Književni odlomci i citati

‚‚ Hoću li ikad imati dovoljno lične snage, s obzirom na brzinu kojom napredujem? - upitah.
‚‚ To zavisi od tebe'' - odvrati don Huan. ‚‚Dao sam ti sva potrebna objašnjenja. Sada na tebi leži odgovornost da prikupiš dovoljno lične snage i pretegneš tas vage.''
‚‚Govoriš u metaforama‚‚, rekoh. ‚‚Reci mi to direktno. reci mi tačno šta treba da činim. Ako si mi to već rekao, uzmimo kao da sam zaboravio''.
‚‚Ti tačno znaš šta ti treba‚‚, reče on.
Rekoh da katkad mislim da znam, ali da uglavnom nemam samopouzdanja.
‚‚Bojim se da brkaš pitanja'', reče. ‚‚Ratnikovo samopouzdanje nije samopouzdanje običnog čoveka. Prosečan čovek traži sigurnost u očima posmatrača i to naziva samopouzdanjem. Ratnik traži da bude besprekoran u sopstvenim očima i to naziva skromnošću. Prosečan čovek je vezan za svoje prijatelje, dok je ratnik vezan samo za sebe. Ti možda juriš nedostižno. Nalaziš se na nivou samopouzdanja prosečnog čoveka sada kada bi trebalo da budeš na nivou skromnosti ratnika. Razlika izmedju ove dvojice je očita. Samopouzdanje podrazumeva da se nešto sigurno zna; skromnost uključuje besprekornost u delima i osećanjima pojedinca.
‚‚Pokušavao sam da živim prema tvojim preporukama'', rekoh. ‚‚Možda i nisam najbolji, ali za sebe jesam. Je li to besprekornost?''
‚‚Nije. Moraš činiti bolje od toga. Neprekidno moraš prevazilaziti svoje mogućnosti.''
‚‚Ali bila bi to ludost, don Huane. Niko to ne može učiniti.''
‚‚Ima mnogo stvari koje danas činiš, a koje bi ti pre deset godina izgledale kao ludost. Te stvari se same po sebi nisu promenile, već se tvoja ideja o tebi samom promenila; ono što je ranije bilo nemoguće, sada je savršeno moguće, i možda je tvoj konačni uspeh u tome da promeniš samog sebe samo pitanje vremena. U toj stvari jedini mogući pravac za ratnika je da dela dosledno i bez rezerve. O ratnikovom putu ti dovoljno znaš da bi se prema njemu ravnao, ali ti na putu stoje tvoje stare navike i uobičajene radnje.''
‚‚Sve što radimo, sve što jesmo, počiva u našoj ličnoj snazi. Ako je imamo dovoljno, jedna reč je dovoljna da promeni tok našeg života. Ali, ako nemamo dovoljno lične snage, i najveličanstveniji deo mudrosti može nam biti otkriven a da nam to otkriće baš ništa ne znači.''
‚‚Reći ću ti sad možda najveću mudrost koju je iko ikad mogao izreći‚‚ reče on. Hajde da vidim šta možeš da učiniš sa njom.
‚‚Da li znaš da si baš ovoga časa okružen večnošću? I znaš li da tu večnost možeš da iskoristiš ako to želiš?''
Posle duge pauze, tokom koje me je istančanim pogledom podsticao da nešto izjavim, ja rekoh da ne razumem o čemu govori.
‚‚Tamo! Večnost je tamo!'' reče on pokazujući prema horizontu.
Onda je pokazao ka zenitu. ‚‚Ili tamo, ili možda možemo reći da je večnost poput njih.'' Raširio je ruke da označi istok zapad.
Gledali smo se. U očima mu je bilo pitanje.
‚‚Šta ti na to kažeš?‚‚ upitao je podstičući me da se udubim u ono što je govorio.
Nisam znao šta da kežem.
‚‚Znaš li da se možeš zauvek rasprostreti u bilo kom od pravaca koje sam ti pokazao?'' nastavi on. ‚‚Znaš li da i jedan tren može biti večnost? To nije zagonetka; to je činjenica, ali samo onda ako se vineš do tog trenutka i iskoristiš ga da zauvek ponese tvoju sveukupnost u bilo kom pravcu.‚‚
Gledao me netremice.
‚‚To ranije nisi znao‚‚ reče smešeći se. Sad znaš. Otkrio sam ti to, što tebi ama baš ništa ne znači, jer nemaš dovoljno lične snage da korisno upotrebiš moje otkriće. Ali, kada bi je imao, same moje reči bi ti poslužile kao sredstvo da prikupiš svu sveukupnost i njen presudan deo izneseš van granica u kojima je ona sadržana.‚‚
Prišao mi je i prstima me bocnuo u grudi; bio je to lak dodir.
‚‚To su te granice o kojima govorim‚‚, reče. ‚‚Van njihovih okvira može se izaći. Mi smo osećanje, svest koja je njima ovde zatvorena.''
‚‚Mi smo svetlosna bića, a za jedno svetlosno biće važna je samo lična snaga. Ali, ako me pitaš šta je to lična snaga, moram ti reći da je moje objašnjenje neće rastumačiti.‚‚


Castaneda ‚‚Priče o moći''

JADNI LJUDI

Kažu da kajanje olakšava dušu – naprotiv! 

Uspomene, bile one radosne, ili gorke, uvek su mučne, barem je tako dok mene; ali i to mučenje je slatko. I kad je srcu teško, kad ga obuzmu bol, tegoba, tuga onda ga uspomene osvežavaju i oživljavaju kao što kapi rose u vlažno veče posle vrelog dana osvežavaju i oživljavaju jadni usahnuli cvet, spržen dnevnom jarom. 

Ipak je prijatno s vremena na vreme odati sebi priznanje. 

Književnost – to je slika, to jest u izvesnom smislu slika i ogledalo; izraz strasti, veoma prefinjena kritika, pouka s naravoučenijem i dokumenat. 

Dešava se tako, živiš, a ne znaš da ti je pred nosom knjiga u kojoj je sav tvoj život izložen do pojedinosti. 

