Pavle Paja Jovanović
2 posters
Najgori forum :: Kultura :: Umetnost
Strana 1 od 1
Pavle Paja Jovanović
od seka Čet Feb 07, 2013 9:25 am
Pavle Paja Jovanović (16. jun 1859.—30. novembar 1957.) je jedan od najvećih srpskih slikara i tipičan predstavnik akademskog realizma.Zahvaljujući izuzetno bogatom opusu a naročito delima sa temama iz narodnog života i onim sa istorijskom tematikom snažno je i široko uticao na likovno obrazovanje, kulturu ali i na rodoljublje naroda. je u Vršcu, 16. juna 1859. godine kao sin prvenac Stevana Jovanovića, uglednog vršačkog fotografa. Majka Ernestina (rođena Deot – francuskog porekla) rano je umrla, a otac se ubrzo ponovo oženio, Marijom (rođenom Di Ponti) koja je bila dobra i brižna majka. Paja je imao još petoro braće i jednu sestru. Tako je svoje detinjstvo provodio u veseloj i srećnoj mnogočlanoj porodici.Paja je veoma rano pokazao sklonost prema crtanju i slikanju. Čini se da to i nije bilo tako neobično u okruženju u kome je živeo. Njegov otac Steva, vrstan fotograf, imao je dara za slikarstvo (bavljenje fotografijom u to vreme zahtevalo je ne samo poznavanje foto-tehnike, već i veštu ruku za retuš pri izradi slika). Osim toga, u Vršcu, toj maloj a ipak veoma bogatoj varoši, mogao je videti dela svojih sjajnih prethodnika: Arsenija Arse Teodorovića (1767-1826; njegove izuzetne ikone), Pavela Đurkovića (1772-1830; ikonostas u Sabronoj crkvi), Jovana Popovića (1810-1864) – sa njegovim sinom je drugovao i često se zaticao u njegovom ateljeu, fasciniran slikarovim radom: kopijama starih majstora, studijama prirode, delima sa religioznim temama. Tako je Paja i sâm počeo da crta, najpre u tajnosti, kopirajući crkvene slike i provodeći sate u praznoj crkvi koju je smatrao svojim prvim učiteljem. Međutim, u vreme kada je crkvena opština u Vršcu odlučila da naruči nova zvona za Sabornu crkvu, i kada je bilo neophodno izraditi crteže svetitelja (kopije ikona iz vršačke crkve – po kojima bi u Beču bili izvedeni reljefi na zvonima), saznaje se za njegov talenat. Tako je već u svojoj četrnaestoj godini, Paja dobio prvu porudžbinu, ali, zahvaljujući značajnim pohvalama, i svojevrsnu propusnicu za Beč i mogućnost da se upiše na slikarsku Akademiju. Međutim, upis na bečku slikarsku Akademiju nije bio jednostavan. Kako je bio bez završene gimnazije i neodgovarajućeg uzrasta, od njega se tražilo da prethodno završi gimnaziju i da pohađa školu crtanja kod profesora Maholca. Profesorova naklonost ali i Pajin uporan i predan rad učinili su da ubrzo postane najbolji učenik u ovoj školi. Aprila 1877. godine upisuje se na Opšti slikarski tečaj bečke Akademije, a od oktobra iste godine postaje redovan student ove škole i to kod veoma cenjenog slikara i dobrog likovnog podagoga Kristijana Gripenkerla (Christian Grippenkerl, 1839-1916). Redovne studije slikarstva završio je za tri godine (21. jula 1880.), ali je nastavio da se obrazuje, kod istog profesora, na specijalnom tečaju za istorijsko slikarstvo. Istovremeno se usavršava i u majstorskoj klasi profesora Leopolda Karla Milera (Leopold Karl Müller, 1834-1892, u to vreme veoma traženog i hvaljenog slikara istorijskog i žanr slikarstva, posebno poznatog po slikama sa orijentalnim motivima, naročito iz Egipta), i ubrzo postaje njegov najbolji učenik. Paja je mnogo putovao i na tim putovanjima nalazio značajnu inspiraciju za svoj rad.Još kao student bečke Akademije, podstican sopstvenom radoznalošću ali i sugestijom profesora, gotovo svaki raspust je koristio