Roboti i robotika

Veliki san čoveka je da napravi robota koji će po izgledu i načinu rada sličiti čoveku – androida. Kreacija savršenog 
robota, koji izgleda kao čovek (android) ili je čak složeniji i moćniji od čoveka (kiborg), je jedna od čestih tema naučne fantastike. Naučna fantastika se bavi i moralnim aspektima kreacije robota koji treba da služi ćoveku a ima visoku intiligenciju i osećaje, te ima potrebu da bude priznat kao ravnopravno ili voljeno biće, ili može da postane neprijatelj čoveku u borbi za svoju nezavisnost i sopstvene interese. Poznati pisac Isaac Asimov je postavio 3 osnovna zakona za ponašanje robota u knjizi „I, robot“: 

-robot ne sme da povredi ljudsko biće ili da dozvoli da ljusko biće bude povredjeno, robot mora uvek da sluša naredjenja čoveka osim kada bi neko ljudsko biće bilo ugroženo izvršenjem naredjenja, robot treba da čuva i brani sebe uvek osim kada to ugrožava neko ljudsko biće (dakle, ako bi bili napravljeni vojni roboti za ubijanje ljudi njihovi kreatori bi prekršili osnovna moralna načela robotike).

Delovi robota 

Robot mora da ima procesor koji obradjuje informacije tj. misli (mozak robota), senzore koji skupljaju informacije iz okoline u kojoj se nalazi robot (čula robota), delove koji se pokreću i obavljaju neku radnju (udove robota) i izvor energije koji oživljava robota. Ako postoji više pokretnih delova i senzora, oni se ugrade u telo robota. robot napravljen da može da se kreće pomoću mehanizma sa točkovima i da može da pokreće hvataljke koje liče na udove raka ili škorpije. Na telu robota centralno mesto zauzima veliki mozak robota – četvrtasta NXT jedinica. Ovaj robot analizira okolinu uz pomoć zvučnog senzora i senzora dodira

Način na koji se pokreće robot može da bude različit.

http://science.howstuffworks.com/robot3.htm

http://science.howstuffworks.com/robot2.htm

Ono što čoveka najviše zanima je robot sličan njemu, koji će u budućnosti raditi poslove koje čovek ne želi više raditi. Roboti iz naše mašte komuniciraju s ljudima dajući im savete, rešavajući brojne probleme, kuvaju ručak, spremaju... 

Sve u svemu, roboti rade sve, a na čoveku je da uživa u zabavi. Iako zasad svet robota još kaska za onim s filmskoga platna, iz knjiga ili stripova, današnji roboti ipak su sve veštiji u komunikaciji s ljudima. 

Naime, robotima se nazivaju sve naprave koje automatski obavljaju složene radnje pa tako roboti upravljaju proizvodnim trakama, pomažu u složenim medicinskim zahvatima... No, ono što prosečan čovek naziva robotom, zapravo su čovekoliki ili humanoidni roboti kojih na tržištu ima vrlo malo pa je svaki novi, posebice japanski robot, dočekan s velikim zanimanjem. Proizvođači robota poslednjih godina ulažu velike napore upravo na polju humanoidnih robota, nastojeći ih načiniti što sličnijim ljudima i naučiti puno toga što ljudi odavno već znaju.

Japanci prednjače na ovom polju robotike. Doneli su zakon koji obavezuje proizvođača da svoje robote opreme dovoljnim brojem senzora kako se ovi ne bi zabijali u ljude oko sebe, te da ih oblože laganim i mekim materijalima koji će takvu nehotičnu "interakciju" učiniti neopasnom. Takođe su obavezna i dugmad za gašenje robota u slučaju opasnosti.

Čuven je japanski profesor koji ima dva posla, juri između brojnih sastanaka, a na njegovu rasporedu retko se nađe stanka za ručak. Umesto nezadovoljstva i besa, inovativni Japanac tu je situaciju rešio stvaranjem svoje androidne verzije, robota koji izgleda i ponaša se poput njega. 


