Književni odlomci i citati

Kaligula:- Samoća!? Znaš li ti šta je samoća? Ali ona pesnika i kukavica. Samoća? Ali koja?
Ah! Ti ne znaš da nikada nismo sami! I da nas svuda prati ista težina prošlog i budućeg! S nama su ljudi koje smo ubili. No lako za njih… Ali oni koje smo ljubili i oni koje nismo ljubili a koji su ljubili nas, kajanje, žudnja, gorčina i nežnost, drolje i bagra bogova! Samoća! Ah, kad bi umesto ove samoće, zatrovane senama uživao onu pravu, tihu i drhtavu usamljenost stabala. Samoća… Ne, Scipione… Nju čini škrgut zuba i odjek izgubljenih glasova. I ležeći kraj žene koju grlim, dok se noć zatvara nad nama, a ja, udaljen zbog zadovoljene puti, mislim da sam dosegao deo sebe izmedju života i smrti, moja samoća se ispunjava oporim mirisom žene što nestaje u meni.

Scipion:- Svi ljudi imaju u životu neku blagost. Ona im pomaže da nastave. I njoj se obraćaju kada su umorni.

Kaligula:- To je istina, Scipione.

Scipion:- Ima li u tvojoj duši nešto poput suza i tihog utočišta?

Kaligula – Ima.

Scipion: -A to je?

Kaligula:- Prezir.

--------------------------
Albert Kami, ''Kaligula''

''Bol je veoma strpljiv, ali čak se i bol povremeno smori i poželi da se okuša s nečim drugim. Čak se i bol nacirka, pa onda čezne za raznolikošću. Bol ne želi uvek da dokoličari i neprestano boli. Posle nekih sat vremena bio sam prešao na nivo autohipnotičke nepristrasnosti, bestežinskog stanja: to me je donekle podsetilo na odložena stanja budističkog besa koja nakratko iskusim kada primetim neki novi drastičan „fijaskov“ nedostatak. Umem ja da prihvatim šalu na svoj račun, pomislio sam, čak i kada je ta šala moj život, kada sam to ja.''

Semjuel Blejk- ''Zemlja gori''

''Živo se biće nikada ne prilagodjava svojoj sredini i svom okolišu, ili pak, prilagodivši se, umire. Borba za život jest borba za neprilagodjenost. Živeti znači stalno biti različit. Naši su osobni strahovi i osjećaji ponekad snažniji od javne opasnosti. Držeći ih u tajnosti, omogućujemo im da nas i dalje progone. Čovjek mora biti kadar izložiti na vidjelo nešto čega se želi riješiti, a da bi to učinio, mora najprije priznati da to nešto postoji. Posjedovao je moć da to učini. Imao ju je u rukama. Moć koja je bila jača od moći novca ili od moći terora ili od moći smrti: neovladiva moć da u ljudima pobudi ljubav.''

Azar Nafisi – “Stvari o kojima sam šutjela”

Jedna od tajni azijskih civilizacija je zena. Azijska madona je gola. Njeni sinovi i ljubavnici priznse joj sve aspekte i cudi zenstva; priznase joj majcinstvo i njeznost, priznase joj amazonstvo, priznase je kao ljubavnicu, vucicu i svetu bludnicu.
I sve te njene aspekte jednako su postovali jer su smatrali da su svi ti aspekti JEDNAKO POTREBNI.

Iz pregovora Vesne Krmpotic u knjizi "Kama Sutra" Vatsjajana.

''Imao sam ženu, uzeo sam je kao devojku, otvorio put u njeno telo i ona mi je rodila dete. Godinu za godinom disali smo istim dahom, u istoj postelji… A sada? Ne prepoznajem joj više lice, ne prepoznajem joj više glas. Razgovara sa mnom kao da sam stranac i nikada ni ne pomisli na moj život, na sve ono što osećam, patim i mislim… već godinama mi je posve strana. Tu je bilo dete, odraslo mi je na rukama, i ja sam držao da sa njim još jednom počinje život, svetliji, sretniji nego što ga je sudbina dosudila meni samom… ali eto, ona odlazi noću od mene i prepušta se drugim muškarcima… Nikoga nema, i ja ću jednom crknuti kao pas… jer ja znam, da to što me boli nije žuč. To je smrt što raste u meni. Znam da sam uništen čovek i da me više niko ne ozdravljuje. Umreću sam sebi, jer za one druge već sam umro. Bože moj, još nikada nisam bio tako sam.''
Štefan Cvajg, ''Slomljeno srca''

''Ima ljudi ciji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kad neće da budu uočeni. Indijanski ratnik se tada vraća, polažući pete u stope starog traga. Odskače na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata.
Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.”