da putuje po Balkanu, naročito po Crnoj Gori, Primorju, Albaniji, Bosni i Hercegovini, južnoj i istočnoj Srbiji. Tamo je radio skice i studije i trudio se da što neposrednije oseti atmosferu svakodnevnog života i običaja naroda. Do detalja je beležio predele, likove, nošnje, nakit, oružje. Pun utisaka, po povratku bi slikao mnogobrojne žanr slike: Ranjeni Crnogorac, Mačevanje, Guslar, Kićenje neveste, U zasedi, Arbanas, Arnaut s čibukom, Izdajica, Umir krvi, Borba petlova.Ove slike su ga brzo proslavile u celom svetu, a naročito u Evropi koja je u to vreme bila veoma zainteresovana za zbivanja na Balkanu. Prvo priznanje dolazi već 1882. godine, na studijama u Beču, za sliku Ranjeni Crnogorac. Slika je bila izložena na godišnjoj izložbi Akademije, i za nju je dobio prvu nagradu i carsku stipendiju.Sledeće godine zaključuje desetogodišnji ugovor sa čuvenim galeristom Valisom, za galeriju Frenč u Londonu; i krajem te 1883. godine prelazi tamo da živi i radi. Njegove slike su se veoma dobro prodavale, što ga je u potpunosti oslobodilo finansijskih briga, a i omogućilo mu da veoma često odlazi na duga, daleka i skupa putovanja: po severnoj Africi (Maroko, Egipat), u Grčku, Tursku, Italiju, Španiju. Sa svojim prijateljem, ruskim slikarom Rubom (F. Roubaud) boravio je šest meseci na Kavkazu. Ubrzo iz Londona prelazi da živi i radi u Minhen, zatim u Pariz, i na kraju se vraća u Beč.Od 1895. godine počinje nova faza u stvaralaštvu Paje Jovanovića, u kojoj se on, najvećim delom, posvećuje izradi istorijskih kompozicija. (Po mnogima najznačajnijih deset godina njegovog stvaranja.) Te 1895. dobija Paja dve značajne porudžbine za Milenijumsku izložbu koja je trebalo da se održi u Budimpešti 1896. godine: od Saborskog odbora u Sremskim Karlovcima na čelu sa patrijarhom Georgijem Brankovićem, da izradi grandioznu istorijsku kompoziciju Seoba Srba pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem, i od vršačkog Municipija, za sliku Vršački triptihon. Rado je prihvatio poziv i odmah počeo sa pripremama, naročito za sliku Seoba Srba. Otputovao je u Sremske Karlovce i sastao se sa patrijarhom Brankovićem. Crkveni sabor mu je, kao konsultanta za istorijske izvore dodelio istoričara arhimandrita Ilariona Ruvarca, sa kojim je putovao po fruškogorskim manastirima i prikupljao građu. Koristio je i sve druge izvore do kojih je mogao da dođe kako bi što vernije i do detalja predstavio vreme i likove na svojoj slici. Na kraju, posle deset meseci predanog rada, umetnik je bio zadovoljan svojim delom, ali ne i patrijarh. Zbog njegovih primedbi i neslaganja, političkog karaktera, slika nije izložena na Milenijumskoj izložbi. Na nju je poslata samo slika: Vršački triptihon: Kosidba, Berba, Pijaca, koja je tumačena kao izraz dobrosusedstva Srba, Mađara i Nemaca. Srbija se ponosila svojim mladim i slavnim umetnikom. Gotovo svaka srpska kuća je imala neku njegovu oleografiju ili drugu reprodukciju sa temom iz srpske istorije ili iz narodnog života. A vlast, zahvalna što je po svetu pronosio i slavio ne samo sebe već i istoriju i kulturu srpskog naroda, već 1884. godine ga je izbrala za dopisnog člana Srpskog učenog društva. Četiri godine kasnije, 1888. izabran je i za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. (Svečano proglašelje je obavljeno tek 1893. kada je tim povodom održana i njegova prva izložba slika u Beogradu, u prostorijama Velike škole.) Sa otpočinjanjem Prvog svetskog rata seli se u Ženevu gde je živeo od slikanja portreta