Naš čovek ništa ne uradi dok mu ne zapretiš, svako gleda samo da se negde na spisku vodi, da, eto, kaže ja sam tu i tu, a od posla se podalje drži... Sklanja se ponekad čovek, sklanja, skriva se zbog nečeg za šta nije kriv; ponekad ni nos ne sme da pomoli – bilo gde, zato što se plaši spletke, zato što iz svega što postoji na svetu, iz svega će ti paskvilu napraviti i, eto, već sav građanski porodični život tvoj u književnost je ušao, sve je naštampano, pročitano, ismejano, pretreseno! 

Ah, prijatelju moj, nesreća je zarazna bolest. Nesrećnik i jadnik moraju da se klone jedan drugoga da se ne bi još više zarazili.


F.M.Dostojevski

To je ljubav. Pokusaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.

Horhe Luis Borhes

Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu, lepse nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuce se medju njegove isprepletene grane i, pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najostriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pesmu daleko lepsu od pesme slavuja ili seve. Cena te predivne pesme je zivot, ali citav svet zastaje da je slusa, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje sto postoji, moze se dobiti samo po cenu velike boli. 

To jeste cudno, ali tolika bol ima smisla i takodje igra vaznu ulogu u zivotu svakog od nas. Kad ptica prestane voljeti drugu pticu, ona joj ne kaže: "Odleti sada tisuću milja daleko, da ne bi gledala kako se gomila ravnodušnost u mojim zjenicama!" Jer ptica nije troma kao čovjek; daljina je za nju lepršanje slatke svjetlosti koja raspiruje ljubav. Ne kaže joj: "Sada se sakrij tisuću stopa duboko ispod zemlje, da ne čuješ kako pjevam u predvečerje nježnu uspavanku drugoj dragani, koja leži s kljunom u mome krilu !" Jer ptica nije površna kao čovjek; ona zna da se otkucaji srca pod zemljom propinju još snažnije, i umjesto umirujućih zvukova uspavanke cijela bi šuma morala slušati tutnjavu podzemlja koju je izbacila bol. Zato kad ptica prestane voljeti drugu pticu, ostane pokraj nje da tu umre, u samoći. A čovjek kad prestane voljeti drugog čovjeka, od stida i pomutnje ne zna što bi i, bježeći sve to dalje od njega, ugnijezdi zauvijek u svome srcu njegovu tugu. 

Nema malih boli. Ljudi vole male boli. One su lijepe, a ne bole mnogo. Izgube li ih, priskrbit će sebi lako druge, još manje skupe i manje bolne - jer bol iskustvom otupljuje, a premnogo iskustva nudi se na vašaru u bescijenje. Ljudi vole kratke susrete, kratka pisma, male doživljaje za koje ne treba tražiti smisao daleko u zvijezdama ni u odviše opasnim, nepoznatim predjelima duše. Ali te male boli uvlače se neopazice u naše meso izvrgnuto oštrici tuge, one postaju u njemu naša smrt. I zbog tog bezbroja malih lešina - što se nečujno u nama raspadaju - zavijaju cijelog života oko naših kuća strvinari, a oko našeg čela izranjenog od mnoštva malih jauka igraju se mravi. Tako neće imati što da propadne u nama kad nas potresu iznenadno velike boli, proizašle iz velikih stjecišta razloga, netaknutih opomenom. Gledat ćemo bezbrižno mrave kako se približuju i golema jata bjeloglavih lešinara kako kruže u sve to nižem luku iznad naših pragova i šaputati im: "Nemate što tražiti ovdje, prijatelji. Tu nema niceg više osim slike prašnog kostura ogrnuta sjećanjima, a taj - budite sigurni - nije za vas! Meso i krv i slatki voćnjak srca pojedoše nam male boli, mrvicu po mrvicu - one oglodaše sve do kosti, do ove luknje u prostoru, zar ne vidite?" 

Nema malih boli. Nema malih boli pod ovim suncem. Ptica s trnom u grudima pokorava se nekom nepromenjenom zakonu; on je tera da se nabode na trn i da umre pevajuci. U trenutku kad joj trn prodre u grudi; ona nije svesna da joj on donosi smrt. Jednostavno peva i peva dok u njoj ima snage za poslednji pev. Mi, medjutim, kad zabijemo sebi trn u grudi, mi znamo. Razumemo. A ipak to cinimo. Ipak to cinimo..."


"Ptice umiru pevajuci" Colleen McCullough

"Iza svakog čoveka koji sada živi stoji trideset duhova, odnosno za toliko puta ukupan broj umrlih nadmašuje broj živih. Od osvita vremena približno sto milijardi ljudskih bića hodilo je planetom Zemljom.
Posredi je zanimljiv broj, jer, jednom neobičnom podudarnošcu, postoji takode oko sto milijardi zvezda u našoj lokalnoj vaseljeni, Mlečnom Putu. Za svakog čoveka, dakle, koji je ikad živeo, u ovoj Vaseljeni sija po jedna zvezda.
Ali svaka od tih zvezda jeste sunce, često daleko blistavije i veličanstvenije od male, obližnje zvezde koju mi nazivamo Sunce. A mnoga – možda pretežna većina – medu tim stranim suncima imaju planete što kruže oko njih. Gotovo je, znači, izvesno da na nebu postoji dovoljno prostora da svaki pripadnik ljuske vrste, počev od prvog čovekolikog majmuna, dobije svoj vlastiti raj – ili pakao – veliki poput celog sveta.
Koliko je od tih mogućih rajeva i pakala sada nastanjeno i kakvim sojem stvorenja – to ni na koji način ne možemo pretpostaviti; najbliži medju njima milion puta je udaljeniji od Marsa ili Venere, odredišta koja će ostati nedostižna i narednom pokolenju ljudi. Ali prepreke razdaljine se ruše; jednog dana srešćemo sebi ravne ili svoje gospodare medju zvezdama.
Ljudi su se nevoljno suočavali sa ovom izglednom mogućnošću; neki se još nadaju da ona možda nikada neće postati stvarnost. No, sve veći broj se pita: ‘Zašto do takvih susreta već nije došlo, budući da se i mi već nalazimo na pragu otiskivanja u svemir?’
Uistinu, zašto nije? Evo jednog mogućeg odgovora na to veoma razložno pitanje. Ali molim vas da imate na umu: ovo je samo književno delo.
Stvarnost će, kao i uvek, biti znatno neobičnija." 

Artur Klark

"Moraš biti vrlo strpljiv - odgovori lisica - prvo ćeš sjesti malo dalje od mene, eto tako, u travu, ja ću te gledati krajičkom oka, a ti nećeš ništa govoriti. Govor je izvor svih nesporazuma, ali ćeš svakoga dana moći sjesti malo bliže..." 