Borislav Pekić, Novi Jerusalem – Ljudi Vazduha

“Shvatila je sasvim jasno da ga silno voli, a i da može da se pomiri sa tim da ga više ne vidi – nikada. Njena ljubav je već spoznala i savladala nestajanje voljenog – sopstvenu smrt. Ova misao, tako jasno izražena u njenoj savesti, davala joj je ogromno preimućstvo nad njim – jer on se još uvek davio u uzburkanom moru svojih nelogičnih i zamršenih emocija, žudnje, obzira prema samom sebi, dok je ona već crpla snagu i samouverenost iz same beznadežnosti svoga slučaja.”


Lorens Darel “Aleksandrijski kvartet”

-''Kruha! Zar je to dosta, glupani? ...On ga jede, a ipak isto tako gine u mukama. Razorena njegova porodica, sav bolni život njegov pada mu na prsa i davi ga na smrt. Nije ti sva sreća ako imaš kruha. Tko je bio taj glupan što je dijeljenje bogatstva nazvao srećom ovoga svijeta? Ti sanjari, revolucionari, mogu doduše srušiti današnji poredak i sazdati drugi, ali ako svakomu odrežu komad kruha, neće ni jednu radost dodati čovječanstvu i ni jednu mu muku neće skinuti. Još bi i proširili nesreću na zemlji, te bi jednoga dana zajaukali od očajanja i najgori jadnici, pokrenuti iz mirnog zadovoljstva svojih nagona, da budu dignuti k nezasitnim mukama strasti. Ne, jedino ti je dobro ne biti, ili, ako te ima, biti dno, kamen, još manje, pješčano zrno, koje može krvariti prolaznicima pod petom.''

Émile Zola

Zbogom Danne. Zbogom, mali gospodine Raile, koji si me naučio životu. Imao si pravo: nismo mrtvi. Nije moguće umrijeti pored tebe. Čak je i Mormy čekao da budeš daleko pa da to učini. Sada ja odlazim daleko. I neću umrijeti pokraj tebe. Zbogom, mali moj gospodine, koji si sanjao vlakove i znao gdje je beskraj. Sve što je bilo, vidjela sam gledajući te. Bila sam svuda, bivajući s tobom. To je nešto što nikada nikome neću moći objasniti. Ali je tako. Nosit ću to u sebi i bit će mojom najljepšom tajnom. Zbogom, Danne. Nemoj nikada na mene misliti, osim smijući se.

Alessandro Baricco, Kule od bijesa

Kada neko pogine u nesreći, iznenadno ili neočekivano, stravičnom slučajnošću, neopisivo nepravedno i okrutno, čini se da nema utjehe za one koji ostaju. U takvim slučajevima niste pripremljeni kao kad neko dugo boluje, nema epiloga, nema ljudskog oproštaja. Suviše toga ostaje nedovršeno i nedorečeno. Ono što povećava tragediju iznenadne neočekivane smrti jeste da ne možemo naći utehu. Ali, ipak postoji nekoliko izvora iz kojih možemo crpiti utehu.
Prvi je da mrtvi ne žele da oni što ostaju žive u patnji. Pomislite na one do kojih vam je stalo; zamislite da žale kada vi umrete; i zapitajte se koliko patnje želite da podnesu. Odgovor će svakako biti: ne previše i ne predugo. Poželeli biste im da se pomire sa gubitkom, i da se kasnije sa radošću sećaju najljepših dana iz prošlosti; i poželeli biste da nastave život sa optimizmom, što je prirodno osećanje čovekovo. Ako to želimo onima koji ostaju za nama kada umremo, onda moramo da verujemo da bi i oni već mrtvi isto to želeli. I tako počinjemo ponovo da uspostavljamo ravnotežu narušenu ovim najtežim ljudskim bolom. Onome ko preživljava patnju, nada se čini predaleko… Ali ljudska priroda prepuna je iznenađujuće unutrašnje snage, posebno one koja nam vraća nadu i radost. Nijedan ljudski život nije lišen patnje; stvarati veze sa drugima bilo da su to porodične ili prijateljske ili ljubavne, znači otvoriti se za mogućnost gubitka, a time onda i za patnju.
Neki pronalaze utehu u tome što će kada dođe do konačnog i večnog pomirenja, ponovo se spojiti sa onima za kojima su žalili.
Drugi pronalaze utehu u svetovnim okvirima; iako patnja dolazi spolja, ipak je bar donekle u našoj vlasti kako ćemo je prihvatiti, dovoljno da omogućimo sebi najprije da je podnesemo, a potom i razumemo i kroz nju steknemo dublji uvid u ljudski život, kao i više saosećanja i ljubavi za druge nego što smo ga imali pre gubitka.

