Književni odlomci i citati

''Što je svetac? 
Svetac je onaj ko je dosegnuo daleku ljudsku mogućnost. Nije moguće reći što ta mogućnost jeste. Mislim da ima neke veze s ljubavnom energijom. Posljedica susreta s tom energijom je izvedba neke vrste ravnoteže u haosu postojanja. Svetac ne razrješava taj haos; kad bi bilo tako, svijet bi se već odavno promijenio. Mislim da svetac ne razrješava taj haos čak ni za sama sebe jer postoji nešto oholo i ratoborno u ideji čovjeka koji uspostavlja red u svemiru. Ta je vrsta ravnoteže njegova slava. On svladava nanose kao odbjegla skija. Njegova je putanja milovanje brijega. Njegov je trag sniježni crtež u trenutku licnog sklada s vjetrom i stijenom. Nešto u njemu tako voli svijet da se podaje zakonima gravitacije i slučaja. Daleko od toga da leti s anđelima, on preciznošću seizmografske igle iscrtava stanje čvrstog krvavog krajolika. Njegova je kuća opasna i konačna, ali on je kod kuće u svijetu. On može voljeti obličja ljudskih bića, istančana i izopačena obličja srca. Dobro je među nama imati takve ljude, takva uravnotežujuća čudovišta ljubavi.''

Leonard Cohen  Divni gubitnici, 1966

„Nezadovoljstvo nas izdvaja, usamljujemo se, stvaramo oko sebe krug praznine, uzalud se susrećemo s ljudima, oni ne ulaze u naš zatvoreni prostor u kojem živimo sami sa svojom pozlijeđenošću.

I to je odnos, ali strašan: ničeg nema. Aveti hodaju tim zamračenim krugom po kome fosforesciraju plamičci sjećanja, ne osetljavajući ništa, plašeći nas svojim mrtvilom. Pusto usamljeno gorenje koje ne greje, srdito žaljenje sebe živog zakopanog u izdvojenost iz koje posmatramo život što se kreće bez nas, besmislen, jer ga ne osmišljavamo sobom. Nismo u njemu, jer ni on nije u nama, ne oživljavamo ga, ne opravdavamo svojim učešćem, istrajavajući a žaleći.“

''Tišine'' Meša Selimović

''Ja svakako ne mislim da je ženski pol toliko budalast da bi mi zamerio što mu pripisujem ludost, jer sam I sama žena I uz to oličenje Ludosti. Pa ako se stvar pravično proračuna, žene imaju da zahvale Ludosti što su u mnogo čemu srećnije od muškaraca. U prvom redu, zbog lepote koju one sa pravom uzdižu iznad svih stvari; jer njome mogu tiranisati I same tirane! Otkuda, inače, u muškaraca ona strašna spoljašnost: hrapava koža, gusta brada što ga čini starijim – ako ne od štetne mudrosti? Žene, pak, uvek podražavaju večnoj mladosti. Zatim, šta one drugo žele u životu nego da se što više dopadaju muškarcima? To je jedini cilj onom pustom udešavanju, mazanju, kupanju, češljanju, mirisanju; sa tim ciljem upotrebljavaju mnoga veštačka sredstva da ulepšaju lice, da oboje obrve I da neguju kožu. Čime se uopšte mogu više umiliti ljudima nego ludošću! Jer nema na svetu stvari koju muškarci ne bi dopustili ženama. I to za kakvu drugu nagradu ako ne uživanje! Nijednom drugom stvari ih ne zabavljaju tako kao glupošću! Niko neće poreći tu istinu, ako se samo seti kakve sve budalaštine muž brblja sa ženom I kakve gluposti čini kada god hoće da mu žena pruži uživanje. Tu imate prvu I naročitu nasladu u životu I izvor iz kojeg ona ističe.''
[…]
'Mora se priznati da je rat žetva i izvor najslavnijih dela. Može li biti veće ludosti nego da se iz ne znam kakvih razloga preduzima ona vrsta borbe koja i jednoj i drugoj strani donosi više zla nego dobra? A o onima koji su pali u boju nema nikakva spomena kao ni o Megaranima! Sem toga, kad su već obe vojske uređene i stanu jedna prema drugoj i kada se zaore potmuli glasovi rogova, šta tada, molim vas vrede svi oni mudraci koji su iscrpni od mozganja i koji zbog svoje razdvojene i rashlađene krvi jedva dašću? Za rat je potrebno mnogo durašnih i snažnih ljudi koji imaju vrlo mnogo smislenosti i što manje pameti; osim ako neko ne voli Demostena kao vojnika koji je, držeći se Arhilohova saveta, uhvatio maglu čim je ugledao neprijatelja. Bio je isto tako loš ratnik kao što je bio izvrstan govornik.''
[…]
Da kažem nešto o nauci I umetnosti. Šta je podsticalo ljude da pronalaze I ostavljaju potomcima, kako oni misle, tolika izvanredna dela? Zar ne žeđ za slavom? Ti ludaci nad ludacima misle da ne treba da se čuvaju ni noćnog bdenja, ni znoja, ni gladi da bi postigli ne znam kakvu slavu koja je, u stvari, prazna utvara. Ali ne zaboravite da Ludosti dugujete zahvalnost za tolike udobnosti u životu I, što je ponajlepše, možete se koristiti glupošću drugih.''
[…]
( Erazmo Roterdamski, Pohvala ludosti )

"Ponajčešće ljubav znači rat. Borba u kojoj svako nastoji da ščepa za vrat onog drugog. Sastoji se od ljubomore, posedovanja, pripadanja, čak u odnosima koji izgledaju najširokogrudiji. Kao u svim drugim bitkama i u ovoj padaju žrtve. Uvek postoji jedan koji voli više nego drugi, jedan koji pati, drugi - koji pati zato što nanosi patnju. Na sreću, ne pate uvek jedni te isti, pa odnos može da se preokrene. Ali, postoji i izvesna nežnost koja nam pomaže da prihvatimo onog drugog, a koja se sastoji od poverenja i dostojanstva. No, žalosno je što ljudi uvek nastoje da dobiju na jednoj strani ono što su izgubili na drugoj. Malo ih je koji su zadovoljni položajem i svojim materijalnim stanjem. Oni pokušavaju da to nadoknade na račun drugih u svojim ljubavnim odnosima, jer žele nešto da se ušićari. Dobija se, dok sve ide svojim tokom. Osim toga, u ljubavnim odnosima postoje "smicalice" kojima se možemo poslužiti, te ostaviti partneru da posumnja da li ga uopšte volimo. Meni je to odvratno. Postoji, takodje, jedan prirodan, razuman odnos koji potvrdjuje činjenica da ako neko s vama živi, s vama spava i smeje se - s vama, onda vas zacelo i voli, pa onda čemu sumnjati da će prvom prilikom da otprhne."