Antoine de Saint - Exupery - Mali princ

"Začudjuje me uvek, sve dok smo toliko spremni mudrovati o drugim sadržajima, siromaštvo ideja koje imamo o smrti. To je dobro ili je loše. Ja se nje bojim ili je zovem (kažu oni). Ali to takodje pokazuje da nas nadilazi sve ono što je jednostavno. Šta je plavo i šta da mislimo o plavom? Istu poteškocu predstavlja smrt. O smrti i bojama ne umemo raspravljati. Pa ipak, vrlo je važan ovaj čovek preda mnom, težak kao zemlja, koji unapred oblikuje moju budućnost. Doduše, mogu li ja zaista misliti na nju? Kažem sebi : ja moram umreti, ali to ništa ne znači jer mi ne uspeva da u to poverujem, budući da mogu imati iskustvo samo o smrti drugih ljudi. Video sam ljude kako umiru. Video sam, naročito, kako umiru psi. Kad bih ih dotakao, bio bih potresen. Mislim dakle : cveće, osmesi, čeznja za ženom, i shvatam da sav moj strah pred smrću dolazi od moje ljubomore prema životu. Ljubomoran sam na one koji će živeti i za koje će sveće i čeznja za ženom sačuvati sav svoj smisao krvi i puti. Zavidan sam jer previše volim život a da ne bih bio sebičan. Čovek se nadje tamo oboren jednog dana i sluša kako mu govore ”Vi ste jaki i zato moram biti iskren prema vama : mogu vam reći da ćete umreti”. Biti tamo sa celim svojim životom u rukama, sa čitavim svojim strahom u utrobi i idiotskim pogledom. Što znači ostalo : valovi krvi udaraju o moje slepoočnice i čini mi se da ću zgaziti sve oko sebe.
Ali umiru ljudi protiv svoje volje, uprkos svemu što ih okružuje. Govore im : ”Kad ozdraviš…”, a oni ipak umru. Ja to ne želim. Jer ako ima dana kad priroda laže, ima i dana kad rekne istinu."

Pirovanja - Alber Kami

Toma: Zbog sveta, zbog sveta, zbog sveta... Razumeš li, zbog sveta, sve zbog sveta! Dok svet nije ušao u moju kuću, mi smo krasno živeli, svi smo se voleli, svi smo se poštovali... Znaš i sam. Ali kad svet naidje, a on poče da uradjuje i naredjuje, kao da i nije ovo moja kuća, kao i da nije ovo moja porodica. Prvo i prvo, svet je promenio mojoj ženi šešir; pa onda svet mi je izbacio iz sobe ovaj nameštaj i ovu fotelju, ona je sve do sada bila na tavanu. Pa je onda svet počeo da mi menja sluškinje; oterao mi prvo jednu, a doveo drugu; posle je oterao i tu drugu. Pa mi je onda svet doveo u kuću nekog učitelja muzike, pa ga je onda taj isti svet isterao; pa je onda svet detetu od petnaest godina - Jelkici - obukao dugu suknju, pa ju je posle opet taj isti svet skinuo; pa je, brate, taj isti svet i tebe oterao; pa mi je taj isti svet kćer zaprosio, pa svadbu pokvario.
Sima: Gospode bože, šta se učini...
Toma: Stano, deder, Boga ti, donesi mi onu sliku.
Stana: Koju sliku?
Toma: Onu de, što zapisujem na njoj našu istoriju....
Toma: Tog i tog ljeta gospodnjeg naidjoše na ovu zemlju Agarjani...
Sima: A jest.. Agarjani i mnogi varvari...
Toma: ... i opustiše sve i razoriše...
Sima: ... i osta narod u bedi i sirotinji...
Toma: Eh, to vidiš, to... "ljeta gospodnjeg naidje u našu kuću svet i opustoši sve i razori, i osta naša kuća u.." (doseti se) "... i nanese na kuću zlo, nevolju i sram". Tako... Neka stoji ovo zapisano. Na, odnesi tamo, Stano. Neka stoji zapisano, neka se upamti.
Stana: (odnese sliku i ostavi je na svoje mesto)
Toma: Tako... A sad... sad ćemo da prekinemo sa svetom! Zaključaću se! (Simi) Razumej brate, zaključaću se! (trči i zaključava spoljna vrata, meće ključ u džep). I hoću da držim u svome džepu ključ od svoje kuće. Je l' da je tako? Spustiću i zavese; neću niko ni da mi proviri u kuću. U staro doba bilo je čarobnika, koji jednom jedinom reči razruše čoveku kuću. Danas ih ima i opasnijih: jednim pogledom razruše ti kuću. Neću ni taj pogled. Svet je opasniji kad kroz prozor zaviruje u tudju kuću, no kad udje u nju. (spušta zavese) Tako, tako...
Stana: Ali, Tomo...
............
Toma: Tako, tako ja hoću... Sad sam se ogradio, pa sad... hodite, hodite svi oko mene (namešta stolice) Priverite se, neću da ste daleko od mene. Tako ćemo živeti, ogradjeni od sveta, zaklonjeni, sakriveni...
Sima: Ovaj... Tomo brate, ne ide to baš tako.
Toma: Šta ne ide?
Sima: Pa to... Ne možeš se ti baš tako ograditi od sveta. Rodio si se u svetu, pa, hteo ne hteo, moraš i živeti sa svetom.
Stana: I znaš li šta će svet kazati?
Toma: Opet svet?
Stana: Pa da, znaš li šta će kazati ako čuje da smo se zaključali i spustili zavese...
Toma: Šta će kazati?
Stana: Pa kazaće da smo poludeli...
Toma: Simo, da li i ti veliš da će to svet kazati?
Sima: Pa... kazaće.
Toma: E pa, dobro! Dakle, opet će svet kazati... opet se mora sa svetom! (odlučno ide, diže zavesu s prozora i otvara prozor širom, odlazi i otključava vrata i otvara ih širom. Najpre na vratima) Hodi, hodi, svete... Udji, udji u skrovište moje sreće; udji, upravljaj, naredjuj, čeprkaj, razrivaj! (na prozoru) Dodji, dodji, svete! Evo ima jedna kuća, u kojoj se srećno i mirno živi; ostavi, svete, svoje brige, pa dodji! Tudjom je kućom lakše upravljati no svojom, tudju je brigu lakše brinuti no svoju; dodji, naredjuj, rasporedjuj, upravljaj... (obraća se publici) Dodjite svi, svi... Gospodarite! Dodjite pa me posavetujte kako da živim sa ženom, kako da se oblačim, kako da vaspitavam decu i kako da ih udajem. Ja ću ih negovati, ja ću trošiti, ja ću se mučiti, a vi savetujte... Zašto ne? To je vaša briga! Udji, svete, udji... Dodjite da prebrojite tanjire i da čujete šta sam danas ručao i da mi naredite šta treba sutra da ručam!