Ali ostaje istina da nikada u potpunosti ne prežalimo gubitak naših najdražih; samo naučimo da živimo s tim i da živimo uprokos tome.

E. K. Grejling

“Vrijeme je da se penje, da se napreduje za stepenicu više, iako ni prethodna stepenica nije još potpuno osvojena ni utvrđena kako treba. Govoriti malo, ne govoriti zlo, glupo, površno ni uzaludno, ili čak ne govoriti uopšte. Sve su to stepenice na putu ličnog napretka i usavršavanja koje u toku života, kao teren u ratu, osvajamo, gubimo i ponovo osvajamo. S godinama, tačnije rečeno sa starošću, koja nastupa polako i tiho kao sumrak na zemlju, krv hladni, nagoni odumiru, savlađujemo se i obuzdavamo lakše, tako da i bez svoje velike zasluge govorimo manje,možda razumnije i čovječnije. Ali to nije dovoljno. Vrijeme je da se pređe na postizavanje višeg stepena, a to je: unutarnje ćutanje. Šta vrijedi što mudro držimo jezik za zubima, ako u nama još sve vri od oštrih sudova i brzopletih replika koje ne pokreću naš jezik i ne prelaze preko usana, ali potresaju i paraju našu unutrašnjost? Često mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute, ali im se u pogledu i podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i zloćudnih monologa i dijaloga. Bilo je vrijeme da već naučimo da u sebi ćutimo. Sve nas poziva na to. Priroda sama nam pomaže u tome. Vrijeme je, jer inače će nam se desiti da do kraja zlo živimo i, na kraju, ružno umremo. A to je strašno.” 

― Ivo Andrić- Znakovi pored puta

Od praskozorja do sumraka, poslednjih godina XII veka, jedan leopard je gledao drvene daske i uspravne gvozdene šipke, žene i muškarce koji su se smenjivali, visok zid i, možda, mali popločani jarak pun suvog lišća. Nije znao, nije mogao znati da čezne za ljubavlju i surovošću i toplim uživanjem u komadanju i vetru s mirisom na divljač, ali nešto se u njemu gušilo i bunilo, te mu Bog progovori u snu: Živećeš i umrećeš u tom zatvoru, kako bi te čovek koga ja znam video određeni broj puta, da te ne bi zaboravio, i da bi tvoj lik stavio kao simbol u pesmu koja ima određeno mesto u potki vaseljene. Zatvoren si, ali najverovatnije ćeš dati jednu reč jednoj pesmi. Bog je, u snu, prosvetlio strašnu životinju, ona je shvatila njegove razloge i prihvatila taj usud, ali u njoj je ostalo samo nejasno mirenje sa sudbinom kada se probudila, odvažno neznanje, jer mašinerija sveta je veoma složena u odnosu na jednostavnost zveri.

