Blog(ovanje)

Dođu tako pogana vremena, vremena duža no što bi smela da budu, kada bi čovek dušu đavolu prodao samo da ne misli o onome što mu je jedino u mislima. Tada sebe lažeš da misli mogu da putuju, da prejašu planine i pregaze reke, da mogu da pokucaju na prava vrata i sednu pored onoga kome su namenjene. Da mogu da ga uhvate za ruku, pomiluju po glavi i samilosno podmetnu leđa ne bi li se patnja i strah lakše podneli. A znaš da su misli slabašna stvar koja najdalje do napisanog može da stigne, mada i tada njena nada još uvek laže i vara da može više.
To vreme čoveku na koga je nasrnulo dugo traje, svaki tren se razvuče u nedogled, uvredljivu beskonačnost...jer, tamo gde bi trebalo dugo da traje on prolazi brzo i nemilice, krateći i ono malo kratkog vremena prekratko odmerenog. Lepo osećaš kako se grebe o staklo sata svako zrnce peščanog vremena, survavajući se na gomilu, gradeći sobom skori vrh kraja. Posle njega više ničega biti neće, ni u laži, ni u snu.
Hteo bi da pomogneš, a nemaš baš ničega drugog sem bespomoćnog besa i uzalud potrošenih suza, iz kojih još nikada ništa živo niklo nije, niti su ikome život svojom solju produžile.
To su vremena u životu kada možeš da razumeš verne, sve one koji ljudsku minljivost oličenu u nepravedno skraćenoj kratkotrajnosti, koji upiru pogled u prazno i svoju muku nude nekome koga niko, nikada video nije. Tada bi i ti pogledao u grumenje vodene pare i poverovao da negde nad njima ima nekoga jačeg i poštenijeg od podle sudbine. Iako znaš da nigde ničeg nema sem ovog života jednog i jedinog, nikada dovoljno dugog, a ponekad tako grubo i bez milosti presečenog. I opet predugog za onog ko baš tada nije pod noktom sudbine.
I vrte ti se slike, još uvek prejasne, bez traga bledila koje će doneti zaborav ma koliko mu se protivili. Slike jasne i žive, uvredljivo žive za trajanje koje sada meri škrta krojačica. Čini ti se da si mogao više, da pomogneš, da budeš pored, više lepih reči da kažeš, više osmeha da izmamiš, da više ulepšaš ne bi li se ovo što sad korača lakše podnelo.
Teško je kada osećaš vreme kao breme, kada si svestan svakog minljivog minuta i znaš da tamo negde o tananom koncu visi ne samo vreme trajanja, već i ta svest...i da kada se ona prekine, ono malo konca što ostane biće samo nepotreban kusur koji bi mogao i da ostane u džepu onog ko ga već tako naizgled velikodušno poklanja.
Bežiš od patetike, a ona te stiže i sapliće, uvlači ti se rečima ili stihovima koje nisi ni znao da znaš, niti da si ih uopšte primetio...odnekud ispod tepiha pamćenja izranjaju i uvlače ti se u dan, pod očne kapke kao pesak grebljivi...i cvile kao štenci, tugaljivo, uzaludno. Nema veze da li su skupi ili jeftini. Parafrazirani ili baš takvi...kao dosadna prašina na cipelama, po kojoj sećanje na njih kao prstom povuče trag...
»...Svojim dahom anđele
Daj joj snagu košave,
Daj joj prostor pučine,
Ili bar poljubi je...«

Za nikad i nigde više.
Za ovo što je bilo.
Prošlo.
Što više biti neće.
Samo tuga, baš onakva kao u Jone Potapova.
Teška.
Uzaludna.
Nada podla, varljiva koja se priziva i kad je odavno leđa okrenula i nekog drugog laže.
Kada reč »čekanje« postane bestidno uvredljiva.

12/10: Лили Мар(кет)лен

Данас сам купио италијанске марамице за чишћење прозора. Привукла
ме је цена (85 динара) и узбудљив текст на паковању који је гласио:

"Марамице за чишћење стаклених површина, не остављају трагове!"

