Re: Književni odlomci i citati

od **pesma** Pet Jan 10, 2014 2:29 am

"Braći Karamazovi"

"Mislim da Đavo ne postoji, ali ga je čovek stvorio, i to na svoju sliku i priliku."

F.M. Dostojevski

od krtica Čet Jan 16, 2014 2:27 pm

Jedno od najvažnijih ljudskih osjećanja je ljubomora, zavist. Zato se ne treba hvaliti. Ljudi suviše zavide. Oni više vole sažaljenje nego nečiji uspjeh. Čak ne treba govoriti ni neku istinu o sebi koja vas ističe. Sažaljenje izaziva simpatije, a uspjeh neprijateljstvo. Na svim nivoima društva, kod bogatih i kod siromašnih to je jednako. Nesreća nekog prijatelja vas ne pogađa onoliko koliko to izgleda. Treba se stalno paziti, biti obazriv da bi čovjek preživio i izbjegao nesreće. Nikada se, znači, ne treba hvaliti ni najmanjim uspjehom, čak ni u vrlo rafiniranom društvu. Čim neko napusti društvo, odmah postaje meta razgovora. Nije se čak radilo o ličnim stvarima, gdje se neko zamjerio nekom, ne, to je jednostavno ono da čovjek mrzi čoveka. To nisu bili zli ljudi, ali instinkt da umanje drugog su sačuvali kao neophodnu potrebu. Ja mislim da je čovjek uvijek takav. Možda toga nema kod monaha.

Emil Sioran

od micikapicika Ned Jan 19, 2014 12:04 am

Najlepši su oni ljudi koji su osetili šta je poraz, patnja, borba i gubitak i ipak su pronašli svoj put.

Oni poseduju zahvalnost, osećajnost i razumevanje života koje ih ispunjava saosećanjem, blagošću i dubokom brižnom ljubavlju. Najlepši ljudi nisu postali najlepši tek tako!

Elisabeth Kübler-Ross

od Komsinica Ned Jan 19, 2014 1:56 am

" Da uznemirim,to je moja uloga.Publika uvek vise voli da je umire.Ima ih ciji je zanat to.Ima ih isuvise."
(A.Zid)

od **pesma** Ned Jan 19, 2014 5:12 am

Lisica je dugo ćutala i gledala Malog princa: – Molim te... pripitomi me! – reče ona.
– Rado bih te pripitomio – odgovori Mali princ – ali nemam mnogo vremena. Moram da pronađem prijatelje i mnogo toga upoznam.
– Poznajemo samo ono što smo pripitomili – reče lisica. Ljudi više nemaju vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. Ali, kako ne postoje trgovci prijateljima, ljudi više nemaju prijatelja. Ako hoćeš prijatelja, pripitomi me!
– Šta treba da uradim? – upita Mali princ.
– Treba da budeš veoma strpljiv – odgovori lisica.
– Najpre ćeš sesti malo podalje od mene, tako, na travu. Ja ću te pogledati krajičkom oka, a ti nećeš reći ništa. Jezik je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana, moći ćeš da sedneš sve bliže i bliže... Sutradan Mali princ dođe ponovo.
– Trebalo je da dođeš u isto vreme – reče lisica.
– Ako dođeš, na primer, u četiri sata popodne, već od tri sata počeću da se radujem. Kako vreme bude odmicalo, biću sve srećnija. U četiri sata, već ću se uzvrteti i zabrinuti: otkriću cenu sreće! Ali, ako dođeš bilo kad, nikad neću znati za koje vreme da pripremim svoje srce... Obredi su potrebni.
– Šta je to obred? – upita Mali princ.
– I to se prečesto zaboravlja – reče lisica. To je ono što jedan dan čini drugačijim od drugih dana, jedan sat različitim od drugih sati.