Mnogo godina kasnije, Dante je umirao u Raveni, zanemaren i sam kao i bilo koji čovek. U snu, Bog mu je otkrio tajnu svrhu njegovog života i rada. Dante je, u čudu, napokon saznao ko i šta je bio, te blagoslovi svoje nevolje. Predanje kaže da je, probudivši se, osetio da je primio i izgubio nešto beskonačno, nešto što neće moći da povrati, pa čak ni da nazre, jer je mašinerija sveta suviše složena u odnosu na jednostavnost ljudi.

Horhe Luis Borhes

"Ljudi nisu moji bližnji, oni su ti koji me posmatraju i sude o meni. Moji bližnji su oni koji me vole a ne posmatraju me, koji me vole uprkos padu, uprkos niskosti, uprkos izdajstvu, koji vole mene a ne ono što sam učinio ili ću učiniti. Samo sa Mej imam tu zajedničku ljubav, kao što drugi imaju zajedničku bolesnu decu." To svakako nije bila sreća. Već nešto iskonsko što se slagalo sa mrakom i izazivalo u njemu toplinu koja se završavala u nepomičnom zagrljaju, kao obraz pritisnut uz obraz - jedino, što je u njemu bilo tako jako kao smrt!"

Andre Malro "Ljudska sudbina"

Leđima oslonjen na jastuk, ležao je čovek. Ni po čemu nije bio poseban, osim što niko nije umeo da utvrdi da li je bio živ ili mrtav. Nakon izvesnog vremena otkrivena su još četiri ovakva slučaja, zatim sto, pa hiljadu. Jedno za drugim, čitava društva propadala su u ambis životno - smrtne predodređenosti. Na parčetu papira, poput zakasnelog otkrića koje više nikome ne služi, bilo je zabeleženo. "O novonastaloj epidemiji ne zna se ništa. Jedino što je primećeno to je da joj odolevaju deca do dve godine starosti..." Emilija Vidanović

''Naše uspomene, misli, osećanja mora biti da oduvek imaju boravište u drugim svetovima i ne zavise baš mnogo od nas ovde. Jer više liče(ma kakve da su) misli dva razna čoveka jedna na drugu, no čovek i njegova rodjena misao medjusobno.
Čovek nama je kao glavica crnog luka. Uvek pod jednom ljuskom naidje druga; ljuštite i očekujete bog zna šta, a kad dodjete do kraja, na dnu ne nadjete ništa.
Jer,  ne kupamo mi samo telo. Kupamo i uspomene ne bismo li ih povremeno očistili. Ali, pošto su uspomene zemlja, kao i mi sami,s njima se dešava u kupanju što i kad pokvasiš zemlju- postaju blato.''

''Predeo slikan čajem''- Milorad Pavić

Prelazim u pameti svu svoju prošlost i nehotice se pitam: Zašto sam živeo? U kakvom sam se cilju rodio? A cilj je taj zacelo postojao, i zacelo mi je bio odredjen neki visoki zadatak, jer osećam u svojoj duši neizmernu snagu... Ali ja nisam pogodio taj zadatak, mene su zaveli mamci praznih i niskih strasti; iz ognja tih strasti iskovao sam se tvrd i hladan kao čelik, ali sam zauvek izgubio žar plemenitih težnji - najbolji cvet života. I otada koliko sam puta već igrao ulogu sekire u rukama sudbine! Kao orudje smrtne kazne padao sam na glave nesrećnih žrtava, često bez mržnje, uvek bez sažaljenja... Moja ljubav nije donela nikom sreće, zato što nisam ništa žrtvovao za one koje sam voleo. Ja sam voleo sebe radi, za svoje zadovoljstvo; zadovoljavao sam čudnovatu potrebu svog srca, žudno gutajući njihova osećanja, njihovu nežnost, njihove radosti i patnje, i nikad se nisam mogao zasititi. Kao kad čovek mučen gladju, iznemogao zaspi i vidi u snu divna jela i penušava vina: on guta s oduševljenjem vazdušaste darove uobrazilje i čini mu se da mu je lakše; ali čim se probudi, prividjenja nestaje... Ostaju udvojena glad i očajanje.
A možda ću sutra umreti!... I neće ostati na zemlji nijedno stvorenje koje bi me potpuno razumelo. Jedni me smatraju za goreg, drugi za boljeg nego što sam u stvari. Jedni će reći: bio je dobar čovek, drugi - loš. Ni jedno ni drugo neće biti istina