''Svet'', B. Nušić

Sad sam mrtvac, truplo, na dnu neke jame. Prošlo je već dosta vremena otkako sam izdahnuo, srce mi je odavno stalo; ali, osim mojeg podlog ubojice, nitko ne zna što me zadesilo. On pak, odvratni zlikovac, oslušnuo je moj dah kako bi se posve uvjerio da me ubio, opipao mi puls, potom me udario nogom u slabine, odnio do jame pa me podigao i bacio u nju. Moja lubanja, koju je već ranije slomio kamenom, rasprsnula se dok sam padao u jamu, razmrskani su mi lice, čelo i obrazi, kosti polomljene, a usta puna krvi. 
Četiri su dana otkako se ne vraćam kući: moja žena i moja djeca sigurno me traže. Kćer mi, iscrpljena od neprestana plakanja, gleda u vrtna vrata; svi me iščekuju pogleda uprtog u vrata, prema putu. 
Iščekuju li me doista na vratima? Ni to ne znam. Možda su se i navikli, kakav užas! Jer čovjeku se, dok je ovdje, učini da se život nakon njega nastavlja i traje kao i ranije. Mome rođenju prethodilo je beskrajno vrijeme. I sada, nakon smrti, opet vrijeme bez kraja. Dok sam živio, o tome uopće nisam razmišljao; živio sam u svjetlu, između dvaju vreménâ tame. 
Bio sam sretan, ili mi se tako čini; sad shvaćam: u iluminatorskoj radionici našega Padišaha najljepše sam iluminacije izrađivao ja, a k tomu nije bilo nijednog iluminatora koji bi se po umijeću mogao mjeriti sa mnom. Poslovi koje sam povrh toga vani radio donosili su mi na ruke po devetsto akči mjesečno. A sve to, naravno, moju smrt čini još nepodnošljivijom. 
Radio sam samo iluminacije i pozlatu: urešavao rubove stranica, u okvire nanosio boje, ucrtavao šarene listove, grane, ruže, cvijeće, ptice; uskovitlane oblake u kineskome stilu, listove što se prepleću, šume bojâ i gazele skrivene u njima, galije, careve, stabla, saraje, konje, lovce... Ranije sam izrađivao iluminacije na tanjurima, na poleđini ogledalâ, žlicâ, ponekad na stropovima vîla i ljetnikovca na Bosporu, na kakvu sanduku... A zadnjih sam godina radio samo na izradi knjiga, jer je naš Padišah davao puno novaca za ukrašene knjige. Nisam čovjek koji bi kazao: Kad sam susreo smrt, shvatio sam da novac nema nikakva značenja u životu... Čovjek zna vrijednost novca čak i kad nije živ. 
Znam da ćete sada, dok slušate moj glas iz stanja u kojemu jesam i gledate to čudo, pomisliti: Pusti sad to koliko si zarađivao za života! Pričaj nam o svemu što tamo vidiš! Što ima nakon smrti, gdje ti je duša, kakvi su džennet i džehennem, što sve vidiš tamo? Kakva je smrt, gori li ti duša? U pravu ste. Znam da živa čovjeka jako zanima što se događa onkraj života. Nekoć su pričali o nekakvu čovjeku koji je, iz čiste radoznalosti, tumarao po krvavim razbojištima, među leševima… Nadao se da će među ranjenicima na umoru naići na nekoga tko je umro i ponovno oživio, pa kako bi mu taj mogao otkriti tajnu onoga svijeta. Timurovi vojnici, misleći da je neprijatelj, presjekoše ga sabljom, a on je bio uvjeren da su na onome svijetu svi ljudi raspolovljeni, kao i on sâm. 
Nema ničeg takvog. Mogu kazati da se duše, koje su na ovozemaljskome svijetu bile podijeljene nadvoje, ovdje čak objedine. Ali, nasuprot tvrdnjama nevjernika, bezbožnika i bogohulnika koji se priklanjaju šejtanu, postoji i jedan drugi svijet, Bogu hvala. Dokaz je to što vam se obraćam iz njega. Umro sam, ali kao što vidite, nisam nestao. S druge strane, moram reći da nisam naišao na rajske dvore od zlata i srebra, ispod kojih teku rijeke, ni na stabla krupnih plodova i velikih listova, ni na djevičanske ljepotice, o čemu govori u Kur’an Časni. Premda se sad jako dobro sjećam kako sam nebrojeno puta s uživanjem crtao te rajske hurije krupnih očiju, opisane u Suri Wâqi‘a. Jasno, nisam naišao ni na one četiri rijeke kojima teče mlijeko, vino, voda i med, i o kojima, doduše, ne govori Kur’an Časni, nego ljudi bujne mašte poput Ibn Arabija, uzdižući ih u hvali do neba. Budući da s pravom ne želim odvući u nevjerništvo mnoge s predodžbom o drugom svijetu i nadom u njega, moram odmah napomenuti da je sve to povezano s mojim specifičnim stanjem: svaki vjernik koji imalo zna o zagrobnome životu prihvatit će tvrdnju da će se jedna duša bez spokoja, kakva je moja, namučiti da bi ugledala rajske rijeke. 
Ukratko: Ja, među iluminatorima i majstorima poznat kao Tankoćuti Efendija, umro sam, ali nisam pokopan. I zbog toga moja duša nije mogla u potpunosti napustiti tijelo. Da bi mi se duša mogla približiti džennetu ili džehennemu, gdje god da mi je sudbina, ona mora moći umaći iz truleži tijela. Ovo izuzetno stanje, koje je snalazilo i mnoge druge, mojoj duši zadaje strahovite boli. Ja, doduše, ne osjećam da mi je lubanja razbijena i da polovina mog tijela, polomljena i izranjavana, trune u ledenoj vodi, ali osjećam neopisivu patnju duše koja se bori nastojeći napustiti tijelo. Kao da se cijeli svijet negdje u meni počinje stiskati i sabijati. 
Taj osjećaj skučenosti mogu usporediti jedino s jedinstvenim osjećajem oslobađajućega beskrajnog blaženstva, koje sam doživio u trenutku smrti. Onoga trena kad je taj posve neočekivani udarac kamena postrance razbio moju lubanju, shvatio sam da me taj zlikovac želi ubiti, ali nisam mogao vjerovati da će uspjeti u tome. Bio sam posve ispunjen nadom, iako, živeći svoj blijedi život između radionice i doma, toga valjda uopće nisam ni bio svjestan. Prstima, noktima i zubima kojima sam ga grizao grčevito sam se hvatao života. Ne bih vam dosađivao pričajući o boli koju su mi nanijeli ostali udarci po glavi. 
Kad sam s tugom shvatio da ću umrijeti, obuzeo me nevjerojatan osjećaj blaženstva. Trenutak prijelaza proživio sam s tim osjećajem: odlazak na ovu stranu bio je tako blag, kao kad čovjek u snu vidi samog sebe da spava. Na kraju sam vidio cipele svoga podlog ubojice, blatnjave i pokrivene snijegom. Zaklopio sam oči kao da spavam i ugodnim se prijelazom našao na ovoj strani. 
Ovo moje jadikovanje nije zbog toga što su mi zubi poput slanutka sasuti u krvava usta i što mi je lice uništeno do neprepoznatljivosti, ni zbog toga što sam, zgrčen, ostavljen na dnu neke jame, nego stoga što me još smatraju živim. Mojoj nespokojnoj duši zadaje neopisivu bol to što svi koji me vole često misle na mene, pomišljaju na to da se u nekom kutku Istambula zabavljam nerazumnim poslovima, ili čak da sam otišao za nekom drugom ženom. Neka što prije nađu moje tijelo, klanjaju namaz, obave dženazu i napokon me pokopaju! I, što je još važnije, neka nađu mog ubojicu! Neka me, ako žele, pokopaju i na najraskošnijem groblju, ali hoću da znate: dokle god se ne pronađe taj zlikovac, iščekivat ću bez spokoja neprestano se okrećući u grobu, i svima ću vama ulijevati nevjericu. Nađite tog kurvinog sina koji bi morao biti moj ubojica, a ja ću vam potanko ispričati sve što vidim na drugome svijetu. Ali, kad ga nađete, morate ga mučiti na spravi za stezanje, lomiti mu kosti, najbolje rebra, tako da lagano pucketaju, a potom onu njegovu odvratnu i masnu kosu i kožu lubanje probijte šiljcima izrađenim baš za to, i oderite mu je polako, tako da zapomaže iz sveg grla. 
Tko je taj ubojica prema kojem osjećam toliki gnjev, i zašto me ubio tako iznenada? Zamislite se nad tim! Kažete, svijet je pun bezvrijednih, podlih ubojica, ta svi su isti! U tom ću vas slučaju odmah upozoriti: u pozadini moje smrti jedna je gnusna urota protiv naše vjere, običaja i svjetonazorâ. Otvorite oči i shvatite da neprijatelji života u koji vjerujete i koji živite, i neprijatelji islama, mogu jednog dana ubiti i vas iz istih razloga iz kojih su i mene ubili. Ostvaruju se, jedna po jedna, riječi hodže Nusreta Erzurumlije, čije sam sve propovijedi slušao suznih očiju. Čak i kad bi moj zao udes bio ispričan i zapisan u jednu knjigu, sve to - moram vam kazati - čak ni najvrsniji iluminatori nikada ne bi mogli oslikati. Jednako kao i kod Kur’ana Časnog – neka se krivo ne shvati, Bože sačuvaj! –, potresna snaga te Knjige i proizilazi iz njezine suštine da ju je nemoguće oslikati. Sumnjam da ste to mogli shvatiti. 
Vidite, i ja sam se u vrijeme svoga šegrtovanja bojao glasova koji dopiru iz najdublje stvarnosti, s onoga svijeta, ali im nisam poklanjao pažnju i rugao sam se takvim stvarima. I moj kraj sad je dno ove sramotne jame! I vas to može snaći - širom otvorite oči! Sad mi ne preostaje ništa drugo osim nade da će me možda naći ako potpuno strunem, zbog mojeg zastrašujućeg smrada. I da, osim toga, zamišljam muke koje će mojem podlom ubojici, kad ga pronađu, nanijeti neki dobročinitelj. 