F.Sagan,Odgovori

"Nisam više osećao ni grad ni ulicu, ni njezino ime, ni svoje, osećao sam samo da sam ovde stran i da, na divan način razrešen, stojim u nečemu nepoznatom, da u meni nema nikakve namere, ni poslanja, ni veze sa bilo čime, a ipak sam sav taj mračni život oko sebe osećao u jednako punoj meri kao i krv pod vlastitom kožom. Prožimao me je samo taj osećaj, da se za mene ne dogadja ništa, a ipak, da mi sve pripada.
Taj najblaženiji osećaj najdubljeg i najistinitijeg doživljavanja možemo doživeti samo ako ne sudelujemo ni u čemu. Taj je osećaj jedan od živih izvora moga unutarnjeg bića i u nepoznatoj me okolini uvek prožima kao neka naslada."

Štefan Cvajg ''Ulica na mesečini''

"Prvi jezik kojim su se ljudi sluzili bili su pokreti. Nije bilo niceg primitivnog u ovom jeziku koji je glatko tekao s ljudskih ruku, ništa što sad izgovorimo nije nemoguce reci u beskonacnom nizu pokreta omogucenih finim kostima prstiju i zgloba. Pokreti su bili slozeni i domišljati, ukljucujuci i delikatnost pokreta koja je od tog doba izgubljena.
Osim jednog izuzetka, skoro da ne postoje zapisi o prvom jeziku. Izuzetak, na osnovu koga potice svo znanje predstavlja Zbirka 79 fosila pokreta, otisci ljudskih dlanova zamrznuti u pola recenice i smešteni u mali muzej u Buenos Ajresu. Jedan pokret za "Ponekad kada pada kiša", drugi za "Posle svih ovih godina", sledeci za "Da li sam pogrešio što te volim?". Pronašao ih je u Maroku 1903. argentinski lekar Antonio Alberto de Bijedima. Krstario je po planinskom vencu Visoki Atlas kada je otkrio pecinu u kojoj je 79 pokreta utisnuto u škriljac.
Zato, ako vam na velikim okupljanjima i zabavama, ili dok ste okruzeni ljudima sa kojima ne osecate bliskost, vaše ruke ponekad cudno vise - ako shvatite da ne znate šta s njima da radite, preplavljeni osecajem tuge koji se javlja kada prepoznate otudenje od sopstvenog tela - to je zato što vaše ruke pamte doba kada su prepreke izmedu tela i duha, mozga i srca, šta je unutra a šta napolju, bile mnogo manje. Nije to da smo u potpunosti zaboravili jezik pokreta. Navika da gestikuliramo dok pricamo ostala je iz tog perioda. Pljeskanje, pokazivanje, podizanje palca: sve su to artefakti pradavnih pokreta. Drzanje za ruke je na primer, nacin da se setite kakav je osecaj kada ništa ne kazete jedno drugom."

Istorija ljubavi, Nikol Kraus

"Sudbina Evrope je tužna. U svojoj istoriji nema ni dana kada je bila složna. Istorija je njeno slomljeno, razbucano, rastrgano telo. Razbojište i masovna grobnica, kolevka predela koji su opljačkali interese i zavisnosti. U Evropi nema ništa za što se ne lepi greh. Leži na odru kao zgažena životinja. Biti Evropa nije trijumf, ovaj virtuelni kontinent polazna je tačka bezmerne patnje na zemlji.
Evropa znači daleko gledati. Bila je boginja u Epiru. Sama je šetala po poljima, brala cveće, kada ju je Zevs, taj razbludni mužjak, ugrabio u liku bika. Evropa nije bila Evropljanin, i u ropstvu je daleko gledala. Rađala je kraljeve koji su slušali srca poverenih im ljudi da učine lepšom dušu njihovih naroda. Živeli su ovde muškarci koji su bili zaljubljeni u dalekovidu ženu. Orfej, Dante, Šekspir, Helderlin, Rilke i još nekolicina. Bili su kraljevi koji su hteli da učine lepšom dušu svojih naroda. Herodot je smatrao da je poziv Evrope: vaspitavati muškarce. Za taj poziv nikada nije bilo istinskih zahteva.
Od Evrope nije preostalo ništa drugo do duša nekoliko ljudi.
Možda će se jednog dana oglasiti neko, zapevaće na javnim trgovima, i ljudi će nehotično zastati, podići glavu, prekinuće zaludno muvanje, jer će možda osetiti i razumeti radost zajednice. Stići će čovek koji će jedino reći:
"Ovde je isti nebeski svod."
Ovoga čoveka će opet ubiti."

"Postoji samo jedan greh, samo jedan, a to je krađa. Svaki drugi greh neka je vrsta krađe. Kada ubiješ čoveka kradeš život, kradeš pravo njegove žene na muža, otimaš njegovoj deci oca. Kada slažeš kradeš nečije pravo na istinu. Kada varaš, kradeš pravo na pravdu."