poznatih i bogatih ljudi. U međuvremenu, odlučio je da se oženi mladom Bečlijkom, Herminom-Muni Dauber. Venčali su se 27. marta 1917. godine u Budimpešti. Muni je bila kći nastojnika kuće u kojoj je imao atelje (u Beču) i njegov dugogodišnji model. Prelepa mlada žena bila je njegovo nadahnuće i muza, koju je ovekovečio na mnogobrojnim portretima, a ona mu je bila potpuno odana i posvećena, do kraja života. Po okončanju Prvog svetskog rata Paja neko vreme boravi u Beogradu, kada slika portrete članova vladajuće kuće Karađorđevića (kralja Aleksandra Karađorđevića, kraljicu Mariju Karađorđević i dekoriše kapelu na Dedinju.Ubrzo se vraća u Beč gde najviše vremena provodi u svom ateljeu.Pred Drugi svetski rat, 1939. g. odlučio je da napusti Beč i preseli se u Beograd. Tu je proveo teške godine okupacije i prve poratne godine. Iako već u dubokoj starosti i dalje je slikao. Neprilike sa imiovinom u Beču naterale su ga da se tamo vrati 1950.g. Ali već iste te godine započeo je prepisku sa upravom Muzeja grada Beograda oko svoje likovne ostavštine i otvaranja Legata. Želeo je da ostavi svome gradu, kako je govorio “ono što bi vredelo čuvati” od njegovog rada i alata: štafelaje, slikarski alat, počete slike i skice, mape sa crtežima i reprodukcijama; kako bi se napravio jedan atelje-soba majstora, zanimljiva za gledaoce koji bi želeli više da saznaju o njemu, njegovom radu i delu. Tako je, 1970. godine, otvoren Legat slikara Paje Jovanovića u kome su izložene umetnikove slike, lične stvari, skice, beleške, fotografije, dokumenti, mnogobrojna odlikovanja, medalje, diplome, priznanja. Na štafelaju stoji njegova poslednja slika: buket crvenih ruža. Paja Jovanović umro je 30. novembra 1957. godine u Beču. Kao što je želeo, urna sa pepelom preneta je i položena da večno počiva u voljenom Beogradu.
Izvor:Stranica jovicaletic.com
seka- Član u razvoju
100
01.01.2013
seka- Član u razvoju
- 100 01.01.2013
seka- Član u razvoju
- 100 01.01.2013
seka- Član u razvoju
- 100 01.01.2013
seka- Član u razvoju
- 100 01.01.2013
seka- Član u razvoju
- 100 01.01.2013
seka- Član u razvoju
- 100 01.01.2013
seka- Član u razvoju
- 100 01.01.2013
seka- Član u razvoju
- 100 01.01.2013
seka- Član u razvoju
- 100 01.01.2013
Ђаво лично- Junior Najgori
- 523 26.12.2012
Re: Pavle Paja Jovanović
od Gost Pon Feb 11, 2013 9:49 am
Забрањена слика Паје Јовановића
Једну од последњих зима велики сликар лепо је провео портретишући Тита.
Једну од последњих зима велики сликар лепо је провео портретишући Тита.
Био је свестан свог угледа па је очекивао да ће га позвати, али се не би изненадио да су га заборавили: дошло је време младих људи, нових идеја и стилова, време у коме, осећао је, нема места за њега. И зато се искрено обрадовао кад су га позвали. Доживео је то као знак да његова уметност пристаје сваком времену и поретку.
Јануара 1947. године Паја Јовановић је позван да, као сликар из Србије, с десетак најбољих сликара из других делова некадашње Југославије портретише маршала Тита, председника државе. Јовановићу је тада било 88 година, док су остали из групе имали између тридесет и шездесет. Он је своја врхунска дела насликао крајем деветнаестог или почетком двадесетог века – „Рањеног Црногорца”, на пример, још 1882. године, „Кићење невесте” четири године касније, прву верзију „Сеобе Срба” завршио је 1896. године, а „Борбу петлова” 1897. године, „Крунисање цара Душана” после 1900. године – док су многи из групе позваних да сликају Тита тек почињали да уживају у слави.