Ljermontov ''Junak našeg doba''

Jednoga dana zaspao beše Zaratustra pod jednom smokvom, jer je bilo toplo, i savio beše ruke preko lica. Ali dođe jedna guja, i ujede ga za vrat da je Zaratustra glasno jauknuo od bola. Kada je skinuo ruku s lica, pogleda zmiju: a ona poznade oči Zaratustrine, poče se nespretno svijati, i htede da umakne. »Ne beži, reče Zaratustra; još ti se nisam zahvalio! Ti si me za vremena probudila, jer dug je još put moj.« »Kratak još put je tvoj«, reče tužno guja; »moj otrov ubija«. Zaratustra se osmehnu. »Zar može poginuti zmaj od zmijskog otrova? reče. – Nego, uzmi natrag svoj otrov. Ti nisi dosta bogata da bi mi ga mogla pokloniti.« Na to mu guja pade ponovo oko vrata, i lizaše mu ranu. Kada je jednom Zaratustra pričao ovo svojim učenicima, pitahu ga oni: »A šta je, o Zaratustra, naravoučenije iz te tvoje priče?« Zaratustra na to pitanje odgovori ovako:Dobri i pravedni kažu za mene da sam uništitelj morala: moja je priča nemoralna. Ali ako imate dušmanina nemojte mu vraćati zlo dobrim: jer to ponižava. Nego, dokažite još, da vam je učinio nešto dobro. A bolje je i da planete gnevom nego da ponižavate! Ako vas psuju, ne bi mi bilo pravo da vi blagosiljate. Bolje isto tako psujte i vi malo! Učini li vam se velika nepravda, učinite brzo i sami još pet malih! Strašno je pogledati onog koga nepravda sama tišti. Da li ste to već znali? Podeljena nepravda je pola pravde. Onaj neka uzme nepravdu na se koji je može poneti! Mala osveta čovečnija je nego nikakva osveta. A ako kazna nije za prestupnika u isti mah i pravda i počast, onda ne marim ni za vaše kažnjavanje. Otmenije je da kažeš za sebe da nemaš pravo, nego da silom zadržiš pravo, osobito ako imaš pravo. Samo, mora čovek biti dovoljno bogat za to.Ja ne marim za vašu hladnu pravičnost, iz oka sudija vaših uvek viri dželat, i njegov hladni nož. Recite, zar nema nigde pravičnosti koja bi bila ljubav sa vidovitim očima? Pronađite mi već jednom ljubav koja neće poneti na sebi samo svu kaznu, već i svu krivicu! Pronađite mi već jednom pravičnost koja će svakog osloboditi, osim onoga koji sudi! Evo čujte još i ovo! Onome koji bi da je pravičan do krajnosti, pretvara se i laž u čovekoljublje. Ali, kako bih mogao biti pravičan do kraja! Kako bih mogao dati svakome svoje? Treba da se zadovoljim. da dam svakome moje. Naposletku, braćo, čuvajte se da ne činite nepravo usamljenicima! Da li bi mogao usamljenik to zaboraviti! Ili, zar bi mogao vratiti zlo zlim! Usamljenik je kao dubok kladenac. Lako je, baciti kamičak u nj; ali kad potone do na dno, recite, ko bi ga opet izneo? Čuvajte se da ne povredite usamljenika!

Fridrih Niče- Tako je govorio Zaratustra

" Samo ukroćena (ili od rođenja krotka) žena može da nađe mesta u društvu i u spletu dužnosti i obaveza koje život u društvu predstavlja. Ona kojoj pođe za rukom da se tome otme i pokaže se kao nepripitomljiva, ta ostaje izvan društva i njegovih zakona, pa ma kakva ona inače po sebi bila. Ona i nije autonomno, jedinstveno i zauvek jedno stvorenje ljudsko, nego više jedan otrgnut deo prirode koji, pod izgledom i imenom ličnosti, ponavlja, u malom, kratkovekom i ograničenom obliku, sve večite i velike procese prirode.