- Haled Hoseini

"Nisam na ovaj svet došao da bih bio poražen, niti neuspeh struji mojim venama. Nisam ovca, koja čeka da je njen pastir podstakne. Ja sam lav, koji odbija da zbori, da hodi i da spava s ovcama. Neću slušati one koji kukumavče i žale se, jer je njihova bolest zarazna. Neka se takvi pridruže ovcama. Klanica neuspeha nije moja sudbina. Nameravam da istrajem sve dok ne uspem. Životne nagrade stižu na kraju svakog puta, a ne na početku; i nije mi dano da znam koliko je koraka neophodno da načinim da bih dosegao svoj cilj. Neuspeh me može čekati i na hiljaditom koraku, a da se, ipak, uspeh krije već iza sledeće okuke na putu. I nikada neću saznati koliko sam mu blizu ili daleko od njega, ako ne zaokrenem iza te okuke. Uvek ću načiniti i onaj sledeći korak. I ukoliko mi ni on ništa ne donese, učiniću i naredni, pa i onaj iza njega. Pravo rečeno, hoditi korak po korak i nije tako teško. Nameravam da istrajem sve dok ne uspem."

"Najveći trgovac na svetu" - Og Mandino

Razmišljanje 

Godinama sam bio nervozan (neurotičan). Bio sam plašljiv, depresivan i ohol. I svatko mi je govorio: Ti se moraš promijeniti. I svaki bi mi rekao kako sam neurotičan. Bili su mi već dosadni, i ja sam im obećavao i mislio sam se promijeniti, ali nikad nisam uspio pa koliko god sam se trudio. To što me je najviše boljelo, bilo je da mi je najbolji prijatelj uvijek govorio kako sam neurotičan. I on je uvijek ponavljao, da se moram promijeniti. I njemu sam obećavao, pa opet nije od toga bilo ništa, to nikad nisam uspijevao. Tako sam se osjećao bespomoćan i zarobljen. Jednog mi dana reče on "Ne mijenjaj se! Ostani kakav jesi!" I nije važno, da li ćeš se ti promijeniti ili ne! Volim te, onakvog kakav jesi. Tako neka bude" Te riječi su zvučale poput glazbe u mojim ušima. "Ne mijenjaj se, ne mijenjaj se, volim te...". I ja sam se otpustio i postao sam življi, i gle čuda nad čudom - ja sam se promijenio. A sada znam da se nisam u istinu mogao promijeniti, dokle nisam našao nekoga, tko me zaista volio, bez obzira da li ću se promijeniti ili ne. "Volim te" "rado te prihvaćam onakvog kakav jesi" kad se nekome reče onda njemu ili njoj čini neobično dobro. Biti voljen bez preduvjeta i pretpostavki omogućuje život pun smisla. Ako se netko osjeća voljen i ljubljen onda može velikodušno darovati svoj život, može se zauzimati za ljude a da uopće ne gleda što mi to donosi. Ne odbacujte sebe govoreći kako ništa ne vrijedite! Dopustite si biti voljeni! Prihvatite sebe takvi kakvi jeste sa svim svojim vrlinama i manama! 

Anthony de Mello

Postadoh sam sebi najljući neprijatelj. Ništa nisam toliko želeo učiniti a da se u isto vreme ne bih toga mogao i odreći. Čak i u detinjstvu, kad mi ništa nije nedostajalo, želeo sam umreti: hteo sam se predati, jer mi se borba činila besmislenom. Shvatao sam da ništa ne mogu dokazati, osmisliti, dodati ili oduzeti produžujući život koji nisam sam tražio. Sve egzistenicje oko mene bile su promašene ili, ako i nisu bile promašene, bile su smešne. Osobito egzistencije onih ljudi koji su uspeli u životu. Muka me hvatala od ljudi koji su uspeli u životu. Imao sam razumevanja za greške, ali me nije zbog toga hvatala muka. Tu je posredi bila prava pravcata negativna osobina, slabost koja bi nabujala već pri pogledu na ljudsku bedu. Nikada nisam nikome pomogao u nadi da time činim dobro; pomogao bih samo zato što drugačije nisam mogao. Činilo mi se da je ludo pokušati da promenim životni tok; ništa se ne bi moglo izmeniti, osim ako ne bih izmenio srce - ali ko može izmeniti ljudsko srce? Povremeno bi se neki prijatelj okrenuo veri: smučilo bi mi se od toga. Boga nisam trebao više nego što je on mene trebao, i, kad bi ga bilo, mislim da bih, kako sam često pomišljao, mirno izišao pred njega i pljunuo mu u facu.


Henri Miler,  JARČEVA OBRATNICA

Ta devojka je uživala u svemu što je meni bilo dosadno, a sve u čemu sam ja uživao je bilo njoj dosadno. Savršen par: ono što nas je držalo zajedno bila je ta podnošljiva i nepodenošljiva distanca. Svakog dana smo se viđali- i svake noći- ne rešivši ništa, i bez ikakve šanse da išta rešimo. Savršeno.

Čarls Bukovski

''Što se, pak, tiče moje podele ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona donekle proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima. Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu reč.
Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali osobne crte obe kategorije su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, njima je i u obavezi da budu poslušni, jer to je njihova namena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razume se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti – uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmera – to imajte u vidu.
Prva kategorija je uvek gospodar svog vremena, a druga – gospodar budućnosti. Prvi održavaju svet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svet i vode ga ka cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje.“

''Zločin i kazna'' F.Dostojevski

''To isto mi se sada dešava sa ženama. Nekada daleke, dugo željene i nedostupne, sada su moje. Bog zna šta ih je privuklo! Milujem njihovu kosu, uzdrhtale nežne grudi, i s čudjenjem držim u ruci rajski plod koji me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema šta da mu zamerim – samo što zasiti, brzo zasiti i već slutim da ću ga ubrzo odbaciti. Često sam se pitao šta to moji prijatelji vide u meni, šta žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i znam šta ih privlači i šta je to što mi još uvek daje izvesnu moć nad ljudima. Oni osećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim, naslućuju impulse i osećanja koja su promenljiva ali snažna, osećaju moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nečem novom. Taj impuls i ta žedj pomažu mi da prodjem kroz sva kraljevstva realnog sveta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato.''  Č.Bukovski , Beleške jednog pokvarenjaka