Orhan Pamuk-Zovem se crveno

Zavist je religija mediokriteta. Ona im vraća snagu,ona je odgovor na nemire koji ih izjedaju, i na kraju krajeva, rastoči im dusu i dozvoli im da opravdavaju svoju bijedu i svoju pohlepu dok ne povjeruju da su to vrline i da ce se vrata raja otvoriti samo nesrecnicima kao sto su oni, koji kroz zivot prolaze ne ostavljajući drugog traga do li namjere da omalovaze ostale i da isključe, i ako je moguce uniste, one koji, samom cinjenicom da postoje i da su takvi kakvi su, ukazuju na njihov siromaštvo duha, uma i snage. 
Srecan je onaj na koga laju kreteni jer im njegova dusa nece nikad pripadati.


Karlos R. Zafon "Igra anđela"

''Stojim na platformi električnog tramvaja, i potpuno sam nesiguran u pogledu svog položaja na ovom svetu, u ovom gradu, u svojoj porodici. Čak ni uzgred ne bih umeo reći kakve bih zahteve u bilo kom smislu mogaos pravom da postavim. Ne mogu se ničim braniti što stojim na ovoj platformi, što se držim za ovu ručicu, što dopuštam da me nosi ovaj tramvaj, što se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima. - Istina, to niko i ne zahteva od mene, ali to je svejedno.

Tramvaj se približava stanici, jedna devojka staje blizu vrata, spremna da siđe. Vidim je tako jasno kao da sam je opipao. Odevena je u crno, nabori na suknji se gotovo ne pomeraju, bluza joj je pripijena uz telo i ima okovratnik od bele guste čipke, otvorenom levom šakom se oslonila ozid, kišobran u njenoj desnoj ruci dotiče drugi stepenik odozgo. Lice joj je preplanulo, a nos, lako stanjen u sredini, pri vrhu je okrugao i širok. Ima mnogo smeđe kose i lelujave kratke vlasi na desnoj slepoočnici. Malo uho joj je priljubljeno uz glavu, ali ja stojim blizu i vidim celu poleđinu desne ušne školjke i senku pri korenu.

