Ono, što nije u nama...

Ako nekog mrzimo, onda u njegovom liku mrzimo nešto što je usađeno u nama samima. Ono što nije u nama samima, to nas ne uzbuđuje.

Mislim da je mržnja preteška reč... Možda bih je zamenila rečju ''nepodnošenje''.
Mnogo mi se svideo citat, smatram ga apsolutno tačnim.
Kod drugih ne volimo, ono, što ne volimo kod nas.
Ne znači da su drugi bolji, ili lošiji u odnosu na nas,
jednostavno me zanima, da li razmišljate na ovaj način?
Da li možete da zavirite duboko u sebe, pomirite se sa onim što ne volite unutar svog bića?
Samim tim prihvatite i ono što niste voleli, niste podnosili, kod nekog drugog.

Ako nekog volimo, onda ga ne mrzimo.  Nije baš ni tako, čudno, ali oba ova osećanja su legitimna kad smo sa nekim bliski. Samo, manje oštro sudimo onome što kod nekog mrzimo, jer ga volimo.   

Voleti sebe u potpunosti je oslobadjajuće, zvuči egoistički, ali nije tako. To je polazna tačka za ljubav preme bilo čemu ili kome drugom.  

Najgore je imati konstantni osećaj krivice i nositi ga kroz život jer se nismo pomirili sa svojim lošim stranama, a opet, da bi se promenili na bolje moramo ih biti svesni, ako nam je stalo da budemo bolji i da živimo srećnijim, ispunjenijim životom, ako ne....

Često se loši ljudi u svakoj prilici osećaju dobro u svojoj koži, upravo zato što nemaju trunku  pozitivne samokritike koja ih upozorava da negde greše, a svi nekada negde pogrešimo. Priznati grešku sebi, ne znači da mrzimo sebe već tu grešku. Voleti sebe ne isključuje onaj osećaj da ponekada mrzimo, ne volimo nešto što smo uradili, rekli, osetili, to nas čini ljudima od krvi i mesa sa šansom za bolje.

Kako vreme prolazi, mišljenja sam da se sa svim u sebi mogu izmiriti, prihvatiti svoje mane, ali da ih do kraja nikada ne mogu voleti jer smo u stalnom sukobu, želim da napredujem i oslobodim se svih tih gluposti. Znam, lako je reći,'' ali pesmo ne ide to tako....'' Samo sam iskrena.

Mnogo lakše podnosim tudje loše strane od sopstvenih, mogu kod nekog drugog da uvidim nešto što me iritira ali ga ne mogu zbog toga mrzeti, nije on takav u globalu,kao što ni ja nisam onakva kakvom se ponekada nekom učinim, jednostavno se sklonim ako sa tim ne mogu izaći na kraj, sa nečijim ružnim osobinama, i gotovo.

Citajuci, veoma pazljivo, sta si napisala, pronalazim upravo ono sto sam o sebi htela reci. Ovo nije prvi put da mi Pesma uzme ono sto sam vec imala u planu da iskazem. Iskreno, meni je teze podnositi svoje lose strane iako su one skoro bezazle u poredjenju sa mnogim ljudima koje sam upoznala. Oni su unapred planirali sta ce lose uraditi da bi iz toga dobili korist. Obicno materijalnu, ali I onu vrstu  satisfekcije kada trijumfuju sto su nekog napravili da bude ocajan. Znam jednu tesku lazljivicu koja je o ljudima izrekla uzasne, najgore neistine. Znas je I ti, Pesmo. Pitam se sta li je sve za mene izmislila kad je onako znala lagati o drugima. Za takve osobe se kaze da su opsesivni kompulisivni lazovi, a ja bih rekla da su to zli psihopate. Ponekad se dugo zadrzavam I oko takvih pokusavajuci da ih bar malo izmenim. Uvek 'izvisim' u tom pokusaju. Bezim tek kada osetzivim od njihove pakosti.

Trebalo bi po uvodu u temu da nas tudja pakost ne pogadja, ako je nemamo u sebi- ali je u stvarnosti drugačije, pakosni ljudi prave velike probleme. Ustvari, i ne pogadja direktno, ali na neki način zaboli bar malo ta neljudskost.

Dobro sam preispitala sebe, u sebi nemam pakosti, a ne volim je kod drugih jer je to osobina koja kao magnet privlači mnogo toga negativnog na sebe i oko sebe.

 Ne mogu pomoći takvima, a ne snalazim se u ozračju koje prave, nije mi svejedno kad vidim šta rade oko sebe- zato odem.

 Nije kukavički, više se ne smaram sa takvima na netu, u životu uradim slično, okrenem ledja i odem bez reči od takvih. Nemam kada da ih mrzim niti da se bakćem sa svim tim glupostima.