‚‚ Hoću li ikad imati dovoljno lične snage, s obzirom na brzinu kojom napredujem? - upitah.
‚‚ To zavisi od tebe'' - odvrati don Huan. ‚‚Dao sam ti sva potrebna objašnjenja. Sada na tebi leži odgovornost da prikupiš dovoljno lične snage i pretegneš tas vage.''
‚‚Govoriš u metaforama‚‚, rekoh. ‚‚Reci mi to direktno. reci mi tačno šta treba da činim. Ako si mi to već rekao, uzmimo kao da sam zaboravio''.
‚‚Ti tačno znaš šta ti treba‚‚, reče on.
Rekoh da katkad mislim da znam, ali da uglavnom nemam samopouzdanja.
‚Bojim se da brkaš pitanja'', reče. ‚‚Ratnikovo samopouzdanje nije samopouzdanje običnog čoveka. Prosečan čovek traži sigurnost u očima posmatrača i to naziva samopouzdanjem. Ratnik traži da bude besprekoran u sopstvenim očima i to naziva skromnošću. Prosečan čovek je vezan za svoje prijatelje, dok je ratnik vezan samo za sebe. Ti možda juriš nedostižno. Nalaziš se na nivou samopouzdanja prosečnog čoveka sada kada bi trebalo da budeš na nivou skromnosti ratnika. Razlika izmedju ove dvojice je očita. Samopouzdanje podrazumeva da se nešto sigurno zna; skromnost uključuje besprekornost u delima i osećanjima pojedinca.
‚‚Pokušavao sam da živim prema tvojim preporukama'', rekoh. ‚‚Možda i nisam najbolji, ali za sebe jesam. Je li to besprekornost?''
‚‚Nije. Moraš činiti bolje od toga. Neprekidno moraš prevazilaziti svoje mogućnosti.''
‚‚Ali bila bi to ludost, don Huane. Niko to ne može učiniti.''
‚‚Ima mnogo stvari koje danas činiš, a koje bi ti pre deset godina izgledale kao ludost. Te stvari se same po sebi nisu promenile, već se tvoja ideja o tebi samom promenila; ono što je ranije bilo nemoguće, sada je savršeno moguće, i možda je tvoj konačni uspeh u tome da promeniš samog sebe samo pitanje vremena. U toj stvari jedini mogući pravac za ratnika je da dela dosledno i bez rezerve. O ratnikovom putu ti dovoljno znaš da bi se prema njemu ravnao, ali ti na putu stoje tvoje stare navike i uobičajene radnje.''
‚‚Sve što radimo, sve što jesmo, počiva u našoj ličnoj snazi. Ako je imamo dovoljno, jedna reč je dovoljna da promeni tok našeg života. Ali, ako nemamo dovoljno lične snage, i najveličanstveniji deo mudrosti može nam biti otkriven a da nam to otkriće baš ništa ne znači.''
‚‚Reći ću ti sad možda najveću mudrost koju je iko ikad mogao izreći‚‚ reče on. Hajde da vidim šta možeš da učiniš sa njom.
‚‚Da li znaš da si baš ovoga časa okružen večnošću? I znaš li da tu večnost možeš da iskoristiš ako to želiš?''
Posle duge pauze, tokom koje me je istančanim pogledom podsticao da nešto izjavim, ja rekoh da ne razumem o čemu govori.
‚‚Tamo! Večnost je tamo!'' reče on pokazujući prema horizontu.
Onda je pokazao ka zenitu. ‚‚Ili tamo, ili možda možemo reći da je večnost poput njih.'' Raširio je ruke da označi istok zapad.
Gledali smo se. U očima mu je bilo pitanje.
‚‚Šta ti na to kažeš?‚‚ upitao je podstičući me da se udubim u ono što je govorio.
Nisam znao šta da kežem.
‚‚Znaš li da se možeš zauvek rasprostreti u bilo kom od pravaca koje sam ti pokazao?'' nastavi on. ‚‚Znaš li da i jedan tren može biti večnost? To nije zagonetka; to je činjenica, ali samo onda ako se vineš do tog trenutka i iskoristiš ga da zauvek ponese tvoju sveukupnost u bilo kom pravcu.‚‚
Gledao me netremice.
‚‚To ranije nisi znao‚‚ reče smešeći se. Sad znaš. Otkrio sam ti to, što tebi ama baš ništa ne znači, jer nemaš dovoljno lične snage da korisno upotrebiš moje otkriće. Ali, kada bi je imao, same moje reči bi ti poslužile kao sredstvo da prikupiš svu sveukupnost i njen presudan deo izneseš van granica u kojima je ona sadržana.‚‚
Prišao mi je i prstima me bocnuo u grudi; bio je to lak dodir.
‚‚To su te granice o kojima govorim‚‚, reče. ‚‚Van njihovih okvira može se izaći. Mi smo osećanje, svest koja je njima ovde zatvorena.''
‚‚Mi smo svetlosna bića, a za jedno svetlosno biće važna je samo lična snaga. Ali, ako me pitaš šta je to lična snaga, moram ti reći da je moje objašnjenje neće rastumačiti.‚‚


Carlos Castaneda ‚‚Priče o moći''

