Priče sa poukom - porukom

Nam et ipsa scientia potestas est. (Frensis Bekon)





Svim svojim sadašnjim i bivšim đacima želim da saopštim da sam u svemučemu sam vas učio i čemu vas učim bio u pravu, sve što sam govorio nasvojim časovima sada naglašavam i stojim iza svega toga svojom strukom, savešću i celokupnom egzistencijom. Svoj posao sam nekadaradio za tridesetak maraka (petnaestak evra), nekada za nešto više odpet stotina, radim ga za nešto manje od četiri stotine, a radiću ga za više hiljada ili besplatno sa istom predanošću.Kad bih imao priliku da ponovo biram profesiju izabrao bih ovu istu - možda ne u istoj zemlji ili sa istim uzrastom – ali bih se svakakoopredelio da podučavam (kao što jednom reče Herodot da bi svako narodkada bi mogao da bira bogove izabrao svoje, tako bih i ja izabrao svog“boga” ). Ne kajem se nizašta i ne osećam se krivim, sve sam uradiosmišljeno i preuzimam odgovornost za svoje postupke.



Naravno, ima prostora za izvinjenje. Ako sam nekada u trenutku slabosti tvrdio da se znanje ne isplati, ako sam dao ocenu višu od one koju ste zaslužili, ako je na nekom od mojih časova bilo dosadno (ja znam da je bilo dosta takvih časova),
ako nekome od vas nisam posvetio dovoljno pažnje zbog svog neznanja ili manjka iskustva i stručnosti,
ako nisam uspevao da vas motivišem ili da vam objasnim gradivo – onda se izvinjavam.

Znam da mnogi nastavnici posustaju u svojim ubeđenjima i idejama i to mogu da razumem. Pre više od dvadeset godina jedna pevaljka upravo pristigla na državnu televiziju sa Ibarske magistrale je izjavila: “Škola je za one koji ne umeju da se snađu u životu”. Danas se ta ideja odomaćila, a prosvetni radnici su postali oni koji ometaju učenike koji su došli u školu da uzmu svedočanstva sa visokim ocenama i diplome.
Zato su počeli da se otvaraju fakulteti čija imena više liče na nazive supermarketa i sportskih saveza nego na nazive obrazovnih institucija, a uskoro će se to dogoditi i sa srednjim školama. U škole se dakle, ne dolazi po znanje, već po ocene.

Naravno, pomislićete, normalno je da se u škole dolazi radi znanja.Grešite! U škole se dolazilo po znanje do kraja prve polovine dvadesetog veka. Danas škole treba da kod učenika razvijaju veštine, kreativnost, društvenost, slobodu mišljenja, empatiju. Škole danas moraju da deluju svim svojim snagama kao zdrava zajednica koja u
saradnji sa državom, lokalnom samoupravom, učenicima i roditeljima ojačava učenike u svakom pogledu.

Nije nezdrav odnos prema obrazovanju nastao pre deset ili dvadeset godina. Kult nepismenosti u Srbiji razvija se vekovima. Naši najobrazovaniji sunarodnici su bili ili progonjeni ili su sami napustili Srbiju. Dositej je u Srbiji proveo četiri godine (i dan danas ga pominju kao “kugu koju treba iskoreniti”), Vuk je uglavnom živeo u Beču, Tesla je izdržao trideset šest sati, Milankovićev kalendar kao izmenjen julijanski kalendar prihvatila je većina pravoslavnih crkava, ali ne srpska. Imena ovih naučnika znamo, imena progonitelja su nestala… Komunistička ideja “dobrih partijskih drugara” samo je stigla na plodno tle, pa je omogućila svršenom mašinbravaru i nesvršenom agronomu da postanu članovi Srpske akadekmije nauka i umetnosti. U ovom ludilu se izgubila veza sa realnošću – potomci “partijsko-drugarske” elite počeli su da umišljaju kako su zaista veliki intelektualci. Lažovi su počeli da veruju u svoje laži, naravno zahvaljujući onima koji su odlučili da im veruju, jer prijatno je imati elitu blizu sebe koja deli tvoje ideje – posebno ako su fašističke. Umišljeni intelektualci poveli su umišljenu naciju. Kuda? Pokušajte sami da se setite kuda mogu da stignu, a ako ne možete prisetite se sjajne Domanovićeve pripovetke “Vođa” (hmmm, naslov ove pripovetke na nemačkom je “Firer”). Nije Domanović bio toliko genijalan koliko se mi ne menjamo…