Upitao sam se onda: Kako to da se ona ne čudi sebi, da drži usta zatvorena i ne kazuje ništa o tome?''

Putnik u tramvaju - Franc Kafka

''Sve što upravo proživljavaš samo je jedna od milion mogućih staza kojima putuješ. Zbog toga moraš uvijek imati na umu, da je staza samo staza; ako ti osjećaji kažu da po njoj ne smiješ putovati, ne smiješ na toj stazi ostati ni po koju cijenu. Da bi imao pravilnu jasnost moraš živjeti disciplinovanim životom. Samo tada ćeš znati da je svaka stazasamo staza i da nije uvreda ni za tebe ni za druge da je napustiš ako ti tako tvoje srce nalaže. Pritom tvoja odluka da ostaneš na stazi ili daje napustiš mora biti oslobođena od straha ili ambicije.

Upozoravam te. Provjeri svaku stazu temeljito i promišljeno. Provjeri toliko puta koliko misliš da je potrebno. Ovakvo pitanje samo star čovjek postavlja. Da li ova staza ima srce? Sve staze su iste, ne vode nikuda. Ima staza koje vode kroz grmlje, ili u grmlje. Na mom vlastitom putu mogu reći da sam prešao duge, duge staze, a sada se nigdje ne nalazim. Ima li ova staza srce? Ako ima staza je dobra, ako nema staza je bez vrijednosti. Obe staze ne vode nikuda; ali jedna ima srce druga ga nema. Jedna čini da je putovanje veselo, doknjom putuješ, jedno si s njom. Druga će učiniti da proklinješ svoj život. Jedna te jača druga slabi.

Prije nego što stupiš na bilo koju stazu postavi pitanje: Da li ova staza ima srce? Ako je odgovor ne, to ćeš znati, i tada moraš potražiti drugu stazu.

Nevolja je u tome što niko ne postavlja takva pitanja; kad čovjek konačno utvrdi da je izabrao stazu bez srca, staza je već spremna da ga ubije. Na tom mjestu rijetki se ljudi zaustave da bi promislili i napustili stazu. Staza bez srca nije nikada prijatna. Moraš se mučno potruditi, čak, da bi uopšte njom krenuo. S druge strane, staza sa srcem je laka; nije potrebno da se trudiš da bi je volio.

Rekao sam ti da izbor staze sa srcem mora biti slobodan od straha ili ambicije. Želja da se uči nije ambicija. Sudbina nas ljudi je da želimo znati.

Staza bez srca će se okrenuti protiv čovjeka i uništiti ga. Nije potrebno mnogo da čovjek umre a tražiti smrt je traženje ničega. Za mene postoje samo putovanja stazama koje imaju srce, bilo kojom stazom koja ima srce. Njima putujem i jedini vrijedni izazov je da ih prođem čitavom njihovom dužinom.

I tako putujem – i gledam, gledam bez zraka.''

Karlos Kastaneda

"Vekovna se tama prostirala nad ovim krajevima. Svetlost se medjutim očuvala u ljudskim srcima. Baklja slobode koja je gorela negde duboko u šumi nikada se nije ugasila - niti će. Došla je delimična sloboda, ali je sada treba izboriti čitavu. Ponovo idu krvavi barjaci preko neba, ponovo grme zimski gromovi. Veliki crni oblak valja se sa severa, spremaju se nevolje i patnje; biće mnogo mrtvih i ranjenih. Ali vi ćete sve izdržati, sve podneti, rasteraćete oblake i sunce će vas ponovo obasjati... Uzmite oružje u ruke, žrtvujte sebe, žene i decu, žrtvujte sve - svet će biti zadivljen dubinom i veličinom vaše patnje." 

Nešto od ovih reči moraću svakako da povučem. Jer, ako me poslušaju do kraja, kao što su spremni, ako izginu do poslednjeg, kao što nameravaju, ostaću bez posla, a još jedan ovakav kraj i ovakve ljude nigde na svetu neću naći."



''Testament''- Vidosav Stevanović

"Moja sumnja glasi: Kako se onaj koji voli, mogao odlučiti na to, da ljude učini toliko krivim, da im njegovo ubistvo padne na dušu? Zar nije on, kao onaj koji voli, na svaki način mogao to sprečiti i radije malo popustiti...
Ali on želi svoju smrt. Kada neki čovek želi da umre, to znači da kuša Boga, jer nijedan čovek ne sme da se drzne na takav sporazum sa Bogom. Pa ako se i oslobadjanje krivice onih koji su ga ubili sastoji u tome što ga oni i pored najbolje volje nisu mogli razumeti, odgovornost će mu samo utoliko postati veća što će oni postati krivi zbog ubistva.

Ljudi često misleći na nekog savremenika kažu kako je nerazborito da se upustio u borbu sa silama koje ga mogu ubiti, ali se dive odavno umrlom koji je imao tu hrabrost i istrajnost da ostane pri svom mišljenju.

Zato se vera odnosi samo na ono čovečansko kada se priča o Hristu. Imati veru, ne znači biti kriv i grešnost svoju shvatiti. Već, shvatiti Hrista, njegov život ljudski shvatiti. "

Seren Kjerkegor "Dve rasprave"

''Strašno je vidjeti čovjeka koji vjeruje da je potpuno i nesumljivo sam, jer u njemu ima nešto tragično, čak i sveto, a u isti mah jezivo i sramotno. Uvijek – kazao je – nosimo nekakvu masku, koja nikada nije ista nego se mijenja zavisno od uloge koju treba da odigramo u životu: masku profesora, ljubavnika, intelektualca, prevarenog muža, junaka, nježnog brata. Ali koju masku stavljamo ili kakva nam maska ostaje kada smo sami, kada mislimo da nas niko, baš niko na svijetu, ne posmatra, ne motri na nas, ne sluša nas, ne zahtijeva ništa od nas, ne zastrašuje nas, ne nasrće na nas? Možda taj trenutak ima u sebi nešto sveto zato što se čovjek tada suočava s Bogom ili, u najmanju ruku, sa svojom neumoljivom savješću. Možda niko neće oprostiti onome ko ga bude zatekao u toj krajnjoj i suštinskoj golotinji, užasnijoj i stvarnijoj od svih golotinja, jer ona otkriva nezaštićenu dušu.''

