Re: Pesme..... Stihovi koje volimo...

od krtica Sre Jan 29, 2014 11:27 pm

Celoga je dana

Celoga je dana sneg lagano pado

kao s voćki cvet.

O, kako večeras, o, kako bih rado

odletela nekud daleko u svet,

nekuda daleko kroz cvetove snežne,

kao leptir lak

i nekome htela reci reći nežne,

tople, lepe, nove, kakve ne zna svak.

I sutona celog sneg je tiho pado

umoran i gust.

Večeras bih nekog ugledala rado,

ali njega nema. Put je davno pust

Samo s bledog neba beloj zemlji sleću

Pahulje kroz zrak.

O, kako je bolno kad ti doći neće

neko koga čekas, a spušta se mrak.

Desanka Maksimović

od **pesma** Pet Jan 31, 2014 8:36 am

Tin Ujević "Igračka vetrova"

Pati bez suze, živi bez psovke,

i budi mirno nesretan.

Tašte su suze, a jadikovke

ublažiti neće gorki san.

Podaj se pjanom vetru života,

pa nek te vije bilo kud;

pusti ko listak nek te mota

u ludi polet vihor lud.

Leti ko lišće što vir ga vije

za let si, dušo, stvorena.

Za zemlju nije, za pokoj nije

cvet što nema korena.

od Marea Sre Feb 19, 2014 3:29 am

A.S. Puskin "Tatjanino pismo Ogneginu"

Pišem vam - šta bih znala bolje?

I šta vam više mogu reći?

Sad zavisi od vaše volje

prezrenje vaše da l' ću steći,

al' ako vas moj udes hudi

bar malo trone i uzbudi,

vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,

i za sramotu mojih jada

ne biste znali ni vi sada,

bar da se nadam da sam smela

da ćete opet k nama doći

i da ću ma i retko moći

u selu da vas vidim našem,

da se veselim glasu vašem,

da vam što kažem, pa da zatim

o istom mislim i da patim

dane i noći duge sama

dok ne dodjete opet k nama.

Al' osobenjak vi ste, znamo,

i teška vam je selska čama,

a mi...mi ničim ne blistamo,

no iskreno smo radi vama.

Što dodjoste u naše selo?

U stepi, gde moj život traje,

ja ne bih srela vas zacelo

i ne bih znala patnja šta je,

Smirivši burne osećaje,

možda bih jednom (ko će znati?)

po srcu našla druga verna

i bila bih mu žena smerna,

a svojoj deci dobra mati.

Drugi!...A' ne, ja nikom ne bi'

na svetu dala srce svoje!

Oduvek tako pisano je...

Nebo je mene dalo tebi;

moj život sav je jemstvo bio

da ću te sresti izmedj' ljudi;

znam, bog je tebe uputio,

moj zaštitnik do groba budi...

U snove si mi dolazio,

i nevidjen si bio mio,

tvoj pogled me je svud proganj'o,

u duši davno glas odzvanj'o...

Ne, nije mi se san to snio,

jer čim si uš'o, ja sam znala,

sva premrla i usplamsala,

i rekla: on je ovo bio!

Ja tebe često slušah sama;

govorio si sa mnom jednom

kad prosjaku pomagah bednom

i kada blažih molitvama

buru i jad u srcu čednom.

Zar nisi ti i onog trena,

o prividjenje moje drago,

promak'o kroz noć kao sena,

nad uzglavlje se moje sag'o

i šapnuo mi reči nade

ljubavi pune i iskrene?

Ko si ti? Čuvar duše mlade

il' kobni duh što kuša mene?

Utišaj sumnje što mene guše.

Možda su sve to sanje moje,

zablude jedne mlade duše,

a sasvim drugo sudjeno je...

Nek bude tako! Što da krijem?

Milosti tvojoj dajem sebe,

pred tobom suze bola lijem

i molim zaštitu od tebe...

Zamisli: ja sam ovde sama

i nikog nema da me shvati,

sustajem i moj um se slama,

a nemo moje srce pati.

Čekam te: nade glas u meni

bar pogledom oživi jednim,

ili iz teškog sna me preni

prekorom gorkim i pravednim.

Završih! Da pročitam strepim...

Od stida više nemam daha...

Al' vaša čast mi jemči lepim

i predajem se njoj bez straha...

od **pesma** Uto Mar 04, 2014 11:33 pm

PREDOSEĆAJ

U plav letnji suton, krenuću na staze,

Hoću, bockan žitom, da kroz nisku travu,

U njenoj svežini, moje noge gaze

I da vetar kupa moju golu glavu.