Obrazovanje nije ni jednostavno ni lako, a ponajmanje je vredno uverenje o obrazovanju. Zamislite da su vam dali uverenje o završenom alpinističkom kursu koji niste pohađali. Da li biste se usudili da se penjete po vertikalnoj steni? Poslušajte me sada: neka se alpinisti sa lažnim uverenjima penju po toj steni i čekajte. Ne gubite u tom čekanju vreme, učite se alplinizmu, vežbajte makar i ne dobili nikakav sertifikat. Posle izvesnog vremena popećete se tamo gde lažnjaci pokušavaju. Ne brinite za njih, neće biti njihovih leševa oko stena, samo vrhunski alpinisti ginu od pada sa velike visine. Lažnjaci nemaju odakle da padnu. Videćete ih kako komično skakuću oko dna stene sa čijeg vrha ćete im se smejati…

Dakle, ne bojte se obrazovanja. Obrazujte se, onda nećete morati da se snalazite u životu. Obrazovanje je snaga, snalažljivost je iluzija.Iluzija je efektna, ali ne traje i lažna je. Otkriću vam tajnu uspeha u tri reči: rad, upornost i vera.


Šta ste očekivali? Tarot karte? Kristalne kugle? Leteće ćilime? Partijske knjižice? Čarobne lampe?

KAD BI COVEK BIO SLON

bole te patka niko ti nista ne sme zajebavas se po savani celi dan..
ceses guzicu o drvo pa ga posle srusis..
zabole te ..
nemas knjigovodju da te drka nemas zene da ti sere nemas dece da se deru..
al to je priroda udesila da ne moze biti..
jer.. covek kolko moze da zauzme slonovske telesine...
mozda jednu nogu..to mu ga u vr glave dodje cetvrtina..
a biti cetvrtina od slona i nije neko mudo..
bolje je biti zmijski car

Jednom ne tako davno, živeo je srećan i vredan Mrav, koji je svakog
dana dolazio prvi na posao. Bio je vredan. Veseo. Jednom rečju, bio je
srećan dok je radio.

Pevušio je vesele pesmice, a rezultati njegovog rada su bili odlični.
Slušajući pesmu Mrava, gospodin Stršljen, direktor firme, zaključio da
se mrav previše zabavlja, a premalo radi, jer nema pravo usmerenje i
šefa koji bi ga kontrolisao.

Zato je zaposlio Bubamaru koja je imala veliko iskustvo sa
upravljanjem. Prva briga Bubamare bila je da organizuje evidenciju
dolazaka i odlazaka mrava na posao (odnosno sa posla).
U tu svrhu, uspostavila je sistem prijemnih i odlaznih dokumenata.

Sa vremenom, broj dokumenata se povećavao i zbog povećanog obima
posla oko papira morali su da zaposle nekog ko bi pripremao papire i
izveštaje.

Zaposlili su Pauka koji je odmah uspostavio sistem arhiviranja i postao je odgovoran i za preuzimanje telefonskih poziva.

A mrav? Mrav je i dalje radio kao i pre.


Izveštaji koje je dostavljala Bubamara su bili izvanredni.
Direktor Stršljen je bio oduševljen izveštajima koje je dobijao od
Bubamare i uskoro je počeo da zahteva: uporedne studije sa grafikonima,
analize trendova razvoja, itd.

Da bi se zadovoljio direktorov zahtev, bilo je nužno da se zaposli
Hrčak koji bi bio direktna pomoć direktoru. Njemu su odmah kupili nov
računar sa štampačem.

Srećni i vredni mrav je i dalje radio kao i pre. Jedino se požalio da
bi mu bilo lakše ako bi imao neki računar. Nisu mu odobrili.

Ovo je bilo prvi put da se Mrav na nešto požalio i direktor Stršljen
je odmah shvatio da je potrebno najhitrije reagovati. Kreirao je novo
radno mesto šefa službe koji bi nadzirao srecnog i vrednog mrava.

Na novo radno mesto je zaposlio Cvrčka. On je odmah po svom dolasku
zamenio celokupni nameštaj u svojoj kancelariji i na zahtev dobio
ergonomski oblikovanu stolicu i nov računar sa ravnim, LCD ekranom.

Broj računara je narastao i morao je da se kupi i instalira i mrežni server.

Novi šef službe je shvatio da hitno treba pomoćnika (koji je uzgred
bio njegov pomoćnik u predhodnoj firmi). I tako je zaposlio Stenicu.

U isto vreme Mrav je postajao sve manje srećan i sve manje produktivan. Opet je tražio računar. Opet mu nisu odobrili.