Пају Јовановића препоручио је Бранко Шотра, првоборац и тада секретар Удружења ликовних уметника Србије и признати графичар, сматрајући да у Србији нема бољег портретисте од Паје Јовановића. Нова власт, иако можда некоме није било по вољи што је Јовановић портретисао и чланове омражене краљевске породице Карађорђевић, није могла а да не прихвати Шотрин предлог зато што је Јовановићев углед надилазио назоре политике. Сигурно да нема те државе, ма каквих опредељења била, која не би желела да се похвали уметником какав је био Паја Јовановић. Уосталом, ратне године провео је у Београду, у Бирчаниновој 28б, а не у Бечу где је имао кућу и атеље, није ни излагао нити се јавно приказивао, што су све разлози због којих је нова власт у Београду могла да буде сигурна у Јовановићеву подобност и приврженост новом поретку.
Паји Јовановићу задатак није био нов а још мање стран пошто је током прве и друге деценије двадесетог века десетак пута боравио на двору Фрање Јосифа, аустроугарског цара, и портретисао га. Било је то уобичајено понашање протокола аустроугарског двора: познати сликари из делова којима је владала Аустроугарска царевина позивани су на двор да портретишу цара. Један од тих Јовановићевих радова, „Портрет цара Франца Јозефа”, изгледа се допао политичкој елити, зато што је литографисан и продаван као владарска икона и знак патриотизма.
Јовановићев пријатељ Милутин Миланковић, велики научник, наговорио га је да напише мемоаре и он пристаје, у дубокој старости. Успомене на време портретисања Тита почиње да бележи 19. децембра 1947. године, уз напомену да то чини после дужег времена.
„Ове године сам зимско доба провео радећи у Двору портрет Маршала”, каже на почетку ове мемоарске белешке и не крије да му је „баш било мило” што су га позвали „на ту утакмицу, мада је начин тог конкурса као и начин портретисања апсурдан био”. Шта је то сметало великом Паји Јовановићу описаћемо касније, зато што и он сам наводи прво детаље у којима је уживао.
До Дедиња, до Титове резиденције и назад возио се колима у друштву симпатичних младих људи што је њему, усамљеном чичи – како себе назива – била лепа разонода. Тамо их је чекала „лепа, баш дворска понуда ексквизитне закуске, деликатно љутомерско и друго вино, ликери и ракија и кафа”. Уз све те „удобне прилике на двору”, лепој успомени допринео је и Тито, његово стрпљење током досадног позирања сваког дана од десет сати до подне.
Све остало било је неповољно. „Рад сам и начин рада је био апсурдан”, сећа се Паја Јовановић. Модел, дакле Тито, био је неправилно постављен: седео је у фотељи на платформи осветљен само с плафона, што је, по Јовановићу, „апсолутно неупотребљиво за портрет” зато што су очи и уста сасвим неосветљени. Осим те техничке грешке, Титова поза, начин на који је био постављен да седи у фотељи, остављала је утисак „неког врло старог човека на одмарању”. Јовановић се сећа да је „ово место изабрао Бецић (Владимир, хрватски сликар – п. а), красан мио човек, добар учитељ а зацело и добар уметник – али не портретиста”. Међутим, с обзиром на то да су сви остали пристали на такве услове, пристао је и он, „као пети точак у колима ћутао, а када су сви у колу почели да раде почео сам и ја, без надежде успеха, почео сам да цртам”.
Сликари су постављени у полукруг око Тита, што је Јовановић упоредио с начином рада у школи где ђаци почетници седе око плаћеног модела.
„Видео нисам ништа стојећи далеко иза осталих који су били поставили штафелаје и велика платна док сам ја иза њих мале скице из руке радио.”
Очекивало се да изабрани сликари израде портрет који ће бити репрезентативан, портрет који ће приказати сву Титову важност и величину по историју, како би, умножаван, могао да замени његове фотографије које су висиле на зиду сваке установе у земљи. Паја Јовановић претпоставља да се Тито сигурно „доста чудио резултату” и да му се не може замерити ако је проценио да су „све његове фотографије боље од тих такозваних уметничких дела”. Сматрао је да би све било како треба да су сликари имали прилике да поставе Тита у положај који сваком од њих појединачно одговара, да затим израде неколико скица и да најбољу изаберу за портрет који би завршили за четири до пет седења.
После неколико дана рада, било је јасно шта ко ради и какав ће бити резултат.