''Kad ponovo razmislim, sada, u srcu mi eksplodiraju beskrajne, silovite emocije, kojima ne mogu da odredim značenje, zato što najdublja osećanja imaju pravo da postoje samo u njima samima i nigdje drugo. Još manje postoje u logici i, ponajmanje, u stvarnim dogadjajima. Voleo sam te kao što mi se nikada ranije nije desilo i kako mi se nikada više neće desiti.
Voleo sam te u vremenskom razmaku koji se ne može odrediti u stvarnosti, možda zato što ni danas ne razumem da li smo se voleli koji mesec ili koju godinu, koji tren ili koju vječnost. Možda si oduvek bila u meni, kao deo mojih najskrivenijih snova i potreba, kao cilj mojih večitih čežnji, kao sećanje na staru maštu mog djetinjstva razočaranog deteta, koje nije uspevalo da pronadje drugara sa kojim bi podelilo igračke, zajedno ukralo marmeladu od jagoda iz ostave.
Voleo sam te ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unela u moj život, ili zbog onog uzbudjujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podelio tvoj unutrašnji život, nego i zbog toga što si mi otkrila onaj deo mene koji sam oduvek hteo da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti.
Neizbežno te voli svako ko te poznaje iznutra. Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno (da li je moguće da osećanja imaju veličinu brojeva na kalendaru?) i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te poslednji put video prošle godine, prošlog meseca, ovog jutra ili možda pre samo nekoliko trenutaka.
Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosetljivo na tok vremena, životne dogadjaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi. Nešto što čini tajnim blago unutrašnje lepote za kojom posežem kada imam potrebu za svetlom, u danima kada nebo iznad Jerusalima ostaje daleko i kada mi oblaci svakodnevice prekrivaju boje.

Po neki put, uveče, sa prozora moje sobe podižem oči ka nebu, instinktivno tražeći nebo iz naših dana u Jerusalimu i sanjam da je opet tu. Želio bih da u tvom životu ima makar deo lepote koju umeš da daš onome ko je pored tebe.''


A. Moravia ''Tajna''

"...Svoj život moramo zamišljati i primati široko, koliko god možemo; sve, pa i nečuveno, mora u njemu da bude mogučno. To je u osnovi jedina hrabrost koja se od nas traži: biti hrabar za najneobičnije, najčudnije što nas može zadesiti na našem životnom putu. To što su ljudi u ovom smislu bili kukavice nanelo je beskrajne štete životu; doživljaji nazvani "prividjenjima", celi takozvani "svet duhova", smrt, sve ove nama tako srodne stvari toliko su svakodnevnim odupiranjem istisnute iz života da su čula kojima bismo mogli da ih uhvatimo potpuno zakržljala. O Bogu da i ne govorimo. Ali strah pred neobjašnjivim nije samo osiromašio život pojedinca već su i odnosi čoveka prema čoveku njime ograničeni, tako reći izdignuti iz rečnog korita beskrajnih mogućnosti i bačeni na ugarenu zemlju kraj obale gde se ništa ne zbiva. Jer nije samo lenost ono što čini da se ljudski odnosi tako neizrecivo jednoliko i neobnovljeno ponavljaju od slučaja do slučaja, nego i strah od nekog novog, nedoglednog doživlaja kome čovek veruje da nije dorastao. Ali samo onaj ko je pribran za sve, ko ne isključuje ništa, pa ni najzagonetnije, preživljavaće odnos prema drugom biću kao nešto živo i iscrpšće čak i svoj sopstveni život. Jer čim ovaj život pojedinca zamislimo kao veći ili manji prostor, odmah se pokaže da većina ljudi poznaju samo jedan ugao svog prostora, mesto kraj prozora, usku prugu po kojoj se kreću gore - dole. Na taj način osećaju izvesnu sigurnost. Pa ipak je toliko čovečnija ona nesigurnost puna opasnosti koja zatvorenike u prčama E. A. Poa goni da opipaju oblike svoje strašne tamnice, da bi upoznali neizrecivi užas svog boravišta. A mi nismo zatvorenici. Oko nas nisu postavljene zamke i klopke, i nema ničega što bi trebalo da nas plaši ili muči. Postavljeni smo u život kao u element kome najbolje odgovaramo, i mi smo, povrh toga, prilagodjavanjem kroz hiljade i hiljade godina postali toliko sličniovom životu da se, ako smo nepomični, zahvaljujući uspeloj mimikriji jedva razkikujemo od svega što nas okružuje. Nemamo razloga da gajimo nepoverenje prema našem svetu, jer taj svet nije protiv nas. Ako u njemu ima užasa, to je naš užas, ako ima ponora, ti ponori pripadaju nama, ako ima opasnosti, onda moramo pokušati da ih zavolimo. Ako svoj život podesimo prema načelu koje nam savetuje da se uvek držimo onog što je teško, onda će ono što sada još izgleda ponajviše tudje postati nam najprisnije i najpouzdanije. Kako bismo mogli da zaboravimo one drevne mitove što stoje na počecima svih naroda, mitove o zmajevima koji se u odsudnom trenutku pretvaraju i kneginjice; možda su svi zmajevi našeg života kneginjice koje samo čekaju da nas jednom vide kao lepe i hrabre ljude. Možda je sve što je strahotno u najdubljoj osnovi upravo ono bespomoćno što od nas traži pomoći..."