Bez misli, bez reči, pozvan od daljina,

S dušom, od ljubavi silne opijenom,

Na put ću da pođem, poput ciganina,

Kroz Prirodu - srećan kao s nekom ženom

Artur Rembo

od **pesma** Sre Mar 05, 2014 12:01 am

ZAMORENA PESMA

Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini

Utešno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra
Pobožno je biti ništa

Prljav od suviše opevavane šume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je prebolela mužiku

Sloboda je zastarela
Moje pravo ime čeka da umrem
Ptico iza sunca usred rečenice
Kojom nasilnički ljubimo budućnost
Sve izgore; to je praznik

Poslušni pepeo
Brašno ništavila
Pretvara se
Iza mojih leđa u šugavog psa
Ispred mene u žar pticu
Govori mi istinu iza leđa

Grlice
Ti si pravi naglasak umrle nežnosti
Načini zoru od našeg umora
Miris je vreme koje je posedovao cvet

Al nereč kaže
kasno
je
Necvet
kaže
noć
je
Neptica kaže
plam
je
A je kaže nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaže to je pakao
Prava reč se još rodila nije

Branko Miljković

od **pesma** Sub Mar 29, 2014 1:12 am

Svetiljka spavač

Bez tebe spavati nisam znao, ni usuđivao se nisam
Izvrći stepeništu koje silazi,
Kasnije, otkrio sam da je ova zemlja,
Kojoj se putovi sunovraćuju u smrt, drugi jedan san
Tada sam te htio uz uzglavlje groznice moje

Da ne postojiš, da budeš crnja od tolika mraka,
A kada sam u svijetu uzaludno govorio glasno,
Na putovima preširoka sna sam te imao.

Bog goni u meni, bijahu to ove obale,
Koje sam lutajućim uljem obasjao, a ti si spašavala,
Noć iza noći, korake moje, od ponora što me opsjeda,
Noć iza noći, zoru moju, ljubav, koja se ne završava.

Nad tobom sam se nadvijao, dolino tolika kamenja,
Slušao sam šumove tvoga odmora teškog,
Vrlo duboko, u sjeni koja te prekriva, promatrao sam
Tužno mjesto gdje se pjena sna bjelasa

Slušao sam te kako sanjaš. O jednolična i gluha,
I ponekad nevidljivom nekom stijenom razbita,
Kako odlazi tvoj glas, otvarajući između sjena svojih
Potok jednog uskog i mrmoravog čekanja.

Tamo-gore, u zemaljskim vrtovima, istina je,
Panu, bezbožnik neki buja od svjetlosti smrtnili.

Ali ti, tebi dostaje i nešto mog lelujavog plamena,
Ti, što si nastanila noć savite izreke neke.

Tko si ti? Ništa do uzbuna od tebe ne znam.
Žurba jednog nesvršenog obreda u tvom je glasu.
Tminu ti dijeliš na vrhu stola,
I kako su ruke tvoje, o jedine, obasjane!

If Bonfoa

.

od **pesma** Ned Mar 30, 2014 3:35 am

Alba

pre zore bićeš tu i Dante i Logos i svi slojevi i tajne
i izbledeli mesec
nad belim površjem muzike
koje ćeš stvoriti tu pre zore
svečana nežna raspevana svilo
povij se ka tamnom nebu palmi
kišo nad bambusima dimni cvete
obalo vrba
zalud ti prsti samilosti puni
poruku pišu u pesku
dodati ništa nećeš svojoj dobroti
lepota tvoja pokrov će preda mnom biti
kazaće sama o sebi lebdeć nad burom
znamenja
te tako ni sunca nema ni otkrovenja
ni hostije
tek ja i pokrov
telesina mrtva

Semjuel Beket

od **pesma** Ned Mar 30, 2014 7:38 am

Agape

Ti si moja sestra po drskosti srca.
Srce, koje raste pod šumskim rastinjem.
Srce koje kuca – srce koje puca,
Srce koje jeste – čežnja sirotinje.

Tek će doći dani kada ćemo spremni
Dočekati zore, napuniti pluća
Vazduhom, da diše novi život zemni
I na bregu novosagrađena kuća.

Za trpezom posnom, uz domaće vino,
Dići ćemo čaše s osmehom na licu.
Grliću te blago, korak pred istinom,
Ko dečak kad grli prvu devojčicu.

Dejan Petrović Hica

od **pesma** Ned Mar 30, 2014 7:42 am

Istina

Ja znam da stradah, da žuđah i padah
U svom životu. Može biti sporo,
Al’ će tek doći klonulost i zadah
Da skriju sve što voleo sam skoro.

Osećam da se lagano odvaja
Stari svet želja i misli od mene,
Da su mi dani sa sve manje sjaja,
I bledo cveće spomena da vene.