Савршено, све што не оставља траг мој је пријатељ. Чим сам дошао кући
био сам решен да их испробам пошто генерално ме мрзи да перем прозоре на
уобичајен начин. Ипак, ајд реко да тестирам једну на огледалу. Резултат
је био као да сам сунђер умочио у сладолед а онда у пиво и с тим пробао
да чистим. После сам наравно морао сапуницом да оперем цело огледало,
па чистом мокром крпом покупим сапуницу, па онда сувом крпом онако
кружно да дотерам ствари до краја. Глупи жабари, и ја са њима кад
купујем такве ствари.
Ово говно од марамица сам иначе купио у "Лилију". Ко не зна, то је
домаћи ланац парфимерија где се поред козметике у најширем смислу
продаје и ситна галантерија и којешта што мушкарци ни не знају да
постоји а жене стално купују. Интересантно је да на свакој од радњи пише
"Лили дрогерија", а ако уђете и тражите нешто луцидно и омамљујуће,
продавачица ће бити у фазону "Од крема за лице имамо само Нивеу", ал
добро.
Него, оно што је специфично за ове парфимерије је то што се ја сваки пут
кад уђем у неку осећам као да сам доспео у конц логор. Поред сваког
рафа стоји по једна "продавачица" која будним оком мотри да неко нешто
не апи. Без претеривања, у сваком тренутку бар десет њих стражаре у
радњи која не може да прими више од петнест муштерија, а притом имају и
видео надзор. Ако у "Лили" уђете заједно са неким, или не дај Боже имате
ранац или било какву торбу, тетка на каси одмах притиска црвено дугме
за узбуну. Само чекам дан када ће им поделити оне електро-шок палице, па
кад те омаје једном а ти после гледај коме си нашо да крадеш шампон од
брезе у кесици, пизда ти лоповска...

Није "Лили" једина продавница са забагованим продавачицама и чудном
политиком. Откад су "Пекабете" и "Ц-маркети" постали "Мини-максији"
доста се променила структура запослених. На касирке не могу баш много да
се жалим, јер колекцију "јесен-зима 1946/47" су заменили цурама рођеним
приближно деветој деценији прошлога века, тако да се и мени све чешће
омакне оно "у реду је". Ал зато ове што раде на сухомеснатом су тотална
траума. Ево рецимо како то иде у екс "Пекабети" код мене на ћошку, сцена
од пре неки дан:

- "Даћете ми једно двеста грама гауде."
- "Аммммм?" `set/homepage `about:blank``
- "Гауде, једно двеста грама, може Имлек, ево ова у жутом целофану овде..."
- "Аха! Качкаваљ! Колко је то отприлике?"
- "Па око двеста грама, отприлике..."
- "Да али колико вам то дође?"

Морам признати да ме ухватила неспремног. Слажем се да би било узбудљиво
мерити сир у мегабајтима, али то још увек није случај. Двеста грама ко
двеста грама, прилично збуњен реших да још једном поновим.

- "Па то му дође, једно, петина од килограма, ето тако некако, да, тако отприлике..."
- "Ма човече колико је то сира, разумеш, овако, у даљину?!".

Е сад, да га јебем. Све сам очекивао, али да сир мерим у даљину, то је и
за мене и за "Мини-макси" егзотика. Сконтам да је тетка нова и да
вероватно не зна колики комад сира испадне на тих двеста грама, и да
очекује да кажем колико парче би требало да одсече а да не буде ни
превише ни премало.

- "Аха, то мислите, па што одма не кажете. Одсеците, тако, једно... па,
три сантиментра, то би требало да буде око двеста грама."

Мук. Неверица. Трагедија. `format C: /u`

Лепо сам видео из њеног погледа да ме мрзи и да куне дан кад се
запослила. Зашто једноставно не могу да кажем да оћу мало ил много, два
прста ил пола шаке, до налепнице ил цео комад...

- "Дајте пола од тога где вам нож стоји..."
- "Вако?"
- "Па мало ма..."

Штук-фију-трас-ваг-целоф.

- "Триста двајес грама, јао, јел вам то много? Оћете да вратим?" `kill process\end task`
- "Ма није много, пакуј..."

И тако. И оне цуре по хипермаркетима што раде прoмоције су јако напорне,
на страну што већина њих добро изгледа. То што бих им купио пиво не
значи да ћу купити литар маслиновог уља да бих добио "токаи" упаљач. Ал о
томе неком другом приликом...