Dok je dete, ona je detinjstvo i sva draž detinjstva; kad je ljubav, onda je sva samo sila i lepota ljubavi; kad zamrzi, onda je mržnja i ne zna za druge zakone do one koji vode i pokreću lavine, vatru ili poplavu; dok boluje, dotle je samo bolest i bol i strah od smrti i borba protiv nje, bez sećanja na sve što je bilo pre bolesti i što bi moglo biti posle ozdravljenja. I tako u svemu. I tako do kraja. Tek tamo negde, iza poslednjeg daha, u opštem i zajedničkom ćutanju, gde se ništa ne kreće i gde niko ne misli, nalazi i ona svoje mesto među svima. Ali dok živi — ne, ili bar nikad trajno ni potpuno. "

Ivo Andric

"Ljudi su po prirodi jednaki. Priroda je načinila ljude tako jednakim po sposobnostima tela i duha da, premda se ponekad nađe neko ko je očigledno telesno jači ili življeg duha nego drugi, ipak, kad se sve uzme u obzir, razlika između ljudi nije tako velika da bi na osnovu toga jedan čovek mogao za sebe tražiti neku povlasticu, koju isto tako ne bi mogli zahtevati i drugi. Jer, što se tiče telesne snage, i najslabiji je toliko jak da ubije najjačeg, bilo tajnim smicalicama, bilo u savezu sa drugim koji se nalaze u istoj opasnosti kao on. A što se tiče duhovnih sposobnosti, nalazim da tu postoji još veća jednakost među ljudima nego u pogledu snage."

Tomas Hobs, Levijatan

"Zaljuljao je stolicu i zagledao u slike na njihova tri zida. Terijevu pažnju privuče opustošeno lice Normana Majlera.
Čuo je priču o Majlerovoj večeri uoči venčanja i nije je zaboravio. Majler je bio depresivan zbog toga što sutra treba da prođe kroz crkvu. Njegova buduća žena upitala ga je šta mu je, a Majler je odgovorio da sve to nikada nije želeo - brak, monogamiju, preplitanje svog života s nečijim tuđim. Sve što je Majler oduvek želeo bilo je da živi u Parizu kao slobodan čovek. A njegova buduća reče: "Slušaj, Normane. Da si slobodan čovek u Parizu, sigurno bi sreo onu posebnu devojku i završio isto gde si i sada''. I Norman Majler je shvatio da je to istina. U kratkim trenucima slobode koji naiđu, uvek tražiš način da ne budeš slobodan, da potpuno pripadneš nekome. Tražiš nove svetove i nađeš ih u jednom jedinom licu."

Toni Parsons "Naše nezaboravljene priče"

