Umetnost i nauka- čuda uma

Oduvek je postojala ta famozna podela. Kreativni nasuprot analitičkog uma, leva hemisfera mozga spram desne, moć apstrakcije protiv saznajnog opažanja. Umni naponi koji tvore dela naučnog i umetničkog tipa suprotnog su naelektrisanja, ali upravo ta pripadnost oprečnim spektrima ljudskog razumevanja daruje im neku unikatnu iskru u onim retkim slučajevima kada stupe u veličanstveni zagrljaj.Postoje mišljenja da je ovakva vrsta simbioze nefunkcionalna, neupotrebljiva i suvišna. Takvo gledište je samo odraz pogrešne postavke stvari i robovanja instrumentalizmu – pretpostavci o “moranju” postojanja svrhe koja se ogleda u nečemu konkretnom. Previđa se doprinos rastu duha obeju disciplina. Koristi koje umetnost ima od nauke su očiglednije: brojne tehnike i alati istraživačkog rada našli su svoju primenu i u umetnosti; na velike naučne prodore i promene percepcije sveta, najveći među naučnicima su reagovali vlastitim interpretacijama novih saznanja, vršeći konstantnu evoluciju umetnosti iz jednog pravca i žanra u drugi. Sa druge strane, ono što je često introvertni naučni svet vekovima učio od umetnosti jeste angažovaniji i otvoreniji nastup i odnos ka publici, kao i neophodnost blagovremene reinvencije i unosa novih ideja i metoda.



Pitagora je, sa svojim učenicima, verovao da sve može biti izmereno ritmičkim ciklusima, te su njegove teorije muzike prve definisale intervale i, uopšte, numeričke srazmere muzike prenesene na univerzalni, kosmički plan. Pitagorejska tvrdnja da, ne samo da su brojevi u osnovi svega, već da stvari jesu brojevi (koje su posmatrali sa apsketa prostora: jedan je tačka (monada), dva je linija, tri je površina itd.). Stoga ne čudi da je upravo u takvom sistemu nastala pentatonska skala, kao i numerički odnos koji odgovara intervalima skale.

U “muziku sfera” je utkan i metafizički princip da matematika takođe obasjava i ton energije koji se manifestuje u brojevima, ali i telima tada poznatog Sunčevog sistema. Pitagora je postulirao da se deset sfera, uključujući Sunce, Mesec i Zemlju (za koju su znali da nije središte kosmosa) obrću oko “vasionskog ognja” (poistovećenog sa brojem jedan) i da sa obrtanjem emituju vlastiti unikatni šum, orbitalnu rezonancu – neku vrstu nebeske muzike nedostupne ljudskom uhu. Sfere bliže centru proizvode niže, a one udaljenije više tonove. Astronomija je, tako, opisana kao “dupla nauka čulnog prepoznavanja – astronomije za oko, muzike za uši, sa osnovom u numeričkim odnosima.
Dvadeset vekova kasnije je i Johan Kepler sam pisao da želi da “podigne veličanstvenu građevinu harmonijskog sistema muzičke skale…koja je i sama izrečena u nebeskim kretanjima.

Leonardo Da Vinči i duh univerzalnosti

Verovatno jedina istinski objektivna i neophodna stavka u inače subjektivnim popisima genijalaca koji su pomirili nauku i umetnost je čovek čija je kolosalnost zamisli i nedodirljivost realizacije zauvek obasjala svet.




Renesansni polimat – slikar, izumitelj, arhitekta, muzičar, anatom, astronom, inženjer, skulptor…beskrajem svog uma i prodornošću svoje vizije izazivao je podozrenje, koliko i strahopoštovanje savremenika. Njegov život, ispunjen smenama duboke nesreće i nepresušnog nadahnuća, otpočeo je 1452. godine u seocetu Anchiano, blizu mesta Vinci, kao nepriznato dete Florentinskog notara i seljanke.



Svoje beleške i uputstva za konstrukciju je pisao unatraške i posebnim kodiranjem, kako bi samo istinski prosvetljeni sledbenici mogli da ih protumače. Te male riznice neprocenljivog blaga, prepune naučnih dijagrama, su sada, uglavnom, delovi privatnih i basnoslovno bogatih kolekcija.

U nekim slučajevima je saradnja nauke i umetnosti stvarala dela čiji je domet bilo teško dosegnuti i vekovima kasnije. Priče o takvim ostvarenjima postaju legende. Simbioza primenjene umetnosti i precizne mehanike je dovedena do malog čuda još davne 1827. godine, kada je švajcarski časovničar Abraham-Louis Breguet nakon 45 godina rada završio svoje životno delo – najveću komplikaciju satnog mehanizma. Marie-Antoinette ili Kraljica, kako se ovaj neverovatni merni instrument još naziva, je poručena 1782. za kraljicu lično, od strane njenog obožavatelja (najverovatnije oficira njene garde). Marija Antoaneta nije dočekala da vidi ovo remek-delo, jer je pogubljena 34 godine pre završetka izrade. Sat je u svom sklopu nosio svaku mernu funkciju koja je u to vreme bila poznata: časovnik, minutni ripiter, večiti kalendar, termometar, hronograf i indikator raspoložive radne energije. Kraljica je bila čuvana u sklopu kolekcije satova L.A. Mayer instituta za islamsku umetnost u Jerusalimu, sve dok 1983. nije ukradena zajedno sa 106 drugih vrednih mehanizama. Stručnjaci jedne od najstarijih časovničarskih manufaktura i naslednici Breguet-ovog umeća su 2005. pokušali da naprave repliku na osnovu prvobitnih nacrta i fotografija, a možda slika ove lepotice najbolje govori u ime besprekorne veštine i estetskog sklada. Svega dve godine kasnije, originalni sat je pronađen i vraćen kolekciji.

Fraktali B.Mandelbrota i pejzaži beskraja

M.C.Escher i matematika nemogućeg

Maurits Cornelis Escher (Leeuwarden, 1898. – Laren, 1972.) bio je holandski grafički umetnik i litograf proslavljen po briljantnoj upotrebi matematičkih, poglavito geometrijskih principa i pravila kojima je stvarao svoje tzv. “nemoguće strukture”. O tome da iza vrhunske umetnosti može stajati i analitična, naučna promisao najjasnije govore brojni paradoksalni prizori percepcije čoveka, prostora, flore i faune u savršeno matematički uređenoj stvarnosti. Interesantno je da Escher nije imao formalnog matematičkog obrazovanja osim onog u srednjoj školi.Nadahnuće za svoj rad neumorno je crpeo iz brojnih pročitanih radova i ideja (uključujući i one slavnog fizičara Rodžera Penrouza) – fasciniran apsurdnošću tzv. “beskonačnih figura”, njegova dela se mogu grubo podvesti u dve oblasti: geometriju prostora i logiku prostora. Osim naučnih knjiga, za njega je direktan izvor inspiracije bila i konkretna struktura i esencija ne-Euklidovske geometrije.

Georges Seurat i optika boja