„У очи ми је пало да су сви, као по договору, неку мрку блатњаву боју показали – ђачки радови слабе школе.” По Јовановићевој оцени, само је Исмет Мујезиновић, „тај вешти сликар”, успео да „упркос свих непогода изради занимљиву слику”, док је на радовима осталих Тито изгледао као војсковођа који је изгубио рат „налик на Деларошову (француски сликар из доба академизма) слику Наполеона после Ватерлоа а не на Тита који је подигао Југославију из рушевина”.
Међутим, баш кад је Паја Јовановић изгубио сваку наду да ће урадити слику каква доликује и његовом умећу и теми, Исмет Мујезиновић, сарајевски сликар, учинио је да све крене набоље.
„Четврти дан је Мујезиновић спремио ново, велико платно и почео живо да слика. Парче по парче је слику радио – на моје изненађење је већ првог дана врло лепо цртану, сасвим слободно рађену слику направио – а после подне, сасвим из главе је радио позадину и патос црно-белих мермер плоча. Сличност је била добра, а држање Маршала снажно, слободно и лепо. Све то рађено више вештином неголи моделом пред собом. Изненадио сам се и увидео да даровит сликар и усред најнеповољнијих прилика може што добро свршити, ако енергично и са вољом приђе послу.”
И Јовановић је одлучио: „Направићу сасвим друго од онога што видим!” Одмах, чим се вратио кући, почео је да црта скице будућег портрета. На једној од њих нацртао је Тита како стоји поред писаћег стола и на основу ње почео да слика.
„Радио сам готово сасвим из главе, па ипак сам бар толико успео да сам слику довршио, урамио и послао у Кабинет.”
Годину дана након сликања Тита, значи у време кад бележи успомене на те дане, Јовановић наводи да двоје из групе још нису предали своје радове – Владимир Бецић и Марино Тартаља, хрватски сликар.
„Бецићу се чудим јер он је имао најлепше израђену слику при растанку. Почео је нову велику слику, кажу, па гњави. Тартаља, мио симпатичан дечко, који је тако лепо пазио да не паднем на лед кад ме узимао и кући доводио, он сирома је на квадрат подигнута неспособност, он и никад неће бити готов.”
Јовановић је очекивао да ће Божидар Јакац, словеначки сликар, иако је дошао четири дана после свих, урадити добру слику, чак бољу и од Мујезиновићеве. Описује га као врло вештог, рутинираног сликара, и сећа се да је „живо израдио сваки дан цртеж или слику, мада је имао најлошије место са којег је видео модел само у профилу и мраку”. Резултат те Јакчеве преданости и вештине Јовановић није забележио.
Слика коју је израдио Паја Јовановић и послао у Титов кабинет, неколико година након тога предата је на чување Народном музеју у Београду, с тим да се не сме излагати. Оцењена је као неподобна. Јовановић је насликао Тита у сивомаслинастој маршалској униформи како одлучно стоји поред писаћег стола на коме је разастрта мапа Истре. Тито се песницом ослонио на сто, баш на место где је на мапи Трст, односно Зона Б, како се у то време називао тај део границе Словеније и Италије. Након Другог светског рата тај део је додељен Италији, што је у тадашњој Југославији изазвало велике демонстрације. Најпознатија порука била је „Трст је наш”, што се великим силама никако није допало. Тито није успео да сачува спорно подручје, па је наређење да се Јовановићева слика чува али не излаже било сасвим разумљиво.
Јануара 1947. године Паја Јовановић је позван да, као сликар из Србије, с десетак најбољих сликара из других делова некадашње Југославије портретише маршала Тита, председника државе. Јовановићу је тада било 88 година, док су остали из групе имали између тридесет и шездесет. Он је своја врхунска дела насликао крајем деветнаестог или почетком двадесетог века – „Рањеног Црногорца”, на пример, још 1882. године, „Кићење невесте” четири године касније, прву верзију „Сеобе Срба” завршио је 1896. године, а „Борбу петлова” 1897. године, „Крунисање цара Душана” после 1900. године – док су многи из групе позваних да сликају Тита тек почињали да уживају у слави.