Ishigurov silikonsko-metalni dvojnik napravljen je u odlevu njegovog tela, pokreću ga zračni pritisak i više neovisnih programa. Robot Geminoid HI-1 u potpunosti imitira svoju stvarnu verziju, vrpolji se u fotelji, trepće, oponaša disanje i pozdravlja na tečnom japanskom pomičući usne i simulirajući glas svog vlasnika. To mu omogućuje ugrađeni zvučnik, a Ishiguro Geminoidom može upravljati pomoću daljinskog tako da klikom na miš robot može podignuti ruku ili prst. Svi ti pokreti su aposlutno uvjerljivi pa je, tvrde oni koji su vidjeli neobičnog androida, teško poverovati da je reč o mašini. 

Na pitanje koji je smisao izrade čovekolikih robota, Ishiguro odgovara da ''se na taj način može naučiti više o samoj ljudskoj prirodi''.Svoj pristup i stav nazvao je “androidnom naukom” koja je, objašnjava, kombinacija inženjeringa i kognitivne nauke. 

''Roboti nalik čoveku'', nastavlja,'' mogu pomoći u testiranju teorija ljudske percepcije, komunikacije i svesti''. Krajnja želja inovativnog naučnika jest stvaranje robota kao ljudske zamene što, kako smatra, otvara sasvim novo tržište. U praksi bi konkretno bilo moguće unajmiti svoju robotičku “sliku i priliku”.

"RoboThespian" košta 65.000 eura i može biti vaš ako imate tu lovu i želju da ga ''usvojite''

Ono što je zanimljivo kod ovog robota jeste da on može gotovo svaki pokret koji napravi čovek da izimitira, jer ima pokretne zglobove. Takođe, robot može biti programiran da recituje šta god njegov vlasnik poželi i to sa ražličitim glasovima. Sve ovo ga čini i izuzetnim turističkim vodičem.

Ovaj robot je statičan tj. ne pomera se već stoji na mestu na kom je postavljen. Naučnici rade na njegovoj mobilnosti, ali tvrde da je to malo teži matematičko-fizički posao koji dosta košta. Nije baš savršen kao što na prvi pogled izgleda. Koliko god mu dobro idu društvene nauke i komunikacija, toliko je slab u prirodnim naukama i računanju. Kada ga je jedan od posetilaca pitao za prostu matematičnu radnju, koliko je 2+2, ovaj simpatični robot je odgovorio: "496!".  

Bebionc3 je protetička robotizovana ruka sa kojom se može sve kao i sa normalnom ljudskom rukom, pisati olovkom, dizati teške predmete, elegantno pridržavati čašu, kliknuti mišem računara ili stisnuti jaje


Video iznad pokazuje Nigel Acklanda koji je nesrećnim slučajem na poslu ostao bez dela ruke i sada koristi bebionc3 protetičku ruku, sa kojom može ponovo da se oseća kao čovek, fizički i mentalno.