Mali princ, orig. str. 60

od **pesma** Ned Jan 19, 2014 6:56 am

Pred ponekom mišlju ostaneš u nedoumici, naročito gledajući greh ljudski, pa se zapitaš: “Da li treba silom pobeđivati, ili smirenom ljubavlju?” Svagda odlučuj ovako: “Pobediću smirenom ljubavlju.” Odlučiš li se tako jednom za svagda, ceo svet ćeš moći pokoriti. Smirena ljubav je velika sila, od svih najjača, nema joj ravne na svetu! Svakog dana i časa, svakog trenutka nadgledaj samoga sebe, da ti izgled bude blago lep. Eto, prošao si pored malog deteta, prošao si ljut, sa ružnom rečju, sa ozlojeđenom dušom; i nisi možda ni primetio dete, ali je ono tebe videlo, i lik tvoj, ružan i zao, možda je ostao u njegovom slabačkom i nezaštićenom srdašcu. Ti to ne znaš, međutim, možda si već time bacio rđavo seme u njegovu dušu, a to seme će možda i porasti, a sve stoga što se nisi uzdržao pred detetom, jer u sebi nisi odgajio pažljivu i delatnu ljubav. Braćo, ne bojte se grehova ljudskih, volite čoveka i u grehu njegovom, jer kad ko voli čoveka grešnog, to je već slika Božanske ljubavi i vrhunac je ljubavi na zemlji. Volite sve stvorenje Božje i celokupno i svaku mrvicu. Svaki listić, svaku zraku Božju volite. Volite životinje, volite biljke, volite svaku stvar. Budeš li voleo svaku stvar – i tajnu ćeš Božju razumeti u stvarima. A shvatiš li je jednom, ti ćeš je posle neumorno početi poznavati sve dalje i više, svakodnevno. I zavolećeš, najzad, sav svet vascelom i vasionom ljubavlju. Životinje volite: njima je Bog dao klicu misli i tihu radost. Nemojte im je narušavati i remetiti, ne mučite ih, ne oduzimajte im radost, ne protivite se misli Božjoj. Čoveče, ne uznosi se, ne misli da si bolji od životinje: one su bezgrešne, a ti, sa svojim veličanstvom, ti samo gnojiš zemlju svojom pojavom, na njoj trag svoj gnojni ostavljaš posle sebe, – i to, avaj, skoro svaki, svaki između nas! Decu volite naročito, jer ona su bezgrešna kao anđeli i žive da bi nas razdragala i usrećila; ona žive zarad čišćenja srdaca naših, kao neki putokaz za nas. Teško onome ko uvredi dete…

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

od **pesma** Ned Jan 19, 2014 7:26 am

''Sve čemer, sirotinja, glad, nesreće... A zašto je tako? Ne znam. Možda zato što smo po prirodi zli, što nas je bog obilježio. Ili što nas nesreće neprestano prate, pa se bojimo glasnog smijeha, bojimo se da ćemo naljutiti zle sile koje stalno obilaze oko nas. Zar je onda čuda što se uvijamo, krijemo, lažemo, mislimo samo na današnji dan i samo na sebe, svoju sreću vidimo u tuđoj nesreći. Nemamo ponosa, nemamo hrabrosti. Biju nas, a mi smo i na tome zahvalni.''

''— Zar lukavstvo može zamijeniti znanje?
— Iskusan čovjek bi upitao: zar znanje može zamijeniti lukavstvo?
— Lukavstvo je nepošteno.
— Nije uvek ni nepošteno. Zato što je neophodno. Neko to zove mudrošću.
— Šta bi ti savjetovao čovjeku kome želis dobro?
— Da se svojim mišljenjem ne izdvaja među ljudima s kojima živi. Zato što će se onemogućiti prije nego što išta učini.
— Drugi moj savjet čovjeku kome želim dobro bio bi: ne govori uvijek ono što misliš.''da kažes ono što ti je na srcu, pa da poslije i stradaš! Premlatiće te da ne progovoriš, da iza tebe ostane sramota ili ćutanje.

''Ja, crv, sitan i nevažan, šta sam mogao učiniti njima, slonovima? Kakvu sam im štetu mogao nanijeti?
Ja sam pesnica koja je udarila u zid.
Ja sam udarac koji boli onoga koji udara.
Ja sam mali čovjek koji je zaboravio da je mali. Uvrijedio sam ih što se usuđujem da mislim.
Ja, ludi vrabac, pošao sam jastrebu u pohode. Jedva sam izvukao živu glavu.''

''Mogu da mislim šta god hoću, učiniti ne mogu ništa. U današnjem svijetu ostaju nam samo dvije mogućnosti, prilagođavanje ili vlastita žrtva. Boriti se ne možeš, kad bi i htio, onemogućiće te na prvom koraku, pri prvoj riječi, i to je samoubistvo, bez dejstva, bez smisla, bez imena i uspomena. Nemaš mogućnosti da kažes ono što ti je na srcu, pa da poslije i stradaš! Premlatiće te da ne progovoriš, da iza tebe ostane sramota ili ćutanje.''