Пају Јовановића препоручио је Бранко Шотра, првоборац и тада секретар Удружења ликовних уметника Србије и признати графичар, сматрајући да у Србији нема бољег портретисте од Паје Јовановића. Нова власт, иако можда некоме није било по вољи што је Јовановић портретисао и чланове омражене краљевске породице Карађорђевић, није могла а да не прихвати Шотрин предлог зато што је Јовановићев углед надилазио назоре политике. Сигурно да нема те државе, ма каквих опредељења била, која не би желела да се похвали уметником какав је био Паја Јовановић. Уосталом, ратне године провео је у Београду, у Бирчаниновој 28б, а не у Бечу где је имао кућу и атеље, није ни излагао нити се јавно приказивао, што су све разлози због којих је нова власт у Београду могла да буде сигурна у Јовановићеву подобност и приврженост новом поретку.
Паји Јовановићу задатак није био нов а још мање стран пошто је током прве и друге деценије двадесетог века десетак пута боравио на двору Фрање Јосифа, аустроугарског цара, и портретисао га. Било је то уобичајено понашање протокола аустроугарског двора: познати сликари из делова којима је владала Аустроугарска царевина позивани су на двор да портретишу цара. Један од тих Јовановићевих радова, „Портрет цара Франца Јозефа”, изгледа се допао политичкој елити, зато што је литографисан и продаван као владарска икона и знак патриотизма.
Јовановићев пријатељ Милутин Миланковић, велики научник, наговорио га је да напише мемоаре и он пристаје, у дубокој старости. Успомене на време портретисања Тита почиње да бележи 19. децембра 1947. године, уз напомену да то чини после дужег времена.
„Ове године сам зимско доба провео радећи у Двору портрет Маршала”, каже на почетку ове мемоарске белешке и не крије да му је „баш било мило” што су га позвали „на ту утакмицу, мада је начин тог конкурса као и начин портретисања апсурдан био”. Шта је то сметало великом Паји Јовановићу описаћемо касније, зато што и он сам наводи прво детаље у којима је уживао.
До Дедиња, до Титове резиденције и назад возио се колима у друштву симпатичних младих људи што је њему, усамљеном чичи – како себе назива – била лепа разонода. Тамо их је чекала „лепа, баш дворска понуда ексквизитне закуске, деликатно љутомерско и друго вино, ликери и ракија и кафа”. Уз све те „удобне прилике на двору”, лепој успомени допринео је и Тито, његово стрпљење током досадног позирања сваког дана од десет сати до подне.
Све остало било је неповољно. „Рад сам и начин рада је био апсурдан”, сећа се Паја Јовановић. Модел, дакле Тито, био је неправилно постављен: седео је у фотељи на платформи осветљен само с плафона, што је, по Јовановићу, „апсолутно неупотребљиво за портрет” зато што су очи и уста сасвим неосветљени. Осим те техничке грешке, Титова поза, начин на који је био постављен да седи у фотељи, остављала је утисак „неког врло старог човека на одмарању”. Јовановић се сећа да је „ово место изабрао Бецић (Владимир, хрватски сликар – п. а), красан мио човек, добар учитељ а зацело и добар уметник – али не портретиста”. Међутим, с обзиром на то да су сви остали пристали на такве услове, пристао је и он, „као пети точак у колима ћутао, а када су сви у колу почели да раде почео сам и ја, без надежде успеха, почео сам да цртам”.
Сликари су постављени у полукруг око Тита, што је Јовановић упоредио с начином рада у школи где ђаци почетници седе око плаћеног модела.
„Видео нисам ништа стојећи далеко иза осталих који су били поставили штафелаје и велика платна док сам ја иза њих мале скице из руке радио.”
Очекивало се да изабрани сликари израде портрет који ће бити репрезентативан, портрет који ће приказати сву Титову важност и величину по историју, како би, умножаван, могао да замени његове фотографије које су висиле на зиду сваке установе у земљи. Паја Јовановић претпоставља да се Тито сигурно „доста чудио резултату” и да му се не може замерити ако је проценио да су „све његове фотографије боље од тих такозваних уметничких дела”. Сматрао је да би све било како треба да су сликари имали прилике да поставе Тита у положај који сваком од њих појединачно одговара, да затим израде неколико скица и да најбољу изаберу за портрет који би завршили за четири до пет седења.
После неколико дана рада, било је јасно шта ко ради и какав ће бити резултат.
