Kada bih imao jedan komadic zivota... G. G. Markes

"Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grijese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadic zivota, moguce je da ne bih kazao sve sto mislim, ali bih nesumnjivo mislio sve sto kazem. Stvari bih cijenio ne po onome sto vrijede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise. Shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svjetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge dok govore,... i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo tijelo vec i dusu.

Boze moj, kada bih imao srece, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgrije sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvijezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pjesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama, da bih osjetio bol od njihovih bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica.....

Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota... Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih Volim. Uvjeravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i zivio bih zaljubljen u Ljubav.

Dokazivao bih ljudima koliko grijese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Djeci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.

Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom.

Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi...

Naucio sam da citav svijet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreca u nacinu savladjivanja litica.

Shvatio sam da kada tek rodjeno dijete stegne svojom malom sakom svoga oca da ga je steglo zauvijek.

Naucio sam da covjek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da umirem... "

G. G. Markes

Jako lepo napisano, taj G.G.Markes zna da piše,  magični realista, 

''Naucio sam da citav svijet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreca u nacinu savladjivanja litica.''

Jeste. Jako mi se dopalo kako je ovo napisao.

....da se sete u bilo kom gradu se nalazili da je proslost jedna laz, da pamcenje nema povratka, da je svako staro prolece nepovratno i da je cak i najludja i uporna ljubav samo prolazna istina....
...Ali, ovoga puta, Ursula je preduhitrila njegove grozničave planove svojom mudrošću. Upornom i nepoštednom marljivošću mrava, podigla je žene Makonda protiv nestalnosti njihovih muškaraca, koji su već počeli da se spremaju za seobu. Hose Arkadio Buendija nije saznao ni koga časa, ni koje protivničke sile počeše da mu mrse planove, nalazeći teškoće i postavljene prepreke, dok se sve nije pretvorilo u običnu iluziju. Ursula ga je posmatrala sa nevinom pažnjom, čak je prema njemu osetila i malo sažaljenja kada ga je jednog jutra našla u zadnjoj sobici kako kroz zube tumači svoje snove o selidbi...
"Nećemo ići" - rekla je, "ostajemo ovde, pošto se tu rodio naš sin"
Ursula ga pogleda u oči, i reče mu, blago ali odlučno: "Ako je potrebno da neko umre, da bismo ostali, ja ću umreti.

G.G. Markes,  Sto godina samoce