''Kako su me to ubili? Nisam ranjen, nisam zaklan, nisam mrtav, ali me nema. Zaboga, ljudi, zar me ne vidite? — kažem. Zar me ne čujete? — kažem... Ja sam živ, ja hodam, ja znam šta tražim, ne pristajem da me nema. Mogli su me pretući, mogli su me zatvoriti, mogli su me ubiti, zar su malo ljudi ubili bez razloga? Ali zašto su napravili avet od mene, zašto mi oduzimaju mogućnost da se borim?''

— Riječi su vazduh, kakvu štetu mogu nanijeti?
— Riječi su otrov, od njih počinje svako zlo.
— Onda, da ćutimo!
— Ne treba da ćutimo. Ima se o čemu govoriti, ne napadajući. Pomoći treba, a ne odmagati. Država je to, bolan, hiljadu briga i nevolja, imanje svoje ne možes urediti kako valja, a kamoli toliki svijet. I onda počne neko da zakera, te ne valja ovo, te ne valja ono, e čudna mi cuda! Jašta da ne valja. Pravo je čudo kako išta valja: toliki ljudi, a svako vuče na svoju stranu. Misliš da je lako ovima što upravljaju državom?''

''Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo, u šta upadamo svojom voljom u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom. Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku mješanja. Ne možes je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš.''

''A čovijek osjeća potrebu ne samo da misli već i da kaže, čak i veću potrebu da kaže nego da misli. Tako se prazni, oslobađa napetosti. Riječ je odliv suvišne krvi, i rasterećenje od muke, privid slobode. Vlast bi trebalo da je njeguje i podstiče, a ne da je guši, da priređuje svečanosti govorenja, ili još bolje, psovanja, kao pjevanje, kao molitvu, kao čišćenje.''

''Ništa značajno se ne može učiniti javno. Javno se laže, javno se govore velike riječi, javno se pokazuje spoljni izgled, javno se vrši nasilje. Važne stvari, dobre ili rđave, čine se tajno, one se pripremaju dok mi slabašni spavamo..''

''Tvrđava'' Meša Selimović

od **pesma** Pet Jan 24, 2014 8:02 am

''Po katkad mi Bog daje trenutke savršenog mira; u tim trenucima ja ljubim i verujem da i mene ljube; u tim momentima ja sam formulirao svoje veruje, u kome je sve jasno i sveto za mene. Ovo veruje je sasvim jednostavno; evo ga : ja verujem da nema ničeg ljupkijeg, dubljeg, simpatičnijeg, čovečnijeg i savršenijeg od Krista. Sa surevnijom ljubavlju ja govorim sebi da ne samo da nema Njemu slična nego da i ne može biti. Ja ću što više reći: kada bi mi neko mogao dokazati da je Krist van istine, i kada bi zbilja istina isključivala Krista, ja bih pretpostavio da ostanem sa Isusom a ne sa istinom''

F. Dostojevski

od Marea Pet Jan 24, 2014 1:45 pm

Ima mnogo samih žena na svetu
sa jednim, dva ili tri deteta.
I čovek se pita,
kud su muževi otišli
ili kud su ljubavnici otišli
i ostavili iza sebe sve te ruke, oči, stopala i glasove."

Bukovski!

od Marea Ned Jan 26, 2014 10:51 pm

Znаm dа velike istorijske trаgedije često fаscinirаju ljude približаvаnjem užаsа. Pаrаlizovаni, oni ne mogu srediti svoje misli dа učine nešto već čekаju. Dok tаko čekаju, jednog dаnа čudovište Gorgon ih proždere. Ali jа bih želeo dа vаs ubijedim dа čini mogu biti rаzbijene, dа je to sаmo iluzijа nemoći, dа je snаgа srcа, inteligencije i hrаbrosti dovoljnа dа zаustаvi sudbinu i ponekаd je preokrene.

Kami

od Valter Ned Feb 02, 2014 3:31 am

“Da, ničeg nije bilo i ničeg nema, jasnog i sigurnog, ali ništa nije izgubljeno ili isključeno, nepovratno i potpuno. Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolećni vetrić, sunčevih odblesaka na metalu i u vodi, praznih sedišta u kupeima, ustalasanih povorki i obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogućnosti i prilika. Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koja nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!”