„У очи ми је пало да су сви, као по договору, неку мрку блатњаву боју показали – ђачки радови слабе школе.” По Јовановићевој оцени, само је Исмет Мујезиновић, „тај вешти сликар”, успео да „упркос свих непогода изради занимљиву слику”, док је на радовима осталих Тито изгледао као војсковођа који је изгубио рат „налик на Деларошову (француски сликар из доба академизма) слику Наполеона после Ватерлоа а не на Тита који је подигао Југославију из рушевина”.
Међутим, баш кад је Паја Јовановић изгубио сваку наду да ће урадити слику каква доликује и његовом умећу и теми, Исмет Мујезиновић, сарајевски сликар, учинио је да све крене набоље.
„Четврти дан је Мујезиновић спремио ново, велико платно и почео живо да слика. Парче по парче је слику радио – на моје изненађење је већ првог дана врло лепо цртану, сасвим слободно рађену слику направио – а после подне, сасвим из главе је радио позадину и патос црно-белих мермер плоча. Сличност је била добра, а држање Маршала снажно, слободно и лепо. Све то рађено више вештином неголи моделом пред собом. Изненадио сам се и увидео да даровит сликар и усред најнеповољнијих прилика може што добро свршити, ако енергично и са вољом приђе послу.”
И Јовановић је одлучио: „Направићу сасвим друго од онога што видим!” Одмах, чим се вратио кући, почео је да црта скице будућег портрета. На једној од њих нацртао је Тита како стоји поред писаћег стола и на основу ње почео да слика.
„Радио сам готово сасвим из главе, па ипак сам бар толико успео да сам слику довршио, урамио и послао у Кабинет.”
Годину дана након сликања Тита, значи у време кад бележи успомене на те дане, Јовановић наводи да двоје из групе још нису предали своје радове – Владимир Бецић и Марино Тартаља, хрватски сликар.
„Бецићу се чудим јер он је имао најлепше израђену слику при растанку. Почео је нову велику слику, кажу, па гњави. Тартаља, мио симпатичан дечко, који је тако лепо пазио да не паднем на лед кад ме узимао и кући доводио, он сирома је на квадрат подигнута неспособност, он и никад неће бити готов.”
Јовановић је очекивао да ће Божидар Јакац, словеначки сликар, иако је дошао четири дана после свих, урадити добру слику, чак бољу и од Мујезиновићеве. Описује га као врло вештог, рутинираног сликара, и сећа се да је „живо израдио сваки дан цртеж или слику, мада је имао најлошије место са којег је видео модел само у профилу и мраку”. Резултат те Јакчеве преданости и вештине Јовановић није забележио.
Слика коју је израдио Паја Јовановић и послао у Титов кабинет, неколико година након тога предата је на чување Народном музеју у Београду, с тим да се не сме излагати. Оцењена је као неподобна. Јовановић је насликао Тита у сивомаслинастој маршалској униформи како одлучно стоји поред писаћег стола на коме је разастрта мапа Истре. Тито се песницом ослонио на сто, баш на место где је на мапи Трст, односно Зона Б, како се у то време називао тај део границе Словеније и Италије. Након Другог светског рата тај део је додељен Италији, што је у тадашњој Југославији изазвало велике демонстрације. Најпознатија порука била је „Трст је наш”, што се великим силама никако није допало. Тито није успео да сачува спорно подручје, па је наређење да се Јовановићева слика чува али не излаже било сасвим разумљиво.
„Портрет Јосипа Броза Тита” била је једна од последњих слика Паје Јовановића. Приказана је на изложби (децембар 2009–фебруар 2010) приређеној поводом стопедесетогодишњице уметниковог рођења, у Српској академији наука и уметности у Београду.
Gost- Gost
Najgori forum :: Kultura :: Umetnost
Strana 1 od 1
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu|
|
|
Vas Profil 
Social
Privatna Poruka
Ostalo
» Agresivni osvajači, ili smerni stratezi?
» Parada jada
» Fotografija dana
» Nije lako biti žensko
» Форумске свађе
» Virtuelni roboti tinejdžerke otkrivaju pedofile
» Iz Mire(Marković) sto đavola vire!
» Kako pregurati do prvog u mesecu?
» Da li se primate na reklame?
» Gothic
» Misao dana
» Mindža-njeno kraljevstvo ovozemljsko i ovonebesko...
» Crno beli svet
» Ilustracije