Ernesto Sabato

"Budimo se u tami u potpunom neznanju. Gde smo, šta se događa? U jednom smo trenutku sve zaboravili. Ne znamo jesmo li dete ili odrasla osoba, muškarac ili žena, krivi ili nedužni. Je li to tama tamnice ili noći?
Znamo samo jedno, tim jasnije što nam je to jedina spoznaja: živi smo. Nikada nismo bili toliko živi, i to je sve. Od čega se sastoji život u tom deliću sekunde u kojem imamo retku povlasticu da budemo lišeni identiteta?
Evo od čega: od straha.
No nema veće slobode od tog kratkog zaborava buđenja. Dete smo koje poznaje jezik. Možemo imenovati bezimeno otkriće svog rođenja: gurnuti smo u stravu živog bića.
U tom razdoblju česte teskobe, čak se i ne sećamo da se tako nešto može dogoditi prilikom buđenja. Ustajemo, tražimo vrata, izgubljeni smo kao u hotelu. A nakon sećanja odjednom opet nastane telo i vrate mu ono što služi kao duša. Umireni smo i razočarani: mi smo, dakle, to; mi smo , dakle, samo to.
Odmah potom vrati se spoznaja o geografiji vlastitog zatvora. Moja soba vodi do umivaonika gde se zapljuskujem ledenom vodom. Šta to nastojimo oribati s lica pomoću te energije i hladnoće?
Potom počinje rutina. Svako ima svoju: kafa i cigarete, čaj i tost ili pas i uzica. Svoju smo putanju uredili tako da što više umanjimo strah. Zapravo provodimo vreme u borbi protiv straha življenja. Smišljamo definicije kako bismo ga izbegli: zovem se tako i tako, radim tu i tu, moj se posao sastoji od ovoga i ovoga. No skrovita teskoba nastavlja potkopavanje. Ne možemo potpuno ućutkati njen govor. Jer misliš da se zoveš tako i tako, da se tvoj posao sastoji od ovoga i onoga, ali, kada si se probudio, ništa od toga nije postojalo. Možda zato što i ne postoji."

Ameli Notomb

''Mnogi ljudi se boje biti srećni. Jer da bi bili srećni moramo mnogo toga promeniti bilo u načinu života ili u nama. Uvek mislimo da je bolje ne piti iz vrča sreće, jer ćemo patiti ako ga jednog dana ne budemo imali. I onda iz straha da ne bi jednog dana plakali jednostavno se prestanemo smejati.''

Paulo Koeljo

''Ljudi izvikuju kako žele stvoriti lepšu budućnost, ali to nije istina. Budućnost je praznina prema kojoj su svi ravnodušni, koja nikoga ne zanima, dok je prošlost puna života i njeno lice nas izaziva, ljuti, vređa, tako da ga želimo uništiti ili premazati bojom. Ljudi žele biti gospodari budućnosti samo zato da mogu menjati prošlost.''

Knjiga smeha i zaborava

Milan Kundera

"Prvo: Bog je žrtvovanje.
Patimo u ovom životu i bićemo srećni u budućem.

Drugo: ko se zabavlja, taj je dete.
Živimo u neprestanoj napetosti.

Treće: drugi znaju šta je za nas najbolje, jer imaju više iskustva.

Četvrto: naša je dužnost da druge usrećimo. Treba da im činimo po volji, čak i ako to podrazumeva velika odricanja.

Peto: ne treba piti iz pehara sreće, jer nam se to može osladiti - a nećemo ga uvek imati u rukama.

Šesto: treba prihvatiti sve kazne.
Svi smo mi grešnici.

Sedmo: strah je najbolji stražar - nećemo se izlagati opasnostima.

Ovo su zapovesti kojih nijedan ratnih svetlosti ne može da se pridržava."

Priručnik za ratnika svetlosti, Paolo Koeljo

''A sad me pusti da skupim svoju snagu, da saberem svoje misli u jednu žižu, da pomislim svom silinom na užas zemaljskog življenja, na nesavršenstvo sveta, na miljarde života što se razdiru, na zveri što se međusobno kolju, na zmiju koja peči lane što preživa u hladu, na vukove koji razdiru jagnjad, na bogomoljke što ubijaju svoje mužjake, na pčele što umiru posle uboda, na bol majki koje nas rađaju, na slepe mačiće što ih deca bacaju u reku, na užas riba u utrobi ulješure, na užas ulješure kad se nasuče na obalu, na tugu slona koji mre od starosti, na kratkotrajnu radost leptira, na varljivu lepotu cveta, na kratkotrajnu varku ljubavnog zagrljaja, na užas prolivenog semena, na nemoć ostarelog tigra, na trulež zuba u ustima, na mirijade mrtvog lišća što se taloži u šumama, na strah tek izleglog ptića koje majka istiskuje iz gnezda, na paklene muke gliste koja se prži na suncu kao na živoj vatri, na bol ljubavnog rastanka, na užas gubavaca, na strašnu metamorfozu ženskih sisa, na rane, na bol slepaca...''
''Enciklopedija mrtvih'' Danilo Kiš

PJESMA IZ SRCA

Nekada davno živio je veliki čovjek koji se oženio ženom svojih snova. Iz njihove ljubavi rođena je jedna mala djevojčica. Bila je bistra i vesela, i veliki čovjek mnogo je volio svoju djevojčicu.

Dok je bila sasvim mala, on bi je uzeo u naručje, pjevušio neku melodiju i igrao s njom po sobi govoreći joj »Volim te mala djevojčice».

Devojčica je rasla, a veliki čovjek bi je grlio i govorio joj:»Volim te mala djevojčice». Mala djevojčica bi se durila i govorila »Više nisam mala devojčica». Čovjek bi se tada nasmijao i rekao »Ali, za mene ćeš zauvjek ostati moja mala djevojčica».

Mala djevojčica, koja to više nije bila, napustila je kuću i otišla u svjet. Kada je upoznala sebe, tada je bolje shvatila čovjeka. Uvidjela je da je on bio velik i jak, tek sad otkrila je njegove snage. Jedna od njih bila je njegova sposobnost da iskaže ljubav prema porodici. Ma gdje se nalazila u svijetu, taj čovjek bi je dozivao govoreći joj» Volim te, mala djevojčice».