Situacija sa Mravom, zabrinula je Cvrcka i on je zaključio da mora da
naruči studiju o zadovoljstvu zaposlenih u firmi. Upoznao je sa tim
direktora Stršljena koji je shvatio Cvrckovo objašnjenje i odobrio
angažovanja agencije za te potrebe.

Skupa studija je uradjena i Cvrcak je poceo da primenjuje predložene motivacione metode. Svuda je okacio motivacione plakate.

Vodio je Bubamaru, Pauka, Hrcka i Stenicu na motivacione treninge u poznata letovališta itd…

Mrav je i dalje, ali nevoljno, radio. Čitao je motivacione poruke na
plakatima i nikako nije mogao da nadje nadredjene kad su mu trebali.

Jednostavno, ili nisu bili tu ili nisu imali vremena za njega.

I tako je vreme teklo.

Direktor Stršljen je i dalje dobijao redovno svoje perfektne
izveštaje, ali su oni počeli da pokazuju da firma nije više tako
rentabilna kao pre.

To ga je duboko zabrinulo i morao je da reaguje.

Unajmio je najelitnijeg konsultanta, gospodju Sovu. Sovin zadatak je
bio da izvrši potpunu analizu organizacije i poslovanja firme i da
predloži rešenja da bi firma poslovala rentabilno.

Nakon tri meseca, Gospodja Sova je direktoru predala sledeci izveštaj:

“U firmi je previše zaposlenih!”

Direktor Stršljen je oduševljeno prihvatio stručnu analizu i odmah otpustio:

MRAVA.

Овде мрав, јављам се са Бироа...
Кад неком буде до посла, нека ме позове...

Uobrazilja i istina



Život nas nosi ovamo i onamo i sudbina nas vodi od jednog do drugog.
Ne vidimo ništa sem prepreke na našem putu, niti čujemo išta sam glasa
koji unosi strah u naša srca.

Ljepota se pred nama ukazuje kako sjedi na svom veličanstvenom prijestolu
i mi joj se približavamo. I zarad naših žudnji mi ćemo ukaljati porub njene odore
i oteti joj krunu čistote.

Ljubav prolazi kraj nas ogrnuta krhkošću, mi je se plašimo i sakrivamo se
u mračne špilje, ili je pratimo i u njeno ime činimo zlo.

Mudrost stoji na uglu ulice i doziva baš nas od mnoštva ljudi, ali mi je držimo
za nešto bezvrijedno i preziremo one koji je slijede.

Mudrost nas poziva da joj priđemo bliže, da možemo da uživamo u njenom nektaru,
i mi joj prilazimo i punimo naše stomake, i tada njena trpeza postaje prilika za
ispoljavanje ništavnosti i mjesto za samoponiženje.

Priroda nam pruža prijateljsku ruku i moli nas da uživamo u njenoj ljepoti,
ali mi se plašimo njena spokoja i tražimo utočište u gradu i sudaramo se jedni o druge
kao stado ovaca pred vukom koji se prikrada.

Istina nas posjećuje predvođena dječjim osmijehom i poljupcem ljubavnika,
i mi zatvaramo vrata naše nježnosti pred njom i napuštamo je kao oni kojima
nešto leži na savjesti.

Srce od nas traži pomoć, i duh nas zove, ali mi stojimo kao skamenjeni,
niti čujemo niti razumijemo. A kad neki čovjek čuje plač srca svoga i dozivanje duha,
kažemo da ga je obuzelo ludilo, i udaljavamo se od njega.

Tako mudri provode noći a mi za njih ne marimo.
Kada nas starost stigne mi se plašimo i dana i noći.
Prolazimo pokraj hljeba života, i glad crpi našu snagu.
Kako nam se život čini slatkim, a kako smo daleko od života!

SMISAO ŽIVOTA


Ne zaboravi da je svakome ponekad teško. Nevjerovatno je iznurujuće kad svakog dana radiš nešto u čemu ne uživaš ili za šta te je baš briga. Ali ako slijediš svoje snove, bar ćeš se izmoriti onim što najviše voliš. Dobro, možda će ti se činiti da to baš i nije veliki doprinos sveopštoj ravnoteži. Ipak, veruj mi da jeste.

Ako iscijediš ono najbolje iz svog života i uživaš u svakoj kapi sve obično oko tebe postaće neobično. Kad radiš ono što voliš, svakog se jutra izmigoljiš ispod ćebeta i drago ti je što je svanuo još jedan dan i ispuni te iskrena radost koja je strašno zarazna.