Pisma mladom pesniku - Rajner Marija Rilke

''Sjeo sam na ono isto mjesto odakle se pogledom u nebeski mir razvlačim, dohvatio sazviježđe i u njemu raskošne puteve tvoje beskonačnosti zadržao, zaručio te riječima i na ispružene dlanove položio tvoje zlatne obraze. Počinjem stizati prvo snen iz dubine svoje duše i svojim grlom vječnosti, a zatim mirisan i strastven, vješt i razigran, bezbrojan i ljepotom optočen. Sve ti donosim, uvale na žlici praskozorja, ravnicu u pojasu tvog struka, pregršt zaboravljenih osmjeha, vrelinu izraslu pod svodom preplanulih bedara i plave oči svih tvojih maštanja kao neviđene vrhove naših noćnih postajanja.Nježno ti govorim poljupcima, ne šutim, stalno se smijem i pričam, u zagrljajima duge otvaram netaknute snove, vodim te laganim drhtajima, trčim jezikom između proplanaka uzdaha i vješto s milovanjima želja stižem. Promatraš me svakom svojom rječju, svakim dodirom i pokretom očaravaš, u mjesto svojih izvora unosiš, iznad mekih brežuljaka slasti zanosno izvijaš, nadmoćno upijaš trzanjem i pratiš velikim mjesečevim ulaskom u pučinu tijela. Plovim tvojom bjelinom, zaoravam tvoj sjaj, hodam tvojim drvoredima, letim nebeskom mekoćom tvojih krošnji i uzbuđen tonem u tvoja prostranstva.Mirišiš, Bože, kako si samo zamirisala, kakvom me zaljubljenošću isplela, bojama suncokreta nahranila, stopila ženstvenom vatrom utrobe, biserom oka posvetila i dovela u sebe, po tko zna koji puta šapatom crvenih trešanja zavela. Zamamno me ispunjavaš svojom iskrenom sigurnošću i dok te opijam gutljajima velikih i nepresušnih zagrljaja, oblažeš me sokovima strasti onako kako samo ti znaš, ljubavnički i bez prestanka, iskonskom potrebom za svojim ljubavnikom. Ponesen veličanstvenim plesom tankih prstiju, klizim rubom postelje prema svemiru, gdje susrećem obris istinske melodije s kojom si me ne tako davno, u sebe unijela.Osjećam kako se akordima na vene prislanjaš, kako se tonovima uspinješ krvotokom. Slušam te u predivnoj glazbi srca i pretačem kroz pore taj slavujev pjev. Ne pamtim ljepšu sliku istkanu u ljubavi niti pronalazim bogatije misli od tvoje zrelosti, ne vidim ništa izvan neprocjenjivog toka tvojih obala, izvan usjeka u kojima nestajem. Uživam što me polagano prekrivaš harmonijom grudi i njihovim snom gasiš moje čežnje, što lakoćom svog uzdisanja pripremaš mir za mene i rukama tiho budiš moja čula. Uživam kad me primaš, kad primaš moje latice i poput leptirovih krila nježno rasanjuješ. Tada samo tvojim dodirima vjerujem i jedino se usuđujem s tobom u blaženstvo smjestiti.''

Zal Kopp - ''Govorim poljupcem''

''Uzimali smo jedno drugom riječ iz usta; mislili smo o istim stvarima i govorili o njima na isti način; izgledalo je da se poznajemo godinama, a ne samo dvije nedjelje.
U životu svakog čovjeka, govorio je, postoji samo jedna žena sa kojom može da ostvari savršenu vezu kao što u životu svake žene postoji samo jedan muškarac sa kojim se ojseća kompletna. Pronaći se, sudbina je malobrojnih. Svi ostali su prinuđeni da žive u jednoj vrsti nezadovoljstva i neprekidne čežnje.
- Koliko je ovakvih susreta, govorio mi je u tami sobe – jedan u deset tisuća, jedan u milijun, u deset milijuna?
Da, jedan u deset milijuna. Sve ostalo su prilagođavanja, prolazne privlačnosti epiderma, afiniteti tijela ili karaktera, socijalne nagodbe. Poslije tog zaključka, nisam prestajala da ponavljam: Imali smo sreću, zar ne? Ko zna šta se iza toga krije, ko to zna?
Na dan mog polaska, čekajući voz u malenoj stanici, zagrlio me je i šapnuo mi:
- U kom životu smo se već sreli?
- U mnogim, odgovorila sam mu i rasplakala se.
Kada budeš doživjela prvi put ljubav, shvatit ćeš kako protivrječni i komični mogu da budu njeni efekti. Dok se ne zaljubiš, dok je tvoje srce slobodno i tvoj pogled ne pripada nikome, ni jedan od muškaraca koji bi mogli da te zainteresiraju ne obraća pažnju na tebe.
U trenutku kada te potpuno zaokupi jedna osoba i više te ne zanima niko drugi, odjednom te svi primjećuju, svi imaju neku lijepu riječ za tebe, svi ti se udvaraju. To je taj efekt prozora o kojem sam ti govorila: kada su otvoreni, tijelo obasjava dušu i obrnuto; sistemom ogledala oni osvjetljavaju jedno drugo. Za kratko vrijeme oko tebe se formira jedna vrsta zlatnog i toplog prstena koji privlači i druge, kao što medvjede privlači med.''

''Efekt prizora'' Suzana Tamaro

''Bio sam dete, i nepogrešivo sam dospevao do svega u šta sam umeo da poverujem. Oblikujući bezobličje, uzimao sam šaku ničega. I ništa nisam dodavao. I ništa nisam oduzimao. A imao sam uvek na dlanu nešto novo. Kakva magičnost materijala! Kakva čudesna linija! Raskoš boja i površina, senki i svetlosti! Celog života opsedala me je želja da imam pticu drukčiju od ostalih''... (iz knjige ''Mit o ptici'', Miroslav Antić)

''
Godinama živio sam u našem smrdljivom zvjerinjaku gotovo gluhonijem, pritajen i povučen u sebe kao puž i pravi puzavac, i godinama sam razmišljao o gluposti ljudskoj, osjećajući mutno kako iz raznih ljudskih postupaka izbija...
Bila dakle ljudska glupost božje djelo ili ne, ona se ne gubi u svome djelovanju. Od jedne gluposti ljudske do druge put često traje stoljećima: kao svjetlost pogasle zvijezde, glupost još nikada nije propustila da ne doputuje na kraj svoga određenja. Poslanstvo je gluposti, po svoj prilici, svemirsko, u višem, kišovitom, nedeteologiziranom smislu te riječi: glupost je nebeska sila koja djeluje kao teža ili kao svjetlost, kao voda i, uopće, kao svemirski elemenat. Glupost je sama u sebe zaljubljena i njeno je samoljublje bezgranično. Glupost se je zaogrnula dostojanstvom i pozivima, zvanjima i činovima, glupost nosi zlatne lance lordmajorske i zvekeće ostrugama i kadionicama, glupost nosi cilindar na svojoj veleučenoj glavi, a ta je cilindraška glupost elemenat što sam ga proučio prilično pomno, jer sam među tim cilindrijacima imao čast i sreću proživjeti čitav jedan svoj maleni, neznatni život skromnog građanskog lica, toliko skromnog, te se rasplinulo gotovo do nevidljivosti.