I da će, najzad, doći dani bledi,
Dani bez suza, osmeha i sreće,
I bez života, kad će u toj bedi
Vladati nemar, padanje sve veće

S prestola sreće, zadovoljstva, mašte
I sna, nad kojim sijale su sfere;
Rasplinuće se u vizije tašte
Sve, i u tugu mutne atmosfere.
K’o dobra majka bez jedinca sina,
Duša bez svog će ideala biti,
Živeti nemo predelima splina,
Dokle se jednom ne raskinu niti

Tela i duha, s vremenom i svelom
Nadom, a srce prestane da žudi.
Zaspaću mirno pod Istine velom
Sa vencem snova preko mrtvih grudi.

Sima Pandurović

od **pesma** Ned Mar 30, 2014 7:44 am

od **pesma** Ned Mar 30, 2014 9:27 pm

Zbogom, mašto moja

Zbogom, Mašto moja!
Zbogom mili druže, ljubavi mila!
Ja odlazim, ne znam kuda,
Ni kakvoj kobi, ni da li ću te opet videti.
Zbogom dakle, mašto moja.
Još samo jedno – da se osvrnem za trenutak;
Sve sporije, sve slabije otkucava sat u meni,
Odlazak, sumrak, ubrzo staće srčani damar.
Dugo smo zajedno živeli, radovali se, milovali;
Divno! – a sada rastanak – zbogom,

Mašto moja. Pa ipak, da se ne zaletim;
Zaista, dugo smo živeli, spavali, pročišćavali se,
u stvari se stopili u jedno;
Pa tako, umiremo li, zajedno umiremo (jeste, ostaćemo jedno)
Odlazimo li ikuda, zajedno idemo u susret onome šta biva,
Možda ćemo bogatiji biti i radosniji, i nešto naučiti,
Možda me to sada u stvari ti privodiš istinskim pesmama (ko to zna?)
Možda to ti zapravo otvaraš, okrećeš bravu smrti – pa onda,
konačno,
Zbogom – i zdravo! – Mašto moja.

Walt Whitman

od **pesma** Ned Mar 30, 2014 9:33 pm

ISTORIJA I NASTAVAK

Istorijа Hoću, reče Bog.
Poče,
i sve je išlo krаsno.
Do trenutkа kаd je prestаo dа veruje.
Ondа bledunjаvi monotoni predeli vodа u izdvojenim kаpimа
retko kržljаvo bilje.
A svetlost od tаme ne bi odvojenа.
Izvesno: Bog je video dа nije dobro.

Nаstаvаk
Bog nije znаo gde je nаprаvio grešku
ni čovek je uočiti nije stigаo.
Ostаlo je tаko kroz bodljikаvo vreme
svet sа izrаštаjem zа koji niko ne znа.
Uzor je služio zа novа oblikovаnjа:
svаkа formа sа stаrom mаnom usаvršenom u stilu nаkаznosti.
Tаko se okreće ostvаreno u nаstаvljаnju zаblude prve.

Rаde Dаcić

od **pesma** Ned Mar 30, 2014 9:36 pm

Mladi gnevni pesnici

Najvažnije je ono što ostane posle gozbe!
Otprilike,
svakih pet-šest godina pojavi se na sceni nova generacija mladih,
gnevnih pesnika spremnih da promene svet.
I doista, s pravom su gnevni;
toliko je nepodnošljive poetske truleži okolo;
toliko prljavog sentimentalizma koji izaziva bes;
folklornih demona koje treba probiti glogovim kocem.
Ali, avaj – prastara je to ujdurma – ne zadugo potom,
gnevni pesnici što sede po kafanama gde se ostaje do zore,
zamore se od svog gneva, od svakidašnjice,
od saznanja da je ovo svet posledica, a ne uzroka,
i sami postanu meta novih, mladih naraštaja gnevnika što pristižu,
situirani u transu.
I tek jedan od njih
(onaj što je ponizan pred tamnim ogledalom u sebi)
kao prastari egipatski skarabej u ćilibaru produži svoj život.

Dragan Jovanović Danilov

od **pesma** Ned Mar 30, 2014 9:38 pm

AMOR FATІ

Kаžu mi, čujnim šаpаtom,
dve lipe izа kuće: Ti si kriv;
ti si ovde posаdio nаs obe u klizište, nа sever,
dа štitimo ti temelj Ruševnog domа — а mnogo godinа je tome;
Sаdа ti, poodrаsle,
čuvаrimo nаd krovom i krvаrimo u junu mirisom svogа zlаtа,
Šuštimo kаdа dаždi il kаd nаs vetаr češljа,
A ti si kriv: zbog tebe širimo korenje ovde u grаdsku jаlovinu,
u šut, u krševinu — Kаžu mi šаpаtom lipe,
а jа im šаpаtom velim: Dobro je što je tаko;
dobro je što postoji Nesrаzmer,
kаd se uzrok sretne sа posledicom;
Evo vаm blаgoslov, lipe;
а vаš je blаgoslov meni
Prerаstаnje mog činа, prerаstаnje mog čаsа.