Baš kao kad prsneš u smijeh, pa onda još neko počne da se smije sa tobom, i još neko, dok na kraju svi ne počnete da se valjate od smijeha, i ne zaboli vas stomak, i ne ostanete bez daha, toliko da ne možete ni da ustanete.

Ali ipak je od svega najbolje to što kad radiš ono od čega ti se brkovi ukovrdžaju (naravno, pod pretpostavkom da imas brkove) time ohrabruješ i druge da slijede svoje snove, i tako ti, prijatelju, mijenjas svijet!

Znaš šta? Čak i da debelo omaneš i sve živo zabrljaš, svejedno ćeš uživati u toj nevjerovatno zabavnoj životnoj pustolovini, i uveče ćeš zaspati znajući da si dao sve od sebe i učinio nešto, a ujutru ćeš se radovati budućnosti koja je divna i uzbudljiva koliko god poželiš.

A znaš šta još? Ako samo oslušneš srce i mućneš glavom, nikad nećeš omanuti!

Prijateljstvo se na bira, ono biva, ko zna zbog čega, kao ljubav.Čovek, sa godinama, sve manje voli ono što je blizu. Nema ni jedne religije koja nije bezbožno rušila. Snivam katkad da sam nezavisan. Ala su to lepi snovi! Ala je to rajsko uživanje. Neki su gluvi na tuđe reči, oni su nesreća i sebi i drugima. Ali uvek treba pokušati. Pitaćeš: zašto? Nizašto. Da bude manje gluvo i pusto. Mladost nalazi snage i vremena za sve: mlad čovek ne vidi kraja ni svojoj snazi ni svom vremenu. Ljudska ličnost, najveća svetinja. Razuman se hrani da živi, a lud živi samo da se hrani i goji. Živi ništa ne znaju. Poučite me mrtvi kako se može umreti bez straha, ili bar bez užasa. Jer, smrt je besmisao, kao i život. Od pamtiveka sinovi su nerazumniji od očeva, ali srećom, sinovi postaju razumniji čim postanu očevi.Kad bi Bog kažnjavao za svako učinjeno zlo, ne bi na zemlji ostalo ni jedno živo biće. (Meša Selimović)

“Najveća stvar, koju čovjek u ovom svijetu može napraviti, je izvući najviše iz onoga što mu je dano. Samo je to uspjeh, i ništa drugo.
(Orison Swett Marden)

Дударим, у свом елементу...

Ријелити блоу


Чујем
како комшија отвара прозор.
- Еееееее, Велики брат ју је позвао на разговор, брзо кући да гледатееее!!!

Устајем са столице, одлазим у купатило, успут дохватим чекић са полице. Отворим
веш машину, извадим напоље бубањ, ротор, статор, шта све има...
Изнесем лимарију на улицу. Људи престају да гледају Великог брата и окупљају се
око моје чауре веш машине, диве се и запрепашћују.

Бацам мрежу, хватам их на лицу места. Узимам бонсек, сечем их на комаде. Комаде
убацујем у машину за веш. Вадим зољу (купио у Сремским Карловцима), корачам сто
метара, окрећем се, нишаним...

Долазе мурјаци, апсе ме. Суди ми се, добијам 40 година. Брију ми главу,
прегледају ми рчма, дају ми сиво одело. Улазим у ћелију. Ладно Чуме унутра.

- Де си бре Чуме јеботе, не да си асфалтиро онај део до путарине, опро си!

Зар није поучно?

Или...

Шорка


Неко се
испишао у лифт.

Позвали смо форензичаре из Мајамија, рекли су нам да је Ђема што ради на скели.

Ђема се куне у децу да није он.

Позвали смо балистичаре из Визбадена, рекли су нам да је Ђема што ради на
скели.

Ђема се куне у децу да није он.

Питали смо Гојка што живи у вешерници шта он мисли, каже није ни он. Рекли смо
му да иде код Ђеме и да га пита дал има децу.

Ђема рече да нема децу, те га Гојко усра од батина, јер веровање да се овај
испишо у лифт постаде чврсто и основано.

Куписмо Гојку serious amount Јелен пива да га частимо. Запио се и испишао на
улазу у подрум јер није могао да потрефи кључ од вешернице. Опростили смо му,
њега нема ко да бије.

Зграда углавном смрди на мокраћу. Суботом долазе цигани који перу степенице али
овај пут су прескочили нашу зграду јер нико није хтео да им плаћа. Рад на
фасади је обустављен јер шљакери протествују због пребијања Ђема.

Наговорили смо мутаву Сандру да опере зграду, и свако јој дође по педес кинти.

Нема наравоученије.