Naš domaći, autohtoni, takoreći, narodni rasni homo cylindriacus, dakle, koji stoji po pravilu uvijek na čelu jedne takozvane ‘kulturne (cilindraške) ustanove’, razmišlja u sjaju svoga građanskog dostojanstva o sebi ovako: u ime sedam hiljada doktora naše cilindraške znanosti, ja stojim na čelu te iste naše znanosti kao njen najučeniji predstavnik, svakoga poštovanja najdostojniji! Svaka moja riječ do dana današnjega bila je na svome mjestu i u mojim veleučenim raspravama što ih je štampala naša cilindraška akademija nema ni jedne jedine pravopisne pogreške, a naš je pravopis, zna se, prilično zapleten. Već sam fakat što se naši pravopisi, takoreći sezonski mijenjaju, već sam taj fakat govori o natprosječnoj nadarenosti naše cilindraške, kaligrafske, pravopisne rase! Ja sam predsjednik u dvadeset i tri društva, i vila, koja stoji nad kolijevkom svakog novorođenčeta, meni je prorekla da ću biti pokrovitelj i zagovornik, počasni predsjednik i predsjednik, pokretač, ideolog, nadgrobni govornik i govornik kod otkrića spomenika, a s vremenom i sam brončana pojava u jednom od naših perivoja...

... Mi živčano uznemireni pojedinci, okruženi smo glupanima, kućevlasnicima, vlasnicima tvornica soda-vode, gospodom građanima i malograđanima, koji nose suknene melone na glavi kad se međusobno pokapaju, i što može čovjek ovakvom jednom svom bližnjem sugrađaninu, ovakvom uzor-rodoljubu i članu središnjeg odbora te i te stranke, koji je gradski otac, vijećnik, tvorničar, dobrotvor i javni radnik, koji pod svojim vlastitim potpisom u svome vlastitom stranačkom glasilu protestira javno protiv toga što se danas ‘upotrebljavaju teretni automobili kad to ubija našu vlastitu konjsku spregu u prvome redu’, a zatim ‘kvari i uništava sistem kanalnih cijevi i odvodnih kanala, sagrađen kod nas još na staromodan ciglarski način’. Pod ‘teretnim automobilima’ ovakav naš uglađeni građanin (ironično) podrazumijeva vojničke kamione, a kako on nema građanske smionosti da se buni protiv vojničkih parada, on objavljuje svoje dubokoumne misli u svome stranačkom organu takoreći na simboličan način....

... Glupost je sestra mraka, glupost bi htjela da dvonošca ponovno vrati njegovim četvoronožnim rođacima u prirodi, glupost ne da čovjeku da otputuje na zvijezde, kao što mu ni sila teže ne da da leti!’ Ja sam zapravo volio ljude. Ja sam, zapravo opraštao ljudima, oduševljavao se ljudskim sposobnostima, a kad bi se pojavila glupost ljudska i privukla kakav divan uspon ljudske volje ili zanosa k sebi, u blato, u prljavštinu neopranih riječi, ja sam slom takve plemenite ljudske kretnje tumačio posve prirodno, dobronamjerno i pomirljivo: ‘l ptice padaju umorne i ne lete vječno, zašto da ljudi neprekidno lebde iznad svog dostojanstva?’ Ili: ‘Pojedinac koji hoće da se uzdigne iznad svojih bližnjih nalik je na kotač na blatnoj cesti; zakotrljao se, ali i zaprljat će se!’ Ljudska je glupost mračna snaga pod nama, to je kaotična sila pratvari pod nama koju ljudi još nisu .svladali, ali koju će nadvladati ipak, izvan svake sumnje, a u tome i leži značenje ljudskog napretka: stepen pojedinih civilizacija stoji u obratnom omjeru sa stepenom ljudske gluposti....

... Toplo meso omotano tkaninom, izdvojeno iz prirode, postavljeno na stražnje noge: u crkvu, u sudnicu, na kazališne daske, na propovjedaonicu, na katedru, u pisoare, u krčme, u kasarne, to toplo meso obučeno po tajanstvenim pravilima raznolikih historijskih kostima, razvrstano u svetotajstvene kaste, podržavljeno ljudsko meso u dresuri đavolskog stroja, to jadno ljudsko meso izgubljeno je potpuno pred beskrajno velikom količinom otvorenih pitanja, ne snalazeći se u zbrkama, odvojeno jedno od drugoga, ono osjeća isključivo sebe kao svoje vlastito meso, zaboravlja mesnatu sličnost svoga mesnatog bližnjeg i tako od straha i od gluposti grize jedno drugome grkljan, poživinčeno u stravi i u užasu pred tminom. Ljudi su ispunjeni odgojem, praznovjerjem, predrasudama i lažima kao slamom, ljudi igraju uloge kao lutke na orkestrionima, kako su ih drugi navinuli, po tuđem taktu njima kao takvima potpuno neshvatljive i nerazumljive muzike. Ljudi se tjeraju u slaboumnoj kružnici takozvanog socijalnouslovljenog carousela, i, kao na pravom sajamskom vrtuljku, ti su jahači na drvenim konjima društvenih predrasuda doista uvjereni da galopiraju nevjerojatnom brzinom u zatvorenom krugu ‘uspjeha’. A kad se od vremena na vrijeme takav sajamski vrtuljak raspadne, i kad ti obezglavljeni jadni konjanici neočekivano poispadaju iz kolotečine, bjesomučni jahači svojih karijera ne snalaze se bez drvenih konja, i ja nisam imao prilike upoznati još ni jednog tzv. pametnog i normalnog čovjeka koji bi bio toliko smion da pozivi svoj život sam za sebe, bez svojih poslovnih pisama, bez svojih paragrafa, bez svoga ureda s pljuvačnicom i s pečatom, u jednu riječ: bez predrasuda i bez vjere u drvene bogove...