Ivo Andrić ,,Jelena,žena koje nema''

od micikapicika Ned Feb 02, 2014 11:08 pm

"Ne postoji hrvatska, srpska, židovska, bošnjačka ili bilo čija nacionalna smrt. Smrt je - smrt. Kao što je život - život. Moj život je u svakom čovjeku, prema tome i moja smrt je u svakom čovjeku. Sve što se svijetu događa i meni se događa. Jedini nacionalizam, koji po meni nije primitivizam, jest pripadnost ljudskoj dobroti i ljudskom srcu. Ako me pitate čiji sam pjesnik, odgovorit ću vam: ja sam pjesnik od takve narodnosti.''

Enes Kišević

od **pesma** Pon Feb 10, 2014 8:20 am

"Odjednom je naglo, uz lak potres zastao pred njim, tik pred njegovim nosom, jedan crno lakirani mrtvački sanduk obložen ljubičastom svilom u koju su utisnute perunike kao naličje blistavog krep-de-šina, sa golemim venecijanskim ogledalom izglačanih rubova, zeleno ogledalo nalik na površinu bistrog jezera. Taj uspravljeni mrtvački sanduk naručen za sahranu prve klase, pokretan nevidljivom silom Deus ex Machina, spustio se sa visina, doplovio kao Haronova barka, i sad čeka bledog putnika koji stoji neodlučan i skamenjen, stiskajući pod pazuhom rukopis svog najnovijeg romana pod naslovom "Čovek bez domovine" (i posmatra u ogledalu kroz rešetke, bledog putnika kako stoji neodlučan i skamenjen, stiskajući pod pazuhom rukopis svog najnovijeg romana) i čeka da ga preveze ne na "onaj svet" nego samo do mračne podrumske zgrade, rozarij i groblje, gde počivaju u ovakvim sarkofazima zabludeli putnici ustakljenih očiju."

Danilo Kiš

od **pesma** Pon Feb 10, 2014 8:22 am

Jedno od najvaznijih ljudskih osecanja je ljubomora, zavist. Zato se ne treba hvaliti. Ljudi suvise zavide. Oni vise vole sazaljenje nego neciji uspeh.Cak ne treba govoriti ni neku istinu o sebi koja vas istice. Sazaljenje izaziva simpatije, a uspeh neprijateljstvo. Na svim nivoima drustva, kod bogatih i kod siromasnih to je jednako. Nesreca nekog prijatelja vas ne pogadja onoliko koliko to izgleda. Treba se stalno paziti, biti obazriv da bi covek prezivio i izbegao nesrece. Nikada se, znaci, ne treba hvaliti ni najmanjim uspehom, cak ni u vrlo rafiniranom drustvu…cim neko napusti drustvo, odmah postaje meta razgovora. Nije se cak radilo o licnim stvarima, gde se neko zamerio nekom, ne, to je jednostavno ono da covek mrzi coveka. To nisu bili zli ljudi, ali instinkt da umanje drugog su sacuvali kao neophodnu potrebu. Ja mislim da je covek uvek takav. Mozda toga nema kod monaha.

Emil Sioran

od **pesma** Pon Feb 10, 2014 8:25 am

Večernji sutoni govoriće ti o Smrti, a tišine o Zaboravu.
-A ti ćeš odgovoriti sutonima i tišinama: "Ima nešto što ne umire za ljudsko srce, a to je nerasudna ali nenadmašna vera u nerealno i nemogućno. I ima nešto što stoji iznad sudbine čoveka, a to je Ljubav koja je, kao i Smrt, uvek slepa moć prirode, a ne cilj čovečije sreće ili nesreće."

