Stakleno zvono

Kada je čedo napunilo 5 godina, počela sam mu dozvoljavati da izlazi sam, dakle bez suprugove, ili moje ''pratnje''.
Osetila sam da je momenat da krene.
Bila sam smešna sebi, jer sam povremeno izlazila, da on ne primeti (mada se često zapitam, može li se od tih malenih bića može bilo što sakriti) želeći da vidim gde je, šta radi, kako se snalazi.

U jednom momentu, prilazi mi komšija, inače otac micekovog dobrog drugara, sa pitanjem i ujedno konstatacijom da...
''Drugari sa kojima se igra micek nisu ''podobni''
(jer je jedan od njih dete razvedenih roditelja, a drugom stric narkoman).

Pobesnela sam u momentu, rekavši mu da deca nisu kriva ni za šta, i da našu decu ne možemo večito držati pod ''staklenim zvonom'', te da će neke životne škole morati na plate sami.

Snobovi i robovi predrasuda.

Mišljenja sam da deca nisu ništa ''kriva'', već roditelji, koji im od malena ulivaju, iz mog ugla, takve načine razmišljanja.

Što mislite o ovakvim roditeljima?
Ne mislim da sam apsolutna ispravna u svojim stavovima, ali me ovakve pojave izluđuju.



Kakvo je Vaše mišljenje, kada je pravo vreme, za osamostaljivanje i
''plaćanje životnih škola''?

Svako dete je individua, priča za sebe,
te me zanima Vaš stav o ''sindromu'' staklneg zvona

Деца су неупоредиво бољи људи од одраслих, и као такве их треба посматрати.
Они немају инхибиције одраслих, и снаћи ће се боље у ситуацијама у којима треба спонтано реаговати. Осим сталног надзора- није им потребно ништа више од тога; само корекције, уколико приметите да "застрањују".
Детињство је прикупљање искустава и знања за одрасло доба; треба га користити за то, а не држати га под стакленим звоном, јер то је као да га дајете у школу са великим закашњењем...