... Primjećivao sam da su ljudi pod svojom maskom zapravo nesusretljivi, hladni, okrutno indiferentni spram svega što momentalno ne spada u sferu njihovog neposrednog interesa, da su ograničeni, dosadni, nametljivi, da se ogovaraju zbog nevjerojatne zaslijepljenosti, da ne ispunjavaju obaveze, da ne plaćaju dugove, da se majmunski slijepo, ograničeno,praznovjerno, tašto, slavohlepno guraju za životnim probicima (uglavnom probicima crijeva i tjelesne udobnosti), i u takvim potištenim, zapravo vidovitim, raspoloženjima ja bih se odbio od tog ljudskog žamora, jer mi je u štali s tim preživalcima i dvopapkarima postajalo od vremena na vrijeme suviše zagušljivo. S ljudima zajedno smrdi, ali je toplo. U samoćama – prazno, l Znamo mi vrlo dobro kako zapravo izgleda pod tuđim repom, ali bez toga njuškanja ne može se živjeti.'' 

''O ljudskoj gluposti'' odlomci, Miroslav Krleža

''Kasnije sam shvatio da se prava ljubav smešta u trikliniju srca i tamo nalazi mir, obraćajući pažnju na svoje najplemenitije tajne i retko se vraća u komore uobrazilje. Zbog toga ne uspeva da ponovo prizove telesnu formu odsutnog ljubavnika. Samo bludna ljubav, koja ne ulazi nikada u najskrovitije kutke srca, može da proizvede te slike... Pravi ljubavnici prilikom prvog ljubavnog razgovora, preblede, uzdrhte i zaneme. To je zbog toga što ljubav gospodari i carstvom prirode i carstvom duha, privlači sebi svu njihovu snagu čim se pojavi. Zato, kada pravi ljubavnici dođu na tajni sastanak, ljubav remeti i gotovo umrtvljuje sve funkcije tela, kako fizičke tako i duhovne: stoga jezik odbija da govori, oči da vide, uši da čuju, svaki deo otkazuje poslušnost. ...

... Zbog toga, kada se ljubav usadi duboko u srce, telo, lišeno snage, kopni. Ali u jednom određenom trenutku srce, zbog nestrpljivosti žara koji oseća, skoro izbacuje strast iz sebe, omogućujući telu da ponovo preuzme svoje funkcije. I onda ljubavnik progovara.''

''Baudolino'' Umberto Eco

Kad bih bio siguran da me neće čuti i odmah poslušati ona gomila prosečnih i nedarovitih ljudi koji su i inače uvek spremni da sebe i sve svoje uzdižu i precenjuju, ja bih mladim i darovitim našim ljudima dao jedan savet.
Radite, rekao bih im, svoj posao ne gledajući ni levo ni desno, ni iza sebe ni preda se, ali svoj cilj postavljajte visoko, i tražite malo od sveta oko sebe (što manje to bolje!), ali mnogo od sebe i svoga dela. Uveren sam da je većina od nas od početka udarila sebi suviše malen i suviše blizu cilj, i da je više i bolje mogla od onoga što je želela da uradi i postigne. Želite mnogo, težite smelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaju snage u nama. Težite smelo ka savršenstvu velikih dela, a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jevtinog samozadovoljstva i tašte veličine. Ciljevima svojim živite, a trošite se neštedimice na sivim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata. Često pomišljajte da je život jači i svet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti, da u hodu stičemo snage. Hteti daleko i želeti mnogo, kad je reč o postavljanju nesebičnih ciljeva, nije greh, nije opasno. Pogrešno je i opasno udariti sebi suviše blisku metu, jer to znači izneveriti i sebe i druge, ostati dužan životu. Budite nepoverljivi i stvarni, strogi prema sebi pri izvođenju svake pojedinosti, skromni pri njihovoj oceni, ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni, mislite smelo i gledajte daleko.


Znakovi pored puta, Ivo Andrić

Jedina nasa duboka i iskrena zelja jeste da se priblizimo nekome. Od tog trenutka pocinju da se sklapaju veze, muskarac i zena ulaze u igru, ali ono sto se desi pre toga-privlacnost koja ih je spojila-to je nesto sto je nemoguce objasniti. To je nepatvorena zelja, u najcistijem obliku. I dok je ta zelja jos u cistom obliku,muskarac i zena se zaljubljuju u zivot, prozivljavaju svaki trenutak, s punom predanoscu i svescu, iscekujuci neprestano pravi cas za objavu posvecenja. Osobe u tom stanju ne osecaju nikakvu zurbu, ne ubrzavaju dogadjaje nepromisljenim postupcima. Znaju da ce se dogoditi ono sto je neizbezno,da istina uvek nadje nacin da se ispolji.A kad kucne cas,ne oklevaju, ne propustaju priliku, ne gube nijedan carobni trenutak, jer postuju vrednost svake sekunde.
Onaj ko je sposoban da oseca , zna da je moguce uzivati cak i pre nego sto dotakne drugu osobu. Reci, pogledi, sve to sadrzi tajnu plesa. Onaj ko posmatra i otkrije osobu o kojoj je oduvek sanjao, zna da se sexualna energija ispoljava pre samog sexualnog odnosa. Najvece zadovoljstvo nije u sexu, vec u strasti. Kada je strast velika, sex dolazi da bi dovrsio ples,ali on nikada nije bitan.

Onaj ko je zaljublejn, uvek vodi ljubav, cak i kada to ne radi. Kada se tela susretnu, to je samo prelivanje case. Mogu ostati zajedno satima,cak i danima. Mogu zapoceti ples jednog dana, a zavrsiti drugog, ili cak i ne zavrsiti, od tolikog zadovoljstva. To nema nikakve veze sa 11 minuta.

I najjaca odlucnost i volja ovog sveta ne moze spreciti da ljubav izmeni pravila igre u jednoj sekundi,

Paulo Coelho, Jedanest minuta