Jovan Dućić- Stari zapis

od Marea Pon Feb 10, 2014 12:09 pm

Ime mu je Arturto, ali ga on mrzi i hteo bi da se zove Džon. Prezime mu je Bandini, ali bi on hteo da bude Džons. Majka i otac su Italijani, ali bi on hteo da bude Amerikanac. Otac mu je zidar, ali bi on hteo da bude bacač u bezbolu za Čikago Kubs. Oni žive u Roklinu, Kolorado, deset hiljada stanovnika, ali bi on hteo da žive u Denveru - pedesetak kilometara odatle. Ima pege po licu, ali bi hteo da ih nema. Ide u katoličku školu, ali bi on hteo u državnu školu. Ima devojku po imenu Roza, ali ga ona mrzi. On je dečak za oltarom, ministrant u crkvi, ali je pravi djavo i mrzi ministrante. On je Arturo i voli oca, ali živi u strahu od dana kada će da odraste i bude u stanju da pobedi oca. On obožava oca, ali majku smatra jadnicom i budalom.
Zašto njegova majka nije kao druge majke? Svakog dana to ponovo uvidja. Majka Džeka Holija ga uzbudjuje - način na koji mu pruža keks činio je da srce počne da mu prede. Majka Džima Tolanda ima svetle noge. Majka Karla Mole nikad ne nosi ništa ispod cicane haljine; kada mete po kuhinji, on stoji na tremu i posmatra je u ekstazi, vrelim očima guta pokrete njenih kukova. Sada mu je četrnaest, i saznanje da ga njegova majka ne uzbudjuje učinilo je da počne potajno da je mrzi. Uvek je krišom posmatrao majku. Voli je, ali je mrzi.
Zašto njegova majka dozvoljava Bandiniju da joj zapoveda? Zašto ga se plaši? Dok leže u krevetu, i on se budan preznojava od mržnje, zašto njegova majka dozvoljava Bandiniju to da joj radi? Kada iz kupatila udje u dečiju sobu, zašto se osmehuje u tami? Nije mogao da vidi njen osmeh, ali je znao da joj je na licu, to zadovoljstvo noći i zaljubljenost u tamu, ta skrivena svetla koja greju njeno lice. Tada ih oboje mrzi, mada je mržnja prema njoj ipak veća.
Doručak je na stolu. Čuo je oca kako traži kafu. Zašto njegov otac mora stalno da viče? Zar ne može da govori tišim glasom? Svi u okolini znaju šta se dešava u njihovoj kući, jer otac stalno viče. Morejevi, u kući pored, nikad se ne čuje ni glasak odande, nikad! Tih američki narod. Ali njegovom ocu nije dovoljno što je Italijan, on mora da bude bučni Italijan.
"Arturo", pozvala ga je majka, "doručak je na stolu."
Kao da on ne zna da je doručak na stolu! Kao da već svi u Koloradu ne znaju da porodica Bandini baš sad doručkuje!

Dzon Fante "Cekaj do proleca, Bandini"

od **pesma** Pon Feb 17, 2014 7:07 am

“Ako sam ja ja zato što sam to ja, a ti jesi ti zato što si to ti, ja sam ja, ti si ti. Međutim, ako sam ja ja zato što si ti ti, a ti jesi ti zato što ja jesam ja, onda ja nisam onaj koji jesam i ti nisi onaj koji jesi…”

''Art'' Jasmina Reza

od **pesma** Pon Feb 17, 2014 7:37 am

Jacques Derrida: PISANJE I RAZLIKA ::
Pisati […] znači i ne moći postići da značenje apsolutno prethodi pisanju: time na ljestvici spuštamo značenje, ali istodobno podižemo upisivanje… Pisati znači znati da ono što se još nije dogodilo u slovu nema drugog prebivališta, ne čeka nas kao propis […] ili u nekom božanskom razumu. Značenje mora čekati da bude izrečeno ili napisano da bi samo sebe nastanilo i postalo ono što za razliku od sebe jest: značenje […] Književni čin tako na vlastitu izvoru pronalazi istinsku moć.

Pisanje je opasno i tjeskobno zato što je inauguralno, u izvornom smislu riječi. Ono ne zna kamo ide, nikakva ga mudrost ne štiti od tog esencijalnog hitanja prema značenju što ga uspostavlja i koje je prije svega njegova budućnost. Hirovito je, međutim, samo zbog kukavičluka. Nema, dakle, osiguranja, protiv izlaganja takvoj opasnosti.

od Marea Sre Feb 19, 2014 3:32 am

"U trenucima kada mehanički izgovara reči molitve, dok su joj prsti na rukama sklopljeni, ona izvan okvira svoje svesti veruje u boga. To je osećaj koji je prodro do srži njenih kostiju, nešto što logika i osećanja ne mogu odagnati iz njih. Nešto što ni mržnja ni gnev ne mogu izbrisati.
Samo, to nije njihov bog. To je moj bog. To je nešto što sam stekla žrtvujući sopstveni život, tek pošto mi je meso iskomadano, koža odrana, krv isisana, nokti iščupani, a moje vreme, nade i uspomene oteti od mene. To nije bog koji ima lik i oblik. Ne nosi belu odoru, niti ima dugu bradu. Taj bog ne poseduje ni dogmu, ni sveto pismo, ni norme. Ako nema nagrade, nema ni kazne. Ništa ne dobijaš, i ništa ne gubiš. Ako nema raja u koji ćeš se uzdići, nema ni pakla u koji ćeš sići. I kada je vruće, i kada je hladno, bog je jednostavno tu."

od **pesma** Sub Feb 22, 2014 3:58 am

Duboka se istina krije u shvaćanju da ljubavnicima ne trebaju riječi. Radi se o tome da moramo ostvariti svijet ljubavnika, svijet odnosa licem u lice, u kojemu se mogu zaboraviti čak i imena, svijet koji zna da je suprotnost neznanju – očaranost.