- Пази ово...
- Шта?
- Питање... Рецимо деси се да умреш, и шта се онда деси са твојим фејсбуком ако никоме ниси дао шифру?
- Како шта се деси?
- Па не знају сви људи да си умро, пошто тамо фала богу имаш пун курац
будала којима се не би ни јавио на улици, и онда они наставе да ти шаљу
разне риквесте а ни не знају да више ниси жив.
- Мислим да ће ми кад умрем фејсбук бити најмања брига, а још мања људи
које сам тамо безвезе додао а не знају ни да сам умро. Дал ме разумеш.
- Па да али глупо је, онда пошто си умро, некако би било логично да ти угасе налог?
- Шта је поента? Ако си планирао да умреш, дај ми пасворд па ћу ти ја угасити фејс, најмањи проблем.
- Ма не бре...
- А могу и на сестру да ти пазим.
- Ма дувај га, слушај, сад озбиљно, ово може да буде добар бизнис. Само
је питање времена када ће неко направити социјалну мрежу за виртуелно
гробље! Зашто ми не будемо први?!
- Будемо први шта?
- Па направимо социјалну мрежу за људе који више нису живи!
- А како ће да ти се региструје неко ко није жив?
- Па неко његов ко је жив.
- Па ако је неко жив, зашто не би отишо на фејс или спејс?
- Знам да сам имао идеју, сад си ми је пореметио... да се вратимо на то да си умро, и имаш проблем са својим фејс налогом.
- Логично. Настави.
- И сад... то људи треба да знају. Мало је морбидно да рецимо твој неки
ортак, рецимо ја, направи ивент за твоју сарану и шерује га.
- Тотално морбидно. Maда би било интересантно видети ко би постао фан моје сахране.
- А поврх свега, и такав ивент би био на српском, и онда газде фејсбука
не би виделе да си умро, тј не би сконтали, и оставили би ти налог и
даље!
- А јел могу да те питам нешто?
- Наравно!
- А ко су газде фејсбука?
- Ма јеби се, озбиљно причамо.
- Па озбиљно, откуд знаш да нису Срби, и откуд ти идеја да гледају све шта неко ради.
- Kao прво, вероватно су Јевреји, а као друго, уместо да ми помогнеш да разрадим идеју и направимо неки динар ти опструишеш.
- Добро, ајде лагано... Ја сам умро, јел тако?
- Дабоме.
- И... хоћу да се учланим у социјалну мрежу на Интернету?
- Не баш... поента је да ти се угасе налози, да људи знају да те више не
спамују, да не гаје илузије да си жив и да ћеш кликтати на линкове које
ти шаљу.
- Али ја иначе у животу не кликћем на та срања, како сада уопште знају да сам жив?
- Управо тако! Јел ти сад постаје јасније?
- Не. Ајде молим те да причамо о нечему другом.
- Не не, ево решења! Кад умреш, и чим неко однесе умрлицу да да у новине, то те аутоматски региструје на нашу мрежу?
- Како си јој смислио име? Рахметлија?
- Нисам још... не прекидај ме сад кад сам се залетео... значи, где сам стао?
- Питао си да ти пазим сестру кад ти глава експлодира од глупости.
- Добро... у реду... не мораш... сам ћу разрадити идеју, сигуран сам да се Интернет не користи толико код покојника.
- То је једина логична реченица коју си рекао, и уједно најглупља, ал нема везе.
- Не мораш... нема везе... није ни битно...
- Имаш још неку идеју?
- Имам али их чувам за себе.
- Шта још чуваш за себе?
- Небитно...
- Јели, кад смо се чули у уторак, кад си реко да мораш нешто озбиљно да попричаш са мном, јел си на ово мислио?
- Не.
- Него?
- Нема везе сад.
- Јел исто нека бизнис идеја?
- Ма, мислио сам да ме Даница вара, ал сад више нема везе, немам намеру да причам са тобом о било чему.
- Ма дааај! Зашто мислиш да те Дана вара?
- Па... уписала се на јогу.
- Па?
- Па... Ma са тобом се нема сврхе објашњавати... углавном, то више није тема...
- Добро, а што си ме питао и за суботу дал сам слободан?
- Мислио сам да идемо на "Хладно пиво", ал с педерима не идем нигде...
- С ким ћеш онда да идеш?
- Са нормалним људима...
- Кога ћеш да зовеш да идете?
- Некога ко није ти, и теби слични.
- Примера ради?
- Добро оћеш да идемо у суботу?
- Нећу.
- Ето видиш!
- А колко је карта?
- Јеца нам даје за Џ.
- Ај добро онда, јел иде још неко?
- Не, само две карте добијамо... Даница није хтела због те јоге.
- То би онда била трећа карта, ако би и њу звао, онда би она морала да плати.
- Не него онда ти не би био позван, и знам да ме сад зајебаваш, и морам да идем сад, чујемо се сутра да се договоримо за суботу?
- Важи лаве, и немој много се нервираш...
- А ти размисли још једном о свему што смо причали!
- Да заборавим не могу и да оћу.

Najgora ::Gde imaš?

I ta je priča neverovatna da