Ivan V. Lalić

od **pesma** Uto Apr 01, 2014 5:14 am

JA ĆU TE OTETI

Ja ću te oteti, od svih zemalja, o svih nebesa
Zato što mi je šuma - kolevka, a grob - grm potkresan
Zato što po zemlji na jednoj nozi šećem
Zato što o tebi pevam - kako niko neće
Ja ću te oteti od svih vremena i noći svih
Od svih zlatnih zastava, od mećeva svih
Ključeve ću baciti, pse oterati sa trema
Zato što sam u noći vernija od psa verna
Ja ću te oteti od svih žena - što da uvijam? -
Nećeš biti ničiji muž, ni ja žena ničija
I u poslednjem trenu, uzeću te - ne pričaj! -
Od onog s kojim Jakov u noći skita
Al dok ti ruke ne skrste na grudima -
O prokletstva! - u tebi još tvoje krvi ima:
Dva tvoja krila u etru traže lek
Tebi je svet - kolevka, a grob - svet

Marina Cvetaeva

od **pesma** Uto Apr 01, 2014 11:04 pm

Njena vrsta

Izađoh vani, vještica opsjednuta, što zrak
crni pohodi, i noću ima više smjelosti,
zlo sanjajući, odradih svoj zadatak,
svjetlo po svjetlo, nad domovima prostim,
samotan stvor, van uma, dvanaestoprsta.
Takva žena nije žena u cijelosti.
Ja jesam njena vrsta.

Otkrila u šumama puno sam toplih spila*,
i nakrcala u njih robe sam svakojake,
tava, polica, plakara, crteža, svila;
spremala večere za crve i vilenjake:
cviljela dok opet nesređeno ne svrstah.
Takova žena neshvaćena je bila.
Ja jesam njena vrsta.

I mahah, kočijašu, u kola kad sam ti sjela,
golim rukama selima prolaženim,
zadnje svijetle staze učeć, ja, preživjela
gdje tvoji plamovi još grizu bedro meni
i gdje ti točkovi zaviju, rebro mi prska.
Umrijet nije sramota takvoj ženi.
Ja jesam njena vrsta.

En Sekston

od **pesma** Uto Apr 01, 2014 11:23 pm

Prva šetnja

Tko nam je usmjerio korake?
Ili tajnu našu volju ne znamo
dok promičemo.
Crteži na zidu
sanjaju kretnje
iščezlih djevojčica,
zatim zbrkano groblje
kojim se poigralo vrijeme.
Polje kamilice pa dah šume.
Već je umor u stopalima
i meso ležaj ište.
Jesmo li umakli gradu
što gmiže za nama
penjuć se do mjesta
gdje ljubimo se
na život i smrt.

Tito Bilopavlović

od **pesma** Sre Apr 02, 2014 9:51 pm

Usamljeni Krist

Bdijte i molite samnom!
Duša je moja do smrti žalosna.
Bdijte i molite samnom!
Oči su vaše prepune sna -
Zar ne možete bdjeti?
Ja idem
Da posljednje svoje vam dam -
A vi spavate.
Usamljen stojim među usnulima,
Usamljen izvodim djelo
Najtežeg mi časa.
Bdijte i molite samnom!
Zar ne možete bdjeti?
Vi svi ste u meni,
Al' u kome sam ja?
Što znate o ljubavi mojoj,
Što znate o boli moje duše?
O usamljen, usamljen
Ja umirem za vas -
A vi spavate!
Vi spavate.

Christian Morgenstern

od **pesma** Sre Apr 02, 2014 10:20 pm

IZVAN NEPOSREDNE STVARNOSTI NIČEG I NEMA

Noć je. Noć mrkla. Na nekoj kući, na ogromnoj udaljenosti
Sja svetlost s jednog prozora.
Vidim je i osećam se kao čovek od glave do pete.
Čudno je da me čitav život osobe koja tamo stanuje, a ne znam ni ko je ni šta je,
Privlači jedino zbog te svetlosti viđene iz daljine.
Nema sumnje da je njen život stvaran i da ona ima lice, kretnje,
porodicu i zanimanje.
Ali mene sada zanima jedino svetlost s njenog prozora.
Uprkos činjenici da je svetlost tamo zato što je ta osoba upalila,
Svetlost za mene predstavlja neposrednu stvarnost.
A ja nikad ne prelazim granice neposredne stvarnosti.
Izvan neposredne stvarnosti ničega i nema.
Ako ja, sa mesta gde se nalazim, jedino tu svetlost vidim,
Samo ona i postoji, u odnosu na udaljenost s koje je posmatram.
Čovek i njegova porodica stvarni su s druge strane prozora.
Ja sam s ove strane, na ogromnoj udaljenosti.
Svetlost se ugasila.
Šta me se tiče što se čovekov život nastavlja?

Fernando Pessoa

od Sponsored content