Izdvoj se iz gužve i njene besplodne potere za slavom i zlatom. Nikada se ne osvrći dok zatvaraš vrata pred jadnim metežom pohlepe i ambicije. Obriši svoje suze neuspeha i nesreće. Spusti pored sebe svoj težak teret i odmori se dok ti se srce ne smiri. Budi miran. Već je kasnije nego sto misliš, jer tvoj zemaljski život, u najboljem slučaju, samo je treptaj oka između dve večnosti. Budi neustrašiv. Ništa te ovde ne može povrediti osim samog sebe. Radi ono cega se plašiš i ceni takve pobede sa ponosom. Usmeri svoju energiju. Biti svuda je biti nigde. Budi ljubomoran na svoje vreme, jer ono je tvoje najveće bogatstvo. Preispituj svoje ciljeve. Pre nego sto uložiš previše srca u bilo šta, ispitaj koliko su srećni oni koji vec imaju ono sto ti želiš. Voli svoju porodicu i prebroj svoje blagoslove. Razmisli koliko bi žudeo za njima da ih ne posedujes. Odloži svoje neostvarljive snove i završavaj zadatke odmah bez obzira koliko su ti neprivlačni. Sva velika dostignuća nastaju radom i čekanjem. Budi strpljiv. Božje odlaganje nikad nije Božije odbijanje. Zastani. Izdrži. Znaj da je tvoj blagajnik uvek blizu. Šta poseješ, dobro ili loše, to ćeš i žnjeti. Nikada ne okrivljuj druge za svoje stanje. Ti si ono što jesi samo po svom sopstvenom izboru. Nauči da živis u poštenom siromaštvu, ako moraš, i okreni se važnijim stvarima nego što je prenošenje zlata u svoj grob. Nikda se ne suočavaj sa nevoljom polovično. Nervoza je rđa života; kada dodaš sutrašnji teret na današnji, njihova težina postaje nepodnošljiva. Izbegavaj klupu za oplakivanje i zahvaljuj se, umesto toga, za svoje poraze. Ne bi ih dobio da ti nisu bili potrebni. Uvek uči od drugih. Onaj koji uči od sebe ima budalu za nastavnika. Budi oprezan. Ne preopterećuj svoju savest. Upravljaj svojim životom kao da ga provodiš u areni punoj glodara. Izbegavaj preterivanje. Ako primetiš nešto u sebi što te ispunjava ponosom, pogledaj bolje i naći ćeš više nego što je potrebno da se postidiš. Budi mudar. Shvati da nisu svi ljudi rođeni jednaki, jer nema jednakosti u prirodi, pa ipak, nijedan čovek nije rođen sa kojim nije rođeno i njegovoo stvaralaštvo. Radi svakog dana kao da ti je prvi, ali ipak nežno postupaj sa životima koje dodiruješ, kao da će se svi završiti u ponoć. Nauči da onaj koji pruža iz jedne ruke, uvek dobija u obe. Budi dobrog raspoloženja. Iznad svega, zapamti da je vrlo malo potrebno da bi se stvorio srećan život. Pogledaj gore. Pruži ruke. Prosto ostani veran Bogu i putuj tiho svojim putem ka večnosti sa milosrđem i osmehom. Kada odeš, svi će reći da si u nasledstvo ostavio bolji svet od onog koji si zatekao.

Odlomak iz knjige ''Akabarov dar'', Og Mandino

Put - traka zemlje po kojoj se hoda peske.. Cesto se razlikuje od puta ne samo zato sto se po njoj vozi autom, nego i time sto je tek crta koja spaja jednu tacku s' drugom.. Cesta nema smisao u sebi samoj: smisao imaju samo dve tacke koje spaja.. Put je pohvala prostora.. Svaki deo puta ima smisao sam u sebi i zove nas da se zaustavimo.. Cesta je pobednicko obezvredjivanje prostora koji, zahvaljujuci njoj, danas nije nista do puka prepreka ljudskom kretanju i gubitak vremena.. Pre nego sto su se putevi izgubili iz krajolika, izgubili su se iz ljudskih dusa: covek je prestao zudeti za tim da hoda, da hoda vlastitim nogama i raduje se zbog toga.. Ni svoj zivot nije video vise kao put, nego kao cestu, kao crtu koja vodi od tacke do tacke, od cina kapetana do cina generala.. Vreme zivota mu je postalo tek prepreka koju treba savladati sto vecom brzinom..Put i cesta, to su ujedno dva razlicita poimanja lepote..U svetu cesta, lep krajolik znachi-oaza lepote, spojena dugackom linijom s' drugim oazama lepote..U svetu puteva je lepota neprekidna i stalno promenjiva, na svakom koraku govori- "Zaustavi se!"

Milan Kundera

''Moja se depresija nikad ne javlja u ovakvim danima, oblačnim, sivim, hladnim. Po takvom vremenu uvek sam osećala da je priroda sa mnom u skladu, kao da odslikava moju dušu. S druge strane, kad bi granulo sunce i deca počela da se igraju na ulici, kad su svi bili raspoloženi što je vreme lepo, ja sam se osećala očajno. Kao da je nepravedno što se priroda pokazuje u svoj svojoj raskoši, a ja u tome ne mogu da učestvujem.
Šta navodi jednu osobu da samu sebe prezre?

Verovatno kukavičluk. Večiti strah da neprestano grešite, da nećete postupiti onako kako to drugi od vas očekuju.

Prevladala je svoje sitne nedostatke da bi pretrpela poraz u važnim, suštinskim stvarima. Uspevala je da ostavi utisak nezavisne žene, onda kad je očajnički vapila za društvom... – i trošila je svoju najdragoceniju energiju nastojeći da se ponaša u skladu sa slikom koju je o sebi stvorila. I upravo zato, nikad joj nije preostajalo snage da bude ono što jeste: osoba kojoj su, kao svim ljudima na svetu, potrebni drugi da bi bila srećna.
Ako se izuzmu pojedini teški patološki slučajevi, ljudi obično polude onda kad nastoje da pobegnu od kolotečine.
Eto, i ja sam počela ponovo da uživam u suncu, planinama, pa čak i u problemima, a počela sam i da uviđam da za besmisao mog života nije kriv niko drugi osim mene... Kad bih jednog dana mogla da izađem odavde, dozvolila bih sebi da budem luda – jer su zapravo svi ludi – a najgori su oni koji su toga nesvesni, i ponavljaju čitavog života ono što im drugi određuju.
Ali, svima koji se upuste u istraživanje zabranjenih i neprikosnovenih stvari potrebna je izvesna hrabrost i spremnost da budu neshvaćeni. ''

Paulo Koeljo -'' Veronika je odlučila da umre''

Recepti za savrsen brak

Kažu da prosto znaš kada ćeš se udati za nekog muškarca. Tako bi, navodno, trebalo da bude. Izlaziš s momcima, spavaš sa njima, živiš s njima - proživiš godine od dvadesete do tridesete zaljubljujući se i odljubljujući. A onda, jednog dana, sretneš tog odredjenog čoveka i prosto znaš da je on ''onaj pravi''. Razlikuje se od svih koje si do tada srela. Osećaš da si sanjim srećnija, da si nešto posebno, da si živa. I tako se venčate.Dve nedelje ste Barbi i Ken. Venčanje je prava predstava u hotelu ''Plaza'', ti si u venčanici boje belanceta iako si već prešla 
tridesetu. A učešće za kuću straćite na četrnaest dana boravka na Karibima.A onda, kad konačno dovedeš svog Kena kući, shvatiš da je to bila prenagljena , nagonska kupovina. Toliko si želela etiketu ''udata'' da nisirazmišljala,asada ti i ne izgleda baš toliko dobro kao pod bleštavim osvetljenjem kabine za presvlačenje. Čak ti nije ni taman po meri; i mada si ubedila sebe da će odgovarati za svaki dan, sad nalaziš da je neudoban i da ti ide na živce. Platila si ga svojom slobodom; on je najskuplja greška od svih koje si ikada napravila. U braku ste manjeod tri meseca, a tebi zbog svega što on uradi ili kaže dodje da vrištiš, što i činiš, ali u sebi: ''Do kraja 
života?! Ne mogu s tim da živim do kraja života!''Ali ne izgovaraš to naglas jer se stidiš te strašne, užasne greške. 
Premda ga prezireš zbog načina na koji , na svojoj strani kreveta, seče nokte na nogama, istovremeno znaš i da to nije razlog za razvod. Da je to nečujno mučenje koje proživljavaš u potpunosti 
tvoja sopstvena krivica jer si se udala za njega, a ne voliš ga izistinski. Ili bar ne dovoljno. Kad sad razmotriš sve unatrag, jesi li ga ikada uopšte volela, ili je po sredi bila samo očajnička želja da se udaš? Jer ljubav, prava ljubav, svakako mora biti jača, ona se ne pretvara u mržnju zbog tričavih, svakodnevnih sitnica. Ljubav je nešto krupnije. Ljubav ne greši. Prava ljubav ne greši. Bar ne ona ljubav zbog koje se udaš za nekoga.U sedmoj nedelji braka obraduju te statistički podaci da se svaki četvrti brak završi razvodom, pa zaključiš da je šest meseci 
razuman rok da pokušaš da stvari dovedeš u red i upristojiš svoj brak.Ali znaš da nije baš tako. Hoću reći, zapravo ne pokušavaš. Pa ne možeš da odoliš, te zaključiš da si pripadnica onog naraštaja žena za koje je brak izazov itegobno stanje bitisanja.Ili pak može biti da ne postoji nikakva univerzalna grupa, da ne postoji obrazac, kliše uslovljen duhom vremena.U tom slučaju, ja sam samo žena koja se udala za pogrešnog momka i pokušava da nadje izlaz.

Kejt Karigan