zemlje. Jovanka je bila dobro, vredno dete. Zajedno sa tri starija brata i sestrom pomagala je roditeljima u seoskim poslovima. Rado i često išla je u crkvu i bila veoma posvećena službi božjoj i svetoj Mariji. Pomagala je bolesnima i davala milostinju siromašnima.
Negde u to vreme pojavila se nova figura na francuskoj političkoj sceni, koja će imati presudan uticaj na predstojeće događaje i čija će karijera biti blisko povezana sa životom Jovanke Orleanke. Bio je to regent Šarl Pontije, mladić naklonjen armanjačkoj frakciji iako mu je majka bila u srodstvu sa Burgundincima.

Vojvoda Žan Sen Pjer od Burgundije ubijen je 1419. godine od Armanjaka i nasledio ga je Filip le Bon koji je bio saveznik Engleza. Henriju V, kralju Engleske, pridodata je 1420. i titula kralja Francuske, zahvaljujući njegovom braku sa Katarinom Valoa, ćerkom kralja Šarla VI i regentovom sestrom. Ovo je imalo za ishod da je regent Šarl razbaštinjen, zemlja je podeljena između vojvode od Burgundije i Henrija V, a pregovore je vodio vatreno proengleski nastrojen Pjer Košon, koji je imenovan za biskupa Buvea. Godine 1422. smrt je zadesila i Henrija V i Šarla VI. Tron Engleske i Francuske preuzeo je maloletni Henri VI.

U leto 1424. Jovanka je objavila da je počela da doživljava vizije i taj događaj promeniće tok njenog života i odvesti je ka konačnoj slavi. “Imala sam trinaest godina, kaže ona, kada sam čula božji glas kako usmerava moje postupke. U prvom trenutku bila sam preplašena. Taj glas se čuo oko podneva, u letnje doba u bašti moga oca...”. Glas je ponekad pratio blesak svetla pa je tako mogla da prepozna vizije kao što su sv. Mihailo, sv. Margareta i sv. Katarina.

Kasnije, na suđenju, izjavila je: “Ovim sam ih očima videla, baš kao što sad gledam vas.” Jovanka je verovala da su joj sveci govorili da treba da otera Engleze iz Orleana i iz zemlje, a da zatim dovede regenta Pontijera u Rems na krunisanje. Ceo svoj život nijednog trenutka nije posumnjala u prisustvo božje sile. Ovo uverenje davalo joj je natprirodnu hrabrost i sigurnost u borbi za ostvarivanje cilja svoje misije, što je kasnije demonstrirala u životu.
Jovanka je postala naglašeno pobožna. Ako bi se zatekla u polju i čula zvona, odmah bi otrčala u crkvu da prisustvuje misi. Broj Jovankinih odlazaka na ispoved povećao se u toj meri da su ljudi to počeli da komentarišu.

Do maja 1428. godine više nije ni najmanje sumnjala u svoju misiju, a glasovi koje je čula požurivali su je da traži prijem na dvoru. Ubrzo je dovedena pred regenta Šarla Pontijea. Uticaj koji je Jovanka imala na slabog i neodlučnog Šarla bio je trenutan. Kao i vladar, i samo kraljevstvo je bilo demoralisano i podeljeno između vlastele. Iznenada, pojavila se energična devojka spremna na akciju, čiji je put predodređen predskazanjem. Kako Jovanka nije imala nikakve sumnje u svoju misiju, Šarl, koji nije imao ništa da izgubi, zatražio je odobrenje crkvenih zvaničnika u Poatjeu da odobre Jovanki da komanduje jednom armijom. I dobio je. Njena vojska je uklonila opsadu Orleana 8. maja 1429, porazila englesku vojsku kod Pataja 18. juna, i zauzela više gradova, uključujući i Troa. Usledio je trijumfalni ulazak regenta u Rems, gde je krunisan 17. jula kao kralj Šarl VII. Jovanki i njenoj porodici kralj je darovao plemićki status 29. decembra 1429.

Burgundinci su 23. maja zarobili Jovanku kod Kampinja i predali je Englezima, posle čega su joj sudili engleski i francuski sveštenici u Ruanu. Bila je optužena, između ostalog, za veštičarenje i osuđena pod krajnje sumnjivim okolnostima, naširoko orkestriranim od njenog smrtnog neprijatelja Pjera Košona, čija je vatrena naklonost prema Englezima učinila fer suđenje potpuno nemogućim. Šarl nije učinio bilo kakav pokušaj da je spase. Kad je bila osuđena na smrt, Jovanka je u prvi mah klonula duhom i pokajala se. Nedelju dana kasnije smogla je snage da povuče pokajanje i da se hrabro suoči sa smrću.

Jovanka je spaljena na lomači 30. maja 1431. a njene poslednje trenutke je gledalo više od 10.000 ljudi nateranih da dođu iz grada i obližnjih sela. Dok je išla ka gubilištu nosila je kapu na kojoj je pisalo: otpadnik, grešnik, idolopoklonik. Njeno ugljenisano telo stavljeno je pred prisutne da ga vide, a zatim vraćeno na lomaču gde je izgorelo do pepela koji je zatim prosut u Senu. Pričalo se, međutim, da vatra nije progutala njeno srce.
Inkvizicija ju je kasnije 7. jula 1456. proglasila nevinom, nakon što su Englezi konačno isterani iz Ruana. Jovanka je zvanično proglašena mučenicom. Po rečima Marka Tvena, bila je “daleko najizuzetnija osoba koju je ljudski rod iznedrio”. Beatifikovana je 1909. godine, a kanonizovana za sveticu 1920.

Izvor: Rozalind Horton i Sali Simons