John Zerzan

od Valter Sub Mar 01, 2014 12:55 am

Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštaj jedne staze. Nijedan čovek nikada nije on sam, ali svaki teži da to postane, poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi do konca ostatke svog rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta. Poneko ne postane čovek nikada, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba. Ali svaki je hitac prirode uperen ka čoveku. Svima nam je zajedinčko poreklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrela, ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog.

Herman Hesse, „Demijan“

od Valter Sub Mar 01, 2014 1:36 am

"Svaka biografija je zaludna u istoj meri u kojoj autobiografija polaže pravo na istinu. Jedan svedok nije dovoljan, a iskaz dva svedoka se nikad neće podudarati. Prava biografija zahteva ceo život, ili bar onoliki život koliki je subjekt biografije proživeo. Mereno dimenzijama knjige, bila bi nam potrebna onolika knjiga kakvu još niko od nas nije video, a ni ona ne bi odgovarala na najjednostavnija pitanja. O složenima i da ne govorimo..."

David Albahari ''Cink“

od Valter Pet Mar 21, 2014 1:57 am

Više od svega na svijetu prokurator je mrzio miris ružina ulja i sada je sve predskazivalo loš dan jer je taj miris počeo proganjati prokuratora još od zore. Prokuratoru se činilo da na ruže mirišu čempresi i palme u vrtu, da se u vonj kožne opreme i znoja stražara miješa mirisna struja prokletih ruža. Od stražnjih krila dvorca, gdje se smjestila prva kohorta Dvanaeste munjevite legije koja je u Jeršalajim došla s prokuratorom, dopirao je dim preko gornje terase u kolonadu, i u gorkasti dim koji je svjedočio da su kuhari u centurijama počeli kuhati ručak umiješao se isti taj masni ružin miris. O bogovi, bogovi, zašto me kažnjavate?

od Valter Pet Mar 21, 2014 2:03 am

Čovjek nije čvrsto i trajno uobličenje, već je prije pokušaj i prijelaz, dakle, ništa drugo nego uzani i opasni most između prirode i duha. Prema duhu, prema Bogu, goni ga unutrašnja predodređenost – prema prirodi, prema majci vuče ga topla čežnja: između ove dvije sile plašljivo se leluja njegov život.

od **pesma** Pet Mar 28, 2014 1:18 am

''Na Marijetin grob bijahu doneseni bokori ruža, bijeli i crveni, grane pinija sa svježim zasjeklinama, tulipani, krizanteme, tuberoze, nebeskoplave hortenzije, dekadentne secesionističke perunike, to razbludno cvijeće, jacint i skupocjeni crni tulipani, cvijeće noći, mrtvački voštani ljiljani, cvijet nevinosti i Prve pričesti, ljubičasti jorgovani što osjećaju na raspadanje, fukarske hortenzije i nakazne gladiole (kojih bijaše najviše), nježnobijele, nježnorumene, svetačke, anđeoske gladiole s nekom ugrađenom mistikom mača-i-ruže, i sve to u znaku trulog bogatstva, u znaku hladovitih bogataških vila, mrtvački bujne gladiole zalivene znojem starih umornih vrtlara, ružom prskalica, vještačkom kišom arteških bunara, kako bi se zaštitilo od nepogoda bolesno bujanje tih jalovih cvjetova bez ikakvog mirisa, čak ni ribljeg, usprkos toj fantastičnoj konstrukciji od zglobova nalik na kliješta jastoga, usprkos voštanim naborima cvjetova i lažnim pipcima prašnika i lažnim bodljama zašiljenih pupoljaka: sva ta nakazna bujnost ne bijaše u stanju da iscijedi iz sebe ni jedan jedini atom miomirisa, ni koliko jedna divlja poljska ljubičica.''

Danilo Kiš ''Enciklopedija mrtvih''

od Sponsored content

Književni odlomci i citati