Naučnici su napravili male robote sa točkovima (kretanje), kamerom (čula), i malom sijalicom na vrhu (signali). Programirali su ih sa veoma jednostavnim programima: počni da se krećeš, po principu slučajnosti menjaj pravac, po principu slučajnosti povremeno upali sijalicu. Onda su ih pustili u zatvorenu sobu, u kojoj su mogli slobodno da se kreću. Na podu sobe su se nalazili diskovi, neki od kojih su određeni kao "hranjivi", a drugi kao "otrovni." U skladu sa svojim programima, roboti su se kretali potpuno slučajno, okolo-naokolo, dok ne nalete na neki disk; onda tu stanu. Onda su naučnici uzeli robote koji su stali pored "hranjivih" diskova, i njihove programe iskopirali u sledeću "generaciju" robota, dodajući mali broj "mutacija" (slučajnih promena u kodu). Programi robota koji su naleteli na "otrovan" disk su obrisani (ovi roboti su naleteli na nešto opasno, i "poginuli"). Dodavanje mutacija je bilo automatsko - nije čovek ulazio i menjao kod ručno, već se mehanički, po pricipu slučajnosti, menjao sastav različitih linija koda. Onda su pustili robote u sobu ponovo, i ponovili postupak. I onda opet, i opet, i opet. Oni programi koji su najbolje omogućavali dolazak do hrane, i najređe naletali na "otrovne/opasne" diskove su kopirani u svakoj generaciji. Veoma brzo, roboti su evoluirali postali jako dobri u nalaženju hranjivih i izbegavanju "otrovnih" diskova. Istovremeno su i dalje slučajno palili i gasili sijalicu, bez ikakvog pravila. Ali onda se desilo nešto drugo. Roboti imaju ograničeno vreme kretanja u toku koga moraju da nađu hranu. Otud, roboti su naučili da prepoznaju druge robote - kamerom vide oslobođenu svetlost iz sijalice. Pošto se više robota nakupi oko "hrane", intenzitet svetlosti je veći. Otud, roboti su naučili da je mesto sa koga dolazi snažniji svetlosni signal nego obično takođe i mesto na kome se nalazi hrana. I onda su počeli da se guraju oko hrane, i da "love u čoporima". No, ovo je onda proizvelo drugačiji selektivni pritisak: ako ima gomila robota oko diska, onda se broj poena "hranjivosti" deli među svim robotima, tako da svaki pojedinac dobije manje. A kopiraju se uvek samo programi onih robota koji imaju najviše takvih poena (ako dobro razumem studiju, pristup tekstu je još uvek ograničen). Zbog ovog selektivnog pritiska, oni su evoluirali sposobnost prevare, mimikrije: kada nađu hranu, više ne pale sijalicu, što sprečava druge robote da ih opaze i da im "ukradu" deo "plena"! Što je još zanimljivije, međutim, evoluirala je i kooperacija. Roboti nisu prosto potpuno prestali da pale sijalicu (što bi bio najbolji način da se potpuno sakriju od drugih), već su adaptirali signal za efektivnije traženje hrane u grupi. Različite selekcije su proizvele čitav niz različitih signalnih sistema, pomoću kojih se povećava šansa da će drugi roboti sa sličnim programom ("rođaci") naći hranu. Otud, postignut je ekvilibrijum dva selektivna pritiska: pritisak da se nađena hrana sakrije od drugih robota, i pritisak da se pomogne srodnim robotima da nađu hranu. Mutacije izazivaju varijaciju, selekcija bira iz te varijacije. I nastaju veoma kompleksna "ponašanja," veoma brzo...

Ovaj robot je toliko napredan da može da razgovara sa čovekom o ograničenom broju pojmova, pomera glavu i trepće.

Inženjeri sa tehničkog univerziteta u Minhenu, u saradnji sa japanskim naučnicima, dizajnirali su robota koji je preneo komunikaciju ljudi i mašina na viši nivo.

Robot reaguje na izvestan broj izgovorenih pojmova, pa će tako kada čuje reč "duga", dati objašnjenje kako duga nastaje. Iako za sada ne razume sve reči, njegovi izumitelji se nadaju da će u budućnosti moći da bude ravnopravan učesnik u komunikaciji, što bi, prema njihovim rečima, bilo idealno za usamljene ljude.

Začetnikom ideje može se smatrati Volt Dizni, koji je šezdesetih godina u "Ukletoj vili" u Diznilendu postavio biste na kojima su bila projektovana lica sa zastrašujućim grimasama. "Mask-bot" takođe podseća na robota Sonija iz filma "Ja, robot".

Još jedna primena "Mask-bota" koju predviđaju njegovi kreatori, biće na video konferencijama. "Ranije smo govornike gledali putem ekrana, a sada možemo stvoriti iluziju da su sa nama u prostoriji", rekao je jedan od članova tima.

Izvor: Blic