Došao je dan kad je ta mala djevojčica, koja to više nije bila,primila jedan telefonski poziv.Veliki čovjek se razbolio. Doživio je moždani udar. Djevojci su objasnili da je izgubio govor. Nije mogao da govori,ali nisu baš bili sasvim sigurni da li čuje riječi koje mu se upućuju. Više nije mogao da se smješka, smije, hoda, grli, igra, niti da maloj djevojčici, koja to više nije bila, kaže da je voli.

Željela je da mu pomogne. Kada je ušla u sobu, vidjela je da je sitan i potpuno slab. Gledao je u nju i pokušavao da progovori, ali nije uspjevao.»Mala djevojčica» učinila je jedinu stvar koju je umjela. Popela se na krevet i legla pored velikog čovjeka. Dok su joj se slivale suze,svojim rukama obgrlila je opuštena očeva ramena.
Držeći glavu na njegovim grudima, razmišljala je o mnogim stvarima. Sjećala se predivnih trenutaka koje su zajedno proveli. Oduvjek je osjećala da je taj veliki čovjek štiti i pazi. Bilo joj je teško zbog gubitka koji će morati da pretrpi.

Žalila je što više neće čuti riječi ljubavi koje su joj toliko prijale.

A onda je čula otkucaje srca velikog čovjeka, njegovo srce bilo je muzika i riječi koje je uvijek slušala. Srce kuca ravnomjerno kao da se ne obazire na to što je ostali dio tijela oštećen. I dok je tako smireno držala glavu na njegovim grudima, dogodilo se čudo. Čula je ono što joj je bilo potrebno.
Njegovo srce otkucavalo je riječi koje usta više nisu mogla da izgovore...

Volim te
Volim te
Volim te
Mala djevojčice
Mala djevojčice
Mala djevojčice

I našla je utjehu.''

"Melem za dušu"- K. Hansen

(sećanje na moju majku... Danas mi fali jako.)

"Mi koji se stalno skitamo i koji poznajemo život u svim zabitima, uvek imamo želju da se negde skrasimo, u nekoj tihoj rupi, pod narandžama, da se nastanimo u nekoj maloj beloj kući sa pogledom na more, sa nekom lepom, urednom curom koja čisti pokućstvo i koja se može deset puta dnevno povaliti, i koja vam priredjuje klopu, zaboga, sva ona domaća jela koja se satima tiho krčkaju na laganoj vatri... ode čovek u košulji, zar ne, u vrt da ubere vezu kadulje, ili u dvorište da nacepa drva, ili pak s lulom u ustima, na pijacu, ili bi pak curi opalio pljusku, kao brodskom malome, jer kuća nije dovoljno uredna. Dobro, znam da je to sanjarenje, istog časa kad bih to sve postigao, zasvrbeli bi me tabani, i tek što bi seo, zaželeo bih da navučem svoje stare cipele koje su obišle svet i da pojedem još koji zalogaj u brodskoj kantini, i da nosim košulju bez dugmeta na okovratniku, da teglim i crkavam od žedji na suncu isplaženog jezika, i da proklinjem svoju prljavu ljubavnicu sudbinu, pa da spavam u nepoznatim gradovima, kleti svoju nevolju pa susresti nekog starog druga koji, kao ni ja, više nema snage i kome je svega dosta, koji se rita i tvrdoglavi i smrdi kao jarac."
 
Blez Sandrar "Moravangine"

''Ustaneš ujutru, saspeš u sebe vrelu kafu, poludiš u prevozu, čekaš na semaforima, na poslu saspeš vrelu kafu u sebe, onda kao nešto radiš, može još jedna kafa, vratiš se sa posla, poludiš u prevozu, čekaš na semaforima, pojedeš nešto hladno, spavaš posle ručka, probudiš se, saspeš u sebe vrelu kafu, izrazgovaraš se telefonom sa istim takvim očajnicima kao što si sam, preskočiš večeru, navodno zbog zdravlja, a mrzi te da spremaš za sina jedinca svoje majke, zuriš u TV dok ti se ne prispava, knjigu koju mesecima želiš da pročitaš uredno premeštaš sa police na policu (ko danas čita knjige, pa zašto bi se ti razlikovao), padaš u hronično neraspremljen krevet, hrčeš, budiš se noću, kopaš po frižideru da nadoknadiš propuštenu večeru, ujutru sve ispočetka…"

Mihajlo Pantić "Žena u muškim cipelama"

''Ljudsko biće je čudno. Ono toleriše samo ono što uspe da ukroti, uključujuci i sebi slične. Njemu treba da sve bude uređeno, propisano, razvrstano, razumno obrazloženo. Iskreno da ti kažem, čovek ne može da se obuzda. Prepušten samom sebi, on čini najgora dela. Iza toga se krije povelika doza oholosti. Čovek misli da je centar sveta, ali svet je tako ogroman, a on tako mali, i prvi se sasvim lepo obrće bez ovog drugog. Zaključak je bolan, pa čovek svoju frustraciju rešava tako što pod svoju vlast stavlja sve što ga okružuje.''

Žan Pjer Dejvids

''Čovjek ima više hrabrosti prema drugom, nego prema sebi. Da nije toga, ne bi bilo zla na svijetu. Savršenstvo čovjeka sastojalo bi se u tome da bude većma strog prema sebi, negoli čak i pravedan prema drugom. Ja znam puno ljudi koji su bili vrlo pravedni prema drugom, ali nisu bili strogi prema sebi, i zato su bili uvijek labavi u stvarima dobra. Oni su bili više diletanti, nego artisti dobra. Njihova pravednost je uvijek propadala, ako nije bila u pitanju tuđa ličnost nego njegova sopstvena, jer pravednost prema sebi zavisi od strogosti prema sebi, kao što pravednost prema drugom zavisi samo od naše dobrote. Pravednost je jedno kraljevsko osjećanje, i čovjek pokazuje pravednost često više laskajući sebi, nego voleći drugog. Najbolji ljudi su oni koji su prema sebi najstroži, i koji oproste drugom i ono što nikad ne bi oprostili samom sebi.''

Jovan Dučić